Državno (javno) i privatno ili o slučaju dve izložbe
Dve izložbe održane u Novom Sadu – jedna u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), a druga u privatnoj galeriji „Novembar“ – predstavljaju izvanredan lakmus papir ili možda svedočanstvo o vremenu u kojem se te izložbe održavaju. Na prvi pogled, ove dve izložbe se razlikuju po ambijentu i koncepciji, ali ono što ih zapravo povezuje jeste način na koji reflektuju društveni trenutak i pristup kulturnim vrednostima.
Prva izložba pod nazivom Videosfera, koja se održava u MSUV-u, deluje kao nasumični niz video radova prikupljenih tokom dužeg vremenskog perioda. Čini se da kustoskinja nije imala jasnu ideju osim da prikaže radove koji se već nalaze u muzejskoj zbirci, oslanjajući se na reprezentativnost autora. Radovi su izloženi bez ikakvih legendi ili objašnjenja, što otežava razumevanje njihovog konteksta i potencijalne kustoske namere. Buklet dostupan na izložbi je štur, nudi samo kratke biografske podatke i raspored radova, bez dublje interpretacije(bdw u vrem posete bila su dva bukleta koje vam daje volonterka sa molbom da ih obavezno vartite jer nema druge). Dominira rad Marine Abramović, otkupljen za domaće uslove po ekstremno visokoj ceni( 2018.godine je oko 80.000 eura verovatno računajući infalciju jednako 160.000 eura danas), koji prikazuje autorku dok kuka magarcu o svom teškom životu – performans koji se može tumačiti kao simbol egzistencijalne muke, ali u datom kontekstu je samo igrokaz subverzivnosti bez stvarne kritičke oštrice.
Suprotno tome, izložba u privatnom prostoru, galeriji Novembar, donosi fotografsku građu Goranke Matić pod nazivom Sećanje i Nada, čije su kustoskinje pokušale da stvore reminiscenciju na turbulentne devedesete godine. Fotografije svedoče o otporu i očuvanju vrednosti demokratije, antiratnog aktivizma i protesta protiv tadašnjih državnih i paradržavnih struktura. Iako izložba rezonuje sa aktuelnim društvenim trenutkom, izbor fotografija uglavnom se oslanja na već viđene radove( skorašnja retrospektiva Goranke Matiću MSUB), što otvara pitanje zašto je izložba postavljena baš u tom prostoru i bas u ovom trenutku. Na taj način se mozda dolazi i do postavljanja pitanja o vlasništvu galerije i njene uloge u oblikovanju kulturne politike juče,danas i potencijalno sutra.Tu treba podsetiti,za one koji imaju želju i vremna, na članke iz medija….
Dakle da rezimiram ,javna institucija pokušava da održi privid savremenosti i kritičnosti bez stvarne angažovanosti dok privatni prostor preuzima simbolički kapital angažovane umetnosti ne pokušavajući da zaista bude angažovan. U trenutku kada granice, u državi u kojoj se ove izložbe održavaju, između javnog(državnog) i privatnog postaju sve poroznije, postavlja se pitanje da li kultura postaje sredstvo za privatne narative, promociju i skretanje pažnje .
Na kraju, možda je najveći paradoks to što obe izložbe, iako iz različitih perspektiva, odražavaju sličan problem – krizu značenja i kulturne relevantnosti u vremenu kada se društvo a samim tim i kultura suočavaju sa izazovima komodifikacije i devalvacije javnog interesa.Dakle na samom kraju,pitanje da li je nesto javno ili privatno je možda već postalo suvišno,verovatno je bolje postaviti pitanje šta kulturna „elita“ uošpte treba odnosno želi da radi ,ili čega se seća i čemu se nada gledajuci foto-video materijale prošlih vremena ili magaraca…
Državno (javno) i privatno ili o slučaju dve izložbe
Dve izložbe održane u Novom Sadu – jedna u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), a druga u privatnoj galeriji „Novembar“ – predstavljaju izvanredan lakmus papir ili možda svedočanstvo o vremenu u kojem se te izložbe održavaju. Na prvi pogled, ove dve izložbe se razlikuju po ambijentu i koncepciji, ali ono što ih zapravo povezuje jeste način na koji reflektuju društveni trenutak i pristup kulturnim vrednostima.
Prva izložba pod nazivom Videosfera, koja se održava u MSUV-u, deluje kao nasumični niz video radova prikupljenih tokom dužeg vremenskog perioda. Čini se da kustoskinja nije imala jasnu ideju osim da prikaže radove koji se već nalaze u muzejskoj zbirci, oslanjajući se na reprezentativnost autora. Radovi su izloženi bez ikakvih legendi ili objašnjenja, što otežava razumevanje njihovog konteksta i potencijalne kustoske namere. Buklet dostupan na izložbi je štur, nudi samo kratke biografske podatke i raspored radova, bez dublje interpretacije(bdw u vrem posete bila su dva bukleta koje vam daje volonterka sa molbom da ih obavezno vartite jer nema druge). Dominira rad Marine Abramović, otkupljen za domaće uslove po ekstremno visokoj ceni( 2018.godine je oko 80.000 eura verovatno računajući infalciju jednako 160.000 eura danas), koji prikazuje autorku dok kuka magarcu o svom teškom životu – performans koji se može tumačiti kao simbol egzistencijalne muke, ali u datom kontekstu je samo igrokaz subverzivnosti bez stvarne kritičke oštrice.
Suprotno tome, izložba u privatnom prostoru, galeriji Novembar, donosi fotografsku građu Goranke Matić pod nazivom Sećanje i Nada, čije su kustoskinje pokušale da stvore reminiscenciju na turbulentne devedesete godine. Fotografije svedoče o otporu i očuvanju vrednosti demokratije, antiratnog aktivizma i protesta protiv tadašnjih državnih i paradržavnih struktura. Iako izložba rezonuje sa aktuelnim društvenim trenutkom, izbor fotografija uglavnom se oslanja na već viđene radove( skorašnja retrospektiva Goranke Matiću MSUB), što otvara pitanje zašto je izložba postavljena baš u tom prostoru i bas u ovom trenutku. Na taj način se mozda dolazi i do postavljanja pitanja o vlasništvu galerije i njene uloge u oblikovanju kulturne politike juče,danas i potencijalno sutra.Tu treba podsetiti,za one koji imaju želju i vremna, na članke iz medija….
Dakle da rezimiram ,javna institucija pokušava da održi privid savremenosti i kritičnosti bez stvarne angažovanosti dok privatni prostor preuzima simbolički kapital angažovane umetnosti ne pokušavajući da zaista bude angažovan. U trenutku kada granice, u državi u kojoj se ove izložbe održavaju, između javnog(državnog) i privatnog postaju sve poroznije, postavlja se pitanje da li kultura postaje sredstvo za privatne narative, promociju i skretanje pažnje .
Na kraju, možda je najveći paradoks to što obe izložbe, iako iz različitih perspektiva, odražavaju sličan problem – krizu značenja i kulturne relevantnosti u vremenu kada se društvo a samim tim i kultura suočavaju sa izazovima komodifikacije i devalvacije javnog interesa.Dakle na samom kraju,pitanje da li je nesto javno ili privatno je možda već postalo suvišno,verovatno je bolje postaviti pitanje šta kulturna „elita“ uošpte treba odnosno želi da radi ,ili čega se seća i čemu se nada gledajuci foto-video materijale prošlih vremena ili magaraca…