Izložba skulptura i slika Jelene Božović Đorđević i Stefana Stankovića Perića, pod nazivom Odiseja 2024, otvorena do 10. januara u Kući kralja Petra na Senjaku, publiku suočava sa bizarnošću stvarnosti, predstavljene likom majmuna. Ponegde majmun drži pištolje, ponegde se tupavo češka, negde nosi bokserske rukavice ili sedi u “zen” pozi na jajetu, ali nikad “niti čuje, niti vidi, nit govori”. I uvek je metafora čoveka ili “izmajmunisanog građanina”.
Majmun je ovde i simbol zla, i znamenje gluposti, između kojih i nema razlike, kako za Radar tumači vajarka Božović Đorđević. Osnovni motiv postavke na Senjaku pozajmljen je od čuvenog slikara Miće Popovića, koji je u majmuna već upisao sve socijalne devijantnosti. “Nažalost, svedočimo događajima i stvarnosti iz kojih shvatamo da se ništa nije promenilo, šta više, da je ova simbolika i danas apsolutno primenjiva, možda i više nego ikada pre”, naša sagovornica dodaje.
Stoga su “opšta prizemnost, konstruisani strahovi, ratovi, nesreća koja nas permanentno okružje, a koja je, čini se, eskalirala u ovoj godini”, sami definisali naziv postavke. I zato su lajt-motivi izloženih radova “dobrovoljno izmajmunisani građani, ali i beskrupulozne majmunčine, spremne na sve zarad ličnih interesa”.
“Jelenine ekspresivne skulpture intrigiraju posmatrača promišljenim vizuelnim i taktilnim senzacijama zanimljive hrapave teksture i različitih emocionalnih stanja, konkretizovanih izrazom lica i pokreta portretisaih – od melanholije i inertnosti, do pakosti i cinizma. Na taj način pokazuju se gramziva priroda primitivizma u iskonskom obliku”, poručuje Maja Živanović, likovni kritičar.
Za akrilne slike Stankovića Perića, Živanović opet kaže da je njihova kompleksnost u jednostavnosti. I da u “naizgled naivnim i banalnim sekvencama njegovih prizora ‘kolo vode’ majmuni u delikatnoj korespondenciji, apostrofirane mimike, predstavljeni u grupama ili individualno”.
“Stefan i ja smo ‘klasići’, najbliži prijatelji koji su u smislu shvatanja i života i umetnosti sazrevali zajedno. Konkretno u odnosu na ovu izložbu, interesantno je da se nismo naknadno uklapali, sa već gotovim radovima, što je uobičajena praksa. Od prvih koraka, ovo je planiran multidisciplinarni projekat, likovno i konceptualno zajednički osmišljen”, objašnjava Božović Đorđević. Stoga je “celovitost izraza dominantan faktor” Odiseje 2024.
Idejno gledajući, postavka predstavlja kritički osvrt na našu realnost u tekućoj godini, istražujući sponu među pojedinačnim dešavanjima, koju autori vide kao – “međusvet ili međuprostor sa fiktivnim (da li?) teorijama društva između Orvela i Hakslija”. Svoju izložbu oni doživljavaju i kao “likovnu basnu”.
“U konceptualnom smislu nije bilo potrebno puno mašte. Dovoljno je bilo izaći na ulicu, poslati dete u školu, uključiti TV, jednostavno živeti, i scene su dolazile same. Na nama, kao umetnicima, ostalo je samo da zabeležimo trenutak, da svedočimo. I tako, ovog puta mi smo samo svedočili…”, za Radar kaže Božović Đorđević.
Ako posmatraču ta svedočenja deluju “sladunjavo i prijemčivo”, u pitanju je varka, Jer, ispod takve površine otvaraju se teške teme, kako ističe Stanković Perić.
