Ne dešava se često da vam neko savremeno umetničko delo izmami suze, pa je to jedan od razloga za posetu internacionalnoj putujućoj izložbi Slučaj niti. Globalni narativi o tekstilu, otvorenu do 25. maja u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Postavka koju su kustosirale Suzana Vajs, Inka Gresel i Sanja Kojić Mladenov govori o upotrebi tehnika ručnog rada, i tkanina uopšteno, u vizuelnoj komunikaciji.
Koja se utkana značenja i poruke mogu naći u tkaninama? Kakav je njihov kulturni značaj? Kako se tekstil može „čitati“? Šta tkanine mogu da nam kažu o svom poreklu, značenju i društvenim ulogama? Koje tradicionalne tekstilne tehnike su umetnici usvojili, apstrahovali, relocirali i vratili u život, pitaju se kustoskinje, a umetnici, svako na svoj način, odgovaraju izloženim delima.
Među njima mnogo je stranih autora, a dosta i naših, jer koncept te putujuće postavke podrazumeva i poglede pridruženih autora, šireći mrežu niti u svim pravcima. Ali, dok inostrani izlagači uglavnom razmatraju kolonizaciju Afrike, Latinske Amerike i drugih krajeva gde je kultura tekstila bila razvijena, pa podjarmljena, ili se pak bave istorijom obrade niti, domaći udeo je, čini se, još složeniji. Ili – nama bitniji.
Pismo Radi, streljanoj zatočenici Banjice
Tako rad s početka, onaj što izmamljuje suze, nosi naziv Pismo Radi, kojim umetnica Milica Dukić “oplakuje” usud Rade Nikolić, devetnaestogodišnje zatvorenice koncentracionog logora Banjica. Međutim, nad njim posmatrač zaplače instinktivno, i ne znajući ličnu istoriju na smrt osuđene. Nešto ga duboko dirne u vezu na džepnoj maramici na kojoj je koncem ispisano “zbogom”, a dopunjeno crtežom sahrane, rađenom po uzoru na novinsku fotografiju.
Ovim radom Dukić odgovara na Radinu maramicu, svojevrsno oproštajno pismo od majke, rodbine, prijatelja… Na maramici je mlada logorašica izvezla autoportret iza zatvorskih rešetaka, crnim koncem, dok su plavičastim ispisana imena streljanih istomišljenika, boraca protiv fašizma, i njihove sudbine.
Za poreklo konca Dukić pretpostavlja da ga je Rada parala iz posteljine i sličnih tkanina, jer otkud joj drugo u nacističkom kazamatu? Uostalom, o tome bi trebalo da razmišljaju nadležni istoričari umetnosti.
Zato Dukićevoj odgovor “zbogom” nije bio dovoljan, već je animirala studentkinje Akademije umetnosti u Novom Sadu u blokadi, kako bi i one dale doprinos posthumnoj konverzaciji sa postradalom. “Odziv je bio neverovatan, a najdirljivije od svega bilo je to što su učesnice dijaloga bile mahom Radine vršnjakinje”, umetnica objašnjava.
Na samoj postavci u MSUV, ona nudi i dokumentaciju koja Radin “goblen” prati u užičkom Narodnom muzeju, odakle je i pozajmljen. Tek ovim izlagačkim postupkom, posmatraču postaje jasno zašto je zapravo plakao.
Zamena rodnih teza
Ivana Ivković, specijalizovana za delegirani performans, u drugoj prostoriji gradi gigantsku instalaciju od ćilima iz narodne baštine, i video rada, kao ličnog pečata. Na ekranu teku snimci do pola golih muškaraca što taj ćilim peru uglavnom klečeći, sa četkama u rukama.
“Ivković se poigrava društvenim žensko-muškim ulogama, što je česta tema njenih istraživanja”, objašnjava Kojić Mladenov. I, začudo, sve deluje tako prirodno u muškim pokretima, upotrebljenim u tradicionalno ženskim radnjama. Vanvremenski okvir toj “transverziji” daje bujna lepota ćilima koji pamti mahom ženske dodire.
Kuvarice grupe NEpraktične žeNE, koju je ujedinila grupa Škart, svetski su poznate. Radi se o osavremenjenoj verziji zidnih slika na platnu što su se u prošlosti kačile iznad šporeta, ne bi li domaćice opominjale na veću efikasnost (i da mast ne bi prštala po zidu). Sada one bodre žene da dignu glavu od šporeta, i da se što više osvešćuju, a vezu ih mahom samohrane majke, neretko izbeglice (ili interno raseljena lica).
Tako iz izloženog čitamo “Misle da ako nam vežu oči, da će sve lakše proći”, ili “Hrabro, bez dileme, studenti protiv korupcije pravdi streme”. Ovim “nepraktične” vezilje dokazuju da prate sve slobodarske trendove.
Vladan Jeremić i Rena Radle (odnedavno, sa srpskim državljanstvom), kao pobornici “performativnog materijalizma”, tkaninu koriste da bi od komada napravili transparente. Baneri su podstaknuti štrajkovima u firmi za proizvodnju obuće Geox, čiju su ekspozituru u Vranju bojili nehumani uslovi rada.
Radnička prava i zagađenost Palićkog jezera
“Zanimljivo je da ovaj rad iz 2018, predstavljen u okviru Manifeste 12 u Palermu, nije izgubio na aktuelnosti. Štaviše, danas je možda i istinitiji, kada su radnici još potlačeniji”, Jeremić zaključuje.
Tanja Ostojić pažnju publike usmerava na probleme zatrovanog Palićkog jezera, pa (od 14. do 16. juna 2024.) njime pliva sa polaznicama radionice, uprkos zvaničnoj zabrani takvih aktivnosti. Radionica je upriličena u okviru njene izložbe u Savremenoj galeriji Subotica, Žensko zdravlje, politike tela, rad, seksualnost, menopauza, transformacije i starenje, održane prošlog septembra (o kojoj je Radar pisao).
Plod te rizične akcije je akvarel na platnu iz kog se naziru obrisi jezera, podvučeni izvezenim natpisom Sjedinjavanje sa vodom (Becoming one with the water). Upravo je ovo recept umetnice da se prevaziđu tegobe izlaska iz reproduktivnog ciklusa, pa posmatrač doživljava simboličnim konce što vise iz vezenog natpisa.
Marinela Koželj već je “stara umetnička garda”, iznikla na koceptualizmu i avangardi, skupa sa svojim suprugom Rašom Todosijevićem (preminulim lane). Njeni su radovi apstraktne slike, premda realizovani tehnikom prepleta tkanina i različitih tekstilnih formi, da bi na kraju ličile na platna Kandinskog, Maljeviča, Pola Klea…
Ako neko smatra da je naš izbor dela izloženih u postavci Niti pristrasan, preporučuje mu se da sve lično proveri. Inače, izložba je upriličena u organizaciji nemačkog Instituta za odnose sa inostranstvom, MSUV i Gete instituta u Beogradu.
