Video-rad Marine Abramović u kom umetnica punih sat vremena netremice gleda u magarca ispovedajući mu traume iz detinjstva, dok on deluje kao da je sluša jer povremeno mrda ušima, i dalje je predmet različitih kritika, od „to sam mogao i ja da uradim“ do veličanja od strane stručnjaka. Pohvale se mahom odnose na snagu duha i tela svetske prvakinje performansa, čime se Abramović bavi i u većini drugih radova.
Međutim, ovo delo nastalo 2010. i nazvano Ispovest, izloženo u okviru postavke Videosfera – Video u kolekciji Muzeja savremene umetnosti Vojvodine kustoskinje Gordane Pešić, u MSUV u Novom Sadu, govori i o prirodi umetničkog žanra video-umetnosti. Premda je taj žanr rođen još šezdesetih prošlog veka, zgodnom spregom tehnološkog napretka i globalnih društvenih previranja, kod nas je institucionalno prepoznat decenijama kasnije, intenziviranjem ulaska videa u muzejske kolekcije, pre svega u MSU u Beogradu i MSU Vojvodine.
U korak sa svetom
Na terenu, nove su se tendencije slile u Novu umetničku praksu, razvijanu istovremeno (krajem šezdesetih) u krugu konceptualnih umetnika u Novom Sadu, Subotici i Beogradu. Toj poetici pripada i rad (zabeležen kamerom super osmicom) N.P.1977. Neše Paripovića, člana čuvene beogradske šestorke iz SKC-a, kojoj je pripadala i Abramović.
Paripovićev rad, nalik kratkom film noar-u, ukazuje na pomeranje psihofizičkih granica autora, koji hoda, trči, penje se po krovovima, preskače tarabe i ograde mostova, težeći da od kraja do kraja prestonice „prošparta“ ravnom putanjom.
Telo je, dakle, bilo često u fokusu pionira performansa i video-stvaralaštva, pa je i glavni medij u performativnim nastupima umetnice Katalin Ladik. Ladik se u svojoj praksi mahom suprotstavljala patrijarhatu, pa i tome da žena mora da bude lepa i da ćuti. Stoga ona svoje (lepo) lice pribija uz staklo, skroz ga izobličujući, ili na njega nanosi penu, postajući maltene grudva snega, nema i amorfna, u video-performansu Poemim koji je 1980. snimila i realizovala Bogdanka Poznanović.
„Profesorka Poznanović, pionirka nove umetničke prakse, prva je na prostoru bivše Jugoslavije 1979. uvela video u nastavu na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, omogućivši svojim studentima da u tada novom mediju realizuju svoje prve video eksperimente“, tumači Pešić. Eksperiment je često podrazumevao kolaboraciju dva i više autora, kao u Poemimu, koji ni vremenski ni po značaju nije zaostajao za umetnošću Zapada.
Na poklon zbirci MSUV
Slično je i sada, iako muzejske institucije često nemaju finansijsku podršku za osavremenjivanje svojih kolekcija, čak i ako bez njih ne bismo mogli da dokučimo tok razvoja umetnosti. Upravo je ovo slučaj sa zbirkom videa, filma i fotografije MSU Vojvodine, kao okosnicom postavke Videosfera koja, i pored spornih okolnosti, uspeva da predstavi selekciju reprezentativnih radova nastalih tokom poslednjih pet decenija.
Zbirke se, „srećom“, formiraju i kroz poklone umetnika, poput najizlaganijeg rada, video-instalacije Smrt u Dalasu Zorana Naskovskog. U njemu Naskovski spaja tradicionalnu epiku guslarenja Joze Karamatića i tragični događaj od globalnog značaja – ubistvo Džona Kenedija u Dalasu.
„Zanimljivo je koliko jedna guslarska pesma usmerena na globalni medijski događaj obiluje neobičnim detaljima i preciznim opisom atentata, i čak i uvidima u izveštaj sa autopsije“, kaže kustoskinja. Uz zvučnu podlogu Jozinog glasa i gusli, teku originalni snimci ubistva Kenedija, pa posmatrač dobija kompletnu (premda malo „iščašenu“) sliku atentata.
Dobro veče
Videosfera, postavljena u dve zamračene galerije Muzeja i u Kino-sali, radove grupiše i po metodologiji umetničkog postupka. Tako je pristup Aleksandra Davića, i kad stvara samostalno, i kad sarađuje sa Asocijacijom Apsolutno, zasnovan na karakterističnoj ritmičnoj montaži i repeticiji kadrova.
U radu Očevidac, Davić koristi krupne kadrove oka i njegove pokrete, koje možemo shvatiti simbolično kao svedočanstva ratova i zločina na tlu SFRJ tokom devedesetih. Asocijacija Apsolutno i Davić stvaraju rad Dobro veče koji kritički ukazuje na ulogu medija u svrhu ratne propagande, preuzimanjem satelitskih snimaka u kojima spikeri na početku vesti na raznim jezicima pozdravljaju gledaoce. Početna audio-vizuelna zbrka ubrzanjem snimaka postaje nepodnošljivi vir koji vodi ka potpunom delirijumu.
Druga vrsta umetničkog senzibiliteta prisutna je u duhovitom video-radu Monkey Spa grupe Multiflex. U njemu tri muškarca (umetnika) u kostimima i s maskama majmuna, tragaju za geotermalnim izvorima po brdima zavejanim snegom, vodeći se dugo, dugo, parom toplih isparenja. I na kraju oni svoju banju nalaze i raspojasano se opuštaju u njenim čarima. „Ovaj rad iz 2011. godine, uz prisutnu ironiju, lucidno nagoveštava danas mračnu temu eksploatacije i trgovine neiskorišćenim prirodnim resursima naše zemlje“, Pešić zapaža.
Izložba u Novom Sadu traje do 16. marta, što je otprilike dovoljno vremena da se sagledaju zbivanja zabeležena video-radovima svih 19 predstavljenih umetnika. Jer (baš) svaki je izvanredan, i samo, i u okviru koncepta Gordane Pešić, govoreći o unutrašnjim, ali i eksternim dešavanjima.
Ljudi koji prave događajnost
O sličnom priča i izložba fotografija nedavno preminule Goranke Matić Sećanje i nada, upriličena do kraja marta u beogradskoj galeriji Novembar. „Oštrovida i oštroumna, Goranka nam je ostavila gomilu sećanja na situacije i prilike, na ljude koje prave događajnost“, kaže Una Popović, koautorka postavke, skupa sa Miom David. Događajnosti se odnose na političke i građanske, antiratne i antirežimske manifestacije, sprovedene od 1991. do 2000. u Srbiji.
Posredstvom Gorankinih fotografija, posmatrač se vraća u to turbulentno vreme (veoma nalik sadašnjem). Njen kadar prenosi uzavrelu atmosferu uličnih sukoba nezadovoljnih građana, i vojske i policije, praćenu ekstremnom brutalnošću. Pogled kači i jedinstvo tadašnje opozicije, i masovno prisustvo kulturnih radnika, i čitav spektar poruka na transparentima i drugim aksesoarima pobune, među kojima dominira „gotov si“ (upućeno Miloševiću).
U jednoj tački galerije, sve zbilja postaje događajnost, jer se fotografije kreću kroz video-montažu Gorankinih fotografija, čiji je autor Ivan Petrović. Tom igrom statičnim kadrovima, on baca svetlost na detalje, njihovim zumiranjem. Deo autentičnosti drame nose i originalni zvuci protesta od 9. marta 1991, pohranjeni na Jutjubu, a ovde iskorišćeni da apostrofiraju „strukturu Gorankinog filmičnog pogleda“.
„Većina foto-materijala, kao i video-rad, već su bili predstavljeni 2021, na njenoj retrospektivi Iskustvo u gužvi u MSU u Beogradu. Deo fotografija je pridodat, a deo je arhive koju mi je Goranka dala za potrebe retrospektivnog izlaganja“, navodi Popović.
Posetom izložbi u fokusu Radara, posmatrač stiče status učesnika promena, koje počinju iznutra, da bi se manifestovale u javnom prostoru. One su dokument jednog vremena koje se pretače u sadašnjost.
