Sam naslov komada Bez buke od dva do šest mlade spisateljice Sofije Dimitrijević jasno ukazuje na to da njegova priča ima veze s kućnim redom. Imajući to u vidu, ali i činjenicu da se pozorište Hartefakt kuća nalazi u stanu, mlada rediteljka Tara Mitrović maštovito i konceptualno opravdano osmišljava početak predstave: gledaoci su u ulazu u zgradu u kojoj se nalazi taj stan i slušaju Milana Zarića u ulozi predsednika kućnog saveta koji im predočava kućni red i druga pravila ponašanja u zgradi. Rediteljka već tu uvodi jedno, i u konceptualnom i u performativnom smislu odlično rešenje, a koje će pun zamajac dobiti kada se radnja i mi s njom premesti u stan. Drugi stanari zgrade – kako će se pokazati, opresivni faktor u životu junakinje – materijalizuju se samo kao huk personalizovanih glasova koji dopire s različitih strana, bukvalno se obavijajući oko nas (odličan rad dizajnera zvuka Nikole Erića). Time se metaforično opredmećuje jedan od glavnih motiva komada, mešanje komšija u tuđ život, a koje od ljubopitljivosti vremenom prerasta u nasilje. Glasovi stanara asociraju na antički hor nekih opakih likova (recimo, furija), dok bi u tom slučaju Zarić bio horovođa.
Priča se odvija u salonskom stanu građanskog bračnog para, sličnom onom u kom se nalazi i Hartefakt kuća, te je ova „metonimija“ samo malo scenografski razrađena nekolikim elementima nameštaja u stilu koji odgovara tom društvenom sloju (scenografija Ivone Despotović). Na početku ovog, glavnog dela priče, dramaturgija se zasniva na saspensu, odnosno na tajni zbog čega stariju profesorku univerziteta (Anita Mančić) posećuje mlada žena (Iva Milanović), koja svojom odećom i ponašanjem asocira na prostitutku, mada nimalo banalno i karikaturalno, već s merom, ukusom i u potpunosti dramski utemeljeno i opravdano. Karakternoj, generacijskoj i staleškoj diferencijaciji između njih dve doprinose i znakovno razgovetni realistički kostimi Milene Kostić. Dve glumice odlično grade saspens, da bi se uskoro (izvinjavam se zbog spojlovanja) razvejala sumnja da je reč o lezbijskom kontaktu, potvrdilo da je mlađa zaista prostitutka, a saznalo da je starija supruga sad već pokojne „mušterije“ ove prve.
Od trenutka kad se sazna priroda njihovog odnosa, on počinje da se razvija u sasvim novom pravcu: gospođa želi da se svake nedelje susreće s prostitutkom kako bi razgovarala o pokojnom mužu (te sastanke, naravno, uredno plaća), te saznavala kakvo je bilo njegovo drugo lice, ono koje ona za tolike godine nije primetila. Dve glumice u odličnoj partnerskoj igri, delikatnim glumačkim sredstvima nalik pletenju najfinije čipke, razvijaju višeslojan odnos između ova dva lika, u kojem se ukrštaju nežnost i ženska solidarnost s besom uzrokovanim time što društveno privilegovani nikada neće moći u potpunosti da razumeju one druge. Kroz njihov odnos prelamaju se neki od glavnih motiva ovog izrazito višeslojnog teksta, u rasponu od otkrića da nikada do kraja ne može da se spozna Drugi, iako smo s njim proveli ceo život, do bahatosti i nasilja koje politički moćnici, kakav je bio i gospođin muž, sprovode nad socijalno podređenima, posebno ženama, a konkretno onima koje se bave najstarijim zanatom.
Priča se odvija u salonskom stanu, sličnom onom u kom se nalazi i Hartefakt kuća, te je ova „metonimija“ samo malo scenografski razrađena elementima nameštaja u stilu koji odgovara građanskom društvenom sloju
U paralelnom narativnom toku razvija se još jedan motiv, a koji je na početku predstave samo nagovešten: grubo mešanje komšija u život pojedinca. I dalje do nas dolaze, sa svih strana, glasovi stanara, koji zvuče još uznemirenije, zloslutnije i opresivnije nego na početku, a kroz njih se, putem naglašene gradacije, iskazuju sve veće optužbe protiv profesorke i predlažu sve oštrije sankcije: od optužbi za širenje nemorala u zgradi, do zahteva da joj se oduzme stan.
Nosilac ove paralelne priče je pomenuti predsednik kućnog saveta, koga Milan Zarić vrlo dobro igra i to kao snishodljivca, a koji naizgled ima razumevanja za profesorku, dok joj, zapravo, i on servira pretnje, ali zamotane u licemerne oblande. Iako na početku socijalno uzdignutija u odnosu na mladu ženu, profesorka na kraju završava takođe kao autkast, marginalac, pojedinac kojeg opresivna sredina ugnjetava, te odnos solidarnosti i razumevanja između njih dve sada dobija drugačiji karakter… Ali, gospođina mentalna i društvena ruiniranost, koju Anita Mančić odlično otelovljuje, kao i prethodna, drugačija stanja kroz koja prolazi njena junakinja, nije završni akord teksta i predstave. Pošto sam već dosta spojlovao u prikazu ove, na svim nivoima veoma dobre predstave, a koja se u dobroj meri bazira na saspensu, ovde ću se zaustaviti i ostaviti budućim gledaocima da uživaju u završnom obrtu.
