Izabrani pregled govori o razuđenoj i bogatoj izlagačkoj ponudi, koja nije rezultat sistematičnih i velikih ulaganja, već pre istrajnog entuzijazma i uporne želje za radom, uprkos kako umetnika, tako i stručnjaka u različitim institucijama. Ova ostrva energičnosti postojano čine scenu živom, aktivnom i vidljivom, bez obzira na društvene okolnosti.
Pripadnik izuzetno talentovane skulptorske scene osamdesetih u Jugoslaviji, prirodno integrisane obrazovanjem, informisanošću i kreativnošću u svetske skulptoralne tokove, Joksimović je od najranijih radova izgradio svojevrsnu poeziju u skulpturi. Bez obzira na to šta su u formalnim finalnim rešenjima – klasična vajarska dela, redi-mejd objekti, kolaži sačinjeni od različitih materijala ili tehnološki zahtevni poduhvati, oni proširuju formalne i jezičke granice vajarskog jezika i postaju slobodno kombinovani oblici koji plene. Umetnička igra koja uvek ima zaokruženu misao. Svakako ne treba preskočiti ni Svet u zelenom, Dušana Petrovića, još jednog našeg izuzetnog vajara, koji rad u drvetu dovodi do misaone i tehničke perfekcije. Galerija B2, u kojoj je ova izložba održana na razmeđi dve godine, pripada prostoru koji permanentno i promišljeno neguje svoju izlagačku politiku, tako da, bez izuzetka, godinama unazad predstavlja vrednosti vizuelne kulture.
TOP LISTA
Svetlucavo prijateljstvo, Zdravko Joksimović, MSUB
Beograd ovo nije video!, Aleksandar Rafajlović, Galerija Viline vode
Trijumf umetnosti, Ilija Bosilj, Galerija SANU
Poklon-zbirka Zorana L. Božovića, Narodni muzej
Blizu. Daleko. Bogoljub Đoković, Galerija B2
Bogoljub Đoković je najmlađi među njima, a njegovi radovi pripadaju sferi postdigitalnog. Koristeći pisaću mašinu kao umetnički alat, on podvlači značaj procesa, mašinskih ograničenja, slučajnih grešaka, programskog jezika, odnosa između analognog i digitalnog, figuralnog i apstraktnog, istorije i budućnosti, što je izrazito u reinterpretaciji rada Takovski grm, Božidara Prodanovića. Sličnim vizuelnim problemima bavi se i Nina Todorović u svom Dnevniku diskontinuiteta, predstavljenom u Likovnoj galeriji KCB-a, digitalnim kolažima koji razrađuju motive arhitekture, gradskih mapa, različitih urbanih dekonstrukcija, reagujući na složen socijalni kontekst. Čovek u tom društvenom kontekstu u središtu je celokupnog opusa Milana Blanuše, snažne umetničke figure koja nas je, nažalost, ove godine napustila, a čiji je rad predstavljen u galeriji RIMA, galerijskom prostoru koji se godinama temeljno bavi umetnicima i njihovim opusima. U tom sazvežđu je, svakako, i galerija Haos, koja je ove godine obeležila tri decenije rada i bez koje bi danas bilo nemoguće zamisliti ili realizovati pregled crtačkog umetničkog rada na ovim prostorima, ali i šire. Sagledavanja umetničkih kontinuiteta, individualnih ili kolektivnih, nema bez izostanka delova opusa, ključnih umetničkih figura ili ličnosti koje su integrativni činioci scene u njenim različitim razdobljima. U tom smislu su neprocenjivi lični napori Aleksandra Rafajlovića da sačuva i predstavi sopstvenu produkciju iz osamdesetih i devedesetih, razbacanu po Evropi, na izložbi duhovito nazvanoj Beograd ovo nije video!
Takođe, u ovom ključu treba čitati i značaj izložbi Ilija Bosilj: Trijumf umetnosti, Stojan Ćelić: Pomerene granice prostora, Dado Đurić: Istorija prirode, realizovanih u Galeriji SANU. Najzad, u ovom pokušaju da se u godišnjem pregledu nešto ne preskoči, a sigurno jeste, izdvojila bih i izložbu Utopija kao intima u Galeriji savremene umetnosti u Pančevu, koja nas je podsetila na intenzivnu i za naše podneblje veoma bitnu vršačku umetničku scenu devedesetih, ali i predstavljanje Poklon-zbirke Zorana L. Božovića u Narodnom muzeju, rezultata lične inicijative jedne neponovljive figure na vizuelnoj umetničkoj sceni, čija zbirka je pravi biser neformalnog kolekcionarskog rada.
