Prvog dana ovogodišnjeg festivala u Kanu, kao drugi od 22 u konkurenciji za Zlatnu palmu prikazan je novi film Sergeja Loznice Dva tužioca. Rođen u Belorusiji, odrastao u Ukrajini, školovan u Kijevu i Moskvi, matematičar po obrazovanju (bavio se istraživanjima veštačke inteligencije), reditelj po opredeljenju (režirao preko dvadeset dokumentarnih i pet igranih filmova), sofisticirani esteta, mrzitelj tlačenja… u Kan je doneo prikaz odnosa nemoći i moći, istine i laži, mučenih i mučitelja, toka i repetiranja vremena, poigravanje aritmetike i algebre. Film je vizuelno perfektna vremenska skulptura sa tri sekvece koje iskaču iz sjajnog homogenog tkiva filma – dve dugačke dijaloške scene režirane u maniru Nuri Bilge Džejlana i jedna nema koreografija na stepenicama moći u zgradi sovjetskog Državnog pravobranilaštva. Loznica bez znakova navoda u usta putnika u zagušljivom kupeu stavlja monolog iz Mrtvih duša Nikolaja Gogolja, s namerom da pokaže kako teror ne menja ni leksiku niti formu, samo se žrtve postojano smenjuju.
Kritičarski pul u časopisu Screen International (The Guardian, Positif, The New York Times,..) dao je filmu ocenu 3,1 od najviše 4 i na samom startu Kanskog festivala izdvojio svog favorita za nagradu. Zvanični žiri bio je drugačijeg mišljenja, jer filmu Dva tužioca nije dodeljena nijedna nagrada. Moguće da su filmski kritičari ovog pula bili poneti govorom Roberta de Nira, kome je Festival dodelio Zlatu palmu za karijeru, koji je, nakon što se zahvalio, brzo prešao na predsednika Trampa i njegovu najavu da želi da uvede carinu na filmove snimljene van SAD.
Istorija, politički angažman iskazan kroz pokretne slike, nije bio kočnica koja je sputavala programere festivala u Kanu, takođe ni žiri, da otvoreno sagledaju stvarnost, goruće svetske događaje i stradanja pojedinaca kroz istoriju koji su bili u fokusu reditelja filmova prikazanih u kanskim programima. Predsednica žirija Žilijet Binoš na otvaranju festivala odala je počast palestinskoj foto-reporterki Fatmi Hasuni, rekavši da je „trebalo da bude sa nama večeras“. Hasuni, koja je poginula u izraelskom vazdušnom napadu na Gazu aprila ove godine, tema je dokumentarnog filma Stavi dušu na ruku i hodaj, koji je režirao iranski reditelj u egzilu Sepideh Farsi. Pored njegovog filma, prikazanog u posebnom programu ACID koji organizuje Udruženje reditelja u cilju promocije distribucije nezavisnog filma, u zvaničnoj selekciji od 22 filma u konkurenciji za nagrade prikazana su još dva iranska – Žena i dete, melodrama u režiji Saeda Rustaea i beketovska drama Obična nesreća Džafara Panahija. Žena i dete bez šanse za nagradu, potvrda je produktivnosti iranske filmske industrije, koja svake godine lansira oko 150 igranih filmova različitih žanrova, pretežno podržanih od strane Ministarstva kulture i subordinisanih institucija dok je Obična nesreća Džafara Panahija realizovan bez dozvole za snimanje – kao gerilska, partizanska, underground produkcija.
Panahi je jedan od najznačajnijih autora iranskog filma, dobitnik nagrada Zlatni lav u Veneciji i Zlatni medved u Berlinu. Ove godine, posle Kana, u njegovim rukama je i treće zlato – Zlatna palma, najznačajnija nagrada u svetu filma. Gran pri u Kanu je, kao i u nekoliko prethodnih slučajeva, i ove godine dodeljen kvalitetnom filmu, ali i kao nagrada za karijeru. Ken Louč, Teo Angelopulos, Nuri Bilge Džejlan, dobili su Zlatnu palmu ne za svoje najbolje filmove, nego onda kada su se za to stekli uslovi. Panahi je stigao ove godine u Kan kao izbrušen transformisani autor – od nenametljivog humaniste u filmovima kao što su Beli balon i Ofsajd postao je otvoreni kritičar iranskog režima. Više puta je hapšen zbog takozvane propagande i dva puta bio u zatvoru, zabranjeno mu je snimanje, napuštanje Irana i još ponešto. Panahi možda nikada ne bi postao tako eksplicitno prkosan prema svojim progoniteljima da sam sistem nije pokušao da se obračuna s njim i kolegama tako surovo kao što je to učinjeno.
Obična nesreća jedinstven je film po dva osnova – kao prvi film koji dolazi iz Irana i prikazuje promenjeno stanje stvari: junakinje Panahijevog filma hodaju gradom i pregorelim pustinjskim pejzažima bez marama na glavama, pri čemu nisu zbog toga sankcionisane. To je iranska „nova stvarnost“, posledica višemesečnih protesta u ovoj zemlji. Druga bitna karakteristika ovog političkog trilera koji se kreće u rasponu od Nevolje s Harijem Alfreda Hičkoka preko Uličnih pasa Kventina Tarantina do Čekajući Godoa Semjuela Beketa jeste uspešan rezultat da prikaže komunikaciju između žrtve i tlačitelja – aposteriori, noćnoj mori svakog stanovnika Irana koji je iskusio progon, zatvor, ili torturu. Obična nesreća ukazuje na pomirenje, koliko god to delovalo apsurdno. Jer, kada se stvari konačno preokrenu – a hoće – Panahi se pita da li osveta građana treba da bude isto toliko surova, ili žrtve treba da pokažu milost. A iranske vlasti, svesne svetske pažnje i ugleda meke moći koju ima glas Džafara Panahija izgleda da to tolerišu.
A film iznenađenja? Nije ga ni bilo, ali se desilo drugo veliko iznenađenje: nestanak struje u trajanju od šest i po sati u provinciji Primorski Alpi, kao posledica diverzije
„Druga“ Zlatna palma za režiju pripala je četvrtom filmu Kleberа Mendonće Filja Tajni agent, koji se dešava u dva vremena – sada i krajem sedamdesetih, u vreme vojne diktature u Brazilu. Recife je grad u kome je reditelj rođen i u koji je smestio radnju (ako tako može da se kaže) svih svojih filmova. Tajni agent je takođe veoma politički, ali se politički virus više oseća po dubini narativno i senematički kompleksnog filma koji je režirao filmski kritičar prеobraćen u sineastu, posvećen podjednako pokretnim slikama, bioskopima i arhivima. U uvodnoj sekvenci dolaska glavnog junaka u grad, gde na benzinskoj pumpi izložen muvama leži leš pokriven razvaljenom kartonskom kutijom, pristiže policija u akciji „prikupljanja harača“ za manjak protivpožarne opreme folksvagena, što najavljuje praznik dobrog filma. Policijska patrola ignoriše leš, nešto drugo joj je u fokusu – potvrda je da je suština ovog filma izložena na diskretan način, da ono što gledalac vidi ne znači istinu već je samo trag ka spoznavanju istine. Nagrada za najbolju režiju Mendonći Filju i njegovom glumcu Vagneru Mouri za najbolju ulogu supstitut su za Zlatnu palmu, ističući značaj i lepotu filma snimljenog u Panavižnu, u zlatnim bojama koje isijavaju vrelinu neprekidnog leta.
Nagrada žirija pripala je filmu Sirat, Olivera Lakse sa Seđijem Lopezom i ansamblom pitoresknih karaktera koji krstare marokanskim pustinjama sa jednog na drugi rejv parti. Narativ je u filmu skriven – ali i ne mnogo bitan. Vizuelno, Sirat je hiperbrzi film, iznenađujući, praskav.
Šta su doneli poznati, od kojih se očekivalo čudo? Ves Anderson i Feničanska shema, sa uvodnim titlom „negde iznad balkanskih ravnica“ dovoljno govori o učinku – sve isto, ali nedovoljno atraktivno, ne samo zato što je Balkan pre brdovit nego ravničarski. Žulija Dikorno, nekad dobitnica Zlatne palme za Titan, sada potpisuje prazan film Alfa. Lin Ramsi s ekstatičnom posvetom Silviji Plat i postporođajnoj depresiji u filmu Umri, ljubavi moja, te braća Darden sa Mladim majkama, udaljavaju se od etičkog kodeksa i bave se statistikom, Ričard Linklejter i njegov Novi talas je snimljen za gledaoce navikle na History Channel rekonstrukcije.
Izgleda da je Tjeri Fremo imao u vidu dva istaknuta filma sa prošlog Kana kao vodič za sastavljanje programa ovogodišnjeg – Emiliju Perez Žaka Odijara, zbog pevanja i Supstancu Korelija Farža, zbog agresivnog nasilja – jer ih je bilo u izobilju.
A film iznenađenja? Nije ga ni bilo, ali se desilo drugo veliko iznenađenje: nestanak struje u trajanju od šest i po sati u provinciji Primorski Alpi, kao posledica diverzije. Filmski festival u Kanu je bio na meti. Počinioci su se predstavili kao dve „anarhističke grupe“ koje „preuzimaju odgovornost za napad na električne instalacije na Azurnoj obali“. „Uoči dodele nagrada i gala večeri Filmskog festivala u Kanu, sabotirali smo glavnu električnu trafostanicu koja je snabdevala gradsko područje Kana i prekinuli vod od 225 kV koji dolazi iz Nice.“ Autori ove anonimne izjave takođe su napisali da žele da isključe struju istraživačkim centrima, fabrici aeronautike i vazduhoplovstva, startap kompanijama, aerodromu i svim drugim industrijskim, vojnim i tehnološkim ustanovama u tom području „kako bi branili svoje ciljeve“.
