Pre dve godine, Dževad Karahasan (Duvno, 1953 – Grac, 2023) i Ingo Šulce (Drezden, 1962) održali su odvojena predavanja o svojim poetikama na Univerzitetu u Tibingenu. Ta dva njihova eseja – Karahasanova poslednja duža napisana proza – objavljena su u knjizi pod naslovom Nema mene bez tebe (izdavač: Bulevar Books). Naser Šečerović, prevodilac Šulceovog izlaganja i Alida Bremer, razgovarali su sa dva poznata pisca u drugoj celini ovog izdanja.
Šulce je u Beogradu, u Gete institutu, s moderatorkom Biljanom Pajić, predstavio taj „dijalog, autopoetiku, promišljanja o formi“ – da upotrebimo definiciju iz podnaslova – duhovito i lako kao što se između korica tematizuju složena pitanja profesije.
Slučaj je hteo da (istočno)nemačkog prozaistu sretnemo na tridesetpetogodišnjicu pada Berlinskog zida.
No, poučeni rečima izgovorenim u Tibingenu, pazili smo koliko potežemo to pitanje. Naime, njegov prvenac 33 trenutka sreće iz 1995. vezan je za Rusiju. Reći će da je njemu sadašnjost najvažnija, a da ponekad jednostavno moraš da se vratiš unazad kako bi je shvatio.
Dva autora povezuje neobičan literarni potez! Radeći na Čestitim ubicama (2020), inspirisan u početku novelom Levijatan Jozefa Rota, zaronivši već duboko u storiju o antikvaru Norbertu Pauliniju – Šulce je pozajmio junaka iz dela kolege.
Kazaće da više ne uspeva da rekonstruiše kako je došao na ideju da ubaci Dževadovog lika iz romana Što pepeo priča (Bulevar Books); čoveka po imenu Juso Podžan Livnjak, specijalizovanog za rukopise pisane na bosanskom jeziku ali arapskim pismom.
U knjizi Nema mene bez tebe naglašavate da nije tačno kako ono što pišete uvek kruži oko Zida. Ipak, otkud da prespavate ključni događaj s kraja 20. veka?
Pa to je zapravo bio sasvim običan dan. Tih godina inače nisam naročito rano odlazio u krevet, ali tada se eto tako dogodilo. U stvari, važan dan za revoluciju bio je 9. oktobar. Održane su ogromne demonstracije. Od tog časa, radilo se u suštini o mirnoj revoluciji. Bitan je i 4. novembar. U svim gradovima koji su imali teatar, ljudi su demonstrirali – proteste su vodila pozorišta. Oni u Berlinu, na Aleksanderplacu, prenošeni su na televiziji.
Budite se i zatičete čudesan prizor.
Potpuno nezamislivo. Na državnoj televiziji prenose proteste protiv države. Iz današnje perspektive, rekao bih da je pad Zida veliki događaj, ali preciznije rečeno – jedan od mnogih u ono doba. Nije me bilo strah što sam sve prespavao. Ja sam se bojao da u tom trenu svi ne odu na Zapad, umesto na demonstracije. Treba naglasiti da su u svakoj instituciji – škola, fabrika, šta god – ljudi probali da izaberu nove šefove. Užasno je bilo teško da se na takvim mestima uspostavi nova hijerarhija.
Koliko je potres uticao na fikciju? U realnosti se desilo „nemoguće“.
Mogao bih da se složim… Moj Peter Holc još nije preveden na srpski jezik. U pitanju je pikarski roman. Holc je utopista, komunista. U jesen 1989, lik takvog utopiste jeste stvarnost. Svakako nije mogao da nasluti ovakvu promenu. Ali koliko je sa druge strane spremnosti za saradnju… Za nas, kad sada razmislim, nije bilo euforično, nego naporno. Prelazak granice utopije postaje svakodnevica…
Akademski vajar Milan Perić Drakula, koji je bio pored Berlinskog zida, skrenuo mi je pažnju da je na televiziji delovalo da se ruši brzo i lako. Međutim, oni su udarali cele noći i ujutro shvatili da su napravili rupu veličine špijunke na vratima, pa kroz nju, u zoru, virili na Istok.
Interesantna je špijunka. Za nas je Zapad bio sa „one strane“. Jugoslavija je bila Zapad. Zar nije zanimljivo kako neprestano na ono sa druge strane projektuješ sopstvene snove i želje…
Šta ste vi prvo videli kroz „špijunku“?
Mislio sam da ćemo da idemo ka demokratskom socijalizmu. Nisam odmah uspevao ni da zamislim da je kraj Berlinskog zida put ka ujedinjenju. Mi smo slobodu i demokratiju sami osvojili, ali nismo hteli da se zaustavimo pred ekonomijom. „Narodni posed“, uistinu državni – trebalo je da stvarno postane narodni posed.
U romanu Adam i Evelin, čija je radnja smeštena u pozno leto 1989, junak i junakinja diskutuju o ostanku i bekstvu. Polemišu da li je osećanje slobode – detinjasto. „Mona je uvek govorila da je ovo doba naših mlečnih zuba, da pravi zubi tek treba da niknu.“
Pretpostavljao sam da ćemo biti sve slobodniji i slobodniji. Šok je nastao kada smo videli da se u slobodi kriju određene zavisnosti, drugačije od onih koje smo dotad poznavali. Ekonomska, na primer! Dotle smo imali ideološku, nje smo se rešili, a potom su došle ostale. Odjednom je posed postao osnov za slobodu.
Novinari su svojevremeno zamolili Jiržija Dinstbira, spoljnopolitičkog komentatora do 1968, pa disidenta i posle 1989. čehoslovačkog ministra spoljnih poslova da ukratko opiše promene nastale te jeseni. Ovako je otprilike rekao: „U petak si ložač u toplani, u ponedeljak – ministar inostranih dela.“
Ukoliko treba da sažmem u rečenici: promena različitih vrsta zavisnosti i sloboda.
Imamo tvrdnje da Berlinski zid nikad nije „nestao“.
Velika tema u Nemačkoj… Te 1990. donete su brojne pogrešne odluke. Iz toga su proistekli odnosi poseda kakvi i danas postoje. Nema zemlje u Evropi kojoj njeni stanovnici manje pripadaju, recimo, u nekretninama, od istočne Nemačke. Dramatično je s tim problemom „nasleđivanja“. Jedan prema deset! Trinaest posto nekretnina u Lajpcigu pripada ljudima iz Lajpciga.
U tibingenskom predavanju više puta pominjete status quo.
Status quo… Brzo se sve menja! Od februara 2022. mnogo se toga izmenilo u Nemačkoj. Rusija je napala Ukrajinu. Posledice su dramatične i za Nemačku. Shvatili smo da živimo od ruskog gasa, a na sličan način su razne stvari nekako iskočile iz koloseka i izgubile ravnotežu. Stvari na koje smo se ozbiljno oslanjali. Ranije sam mislio da status quo onakav kakav jeste bio, ne bi smeo da nastavi da postoji u tom obliku ako planiramo da preživimo. U redu, istok – zapad… Ali odnos sever – jug! Izuzetno važno pitanje, pogotovo kada pričamo o ekologiji, veštačkoj inteligenciji… Ozbiljna društvena pitanja! Takođe, migracije. Niko nema odgovor. Status quo prilično je dinamična situacija, prepuna konflikata. Od 1990, nismo iskoristili šansu, izgubili smo užasno puno vremena.
Videti budućnost „dalje od vrhova svojih cipela“ – napominjete, razgrađujući Petera Holca.
Promene su otvorile mogućnosti. U prilici ste da normalno popijete espreso, da bez razmišljanja otpujete u Francusku, Dansku. To se podrazumeva. Probleme prave velike razlike kojima su pogođeni socijalno slabiji. Tražite li jeftin, mali stan, imaćete muke jer ga dosta njih traži, imate konkurenciju.
A radio, novine, televizija?
Mediji su isto krupan problem. Koliko vidim, dominira zapadna strana. Nemcima sa istoka nedostaje sopstveni medij da izraze šta imaju. U nekom momentu, primetio sam da su gotovo sve novine pripadale zapadnim firmama, imale glavne urednike sa zapada. Tu se onda problematizuje istok. Treba da se govori o istoriji i problemima na zapadu. Zamislite brak gde se uporno priča o jednom partneru kao problematičnom, nikada o samom odnosu, ili onom drugom. Taj će pre ili kasnije postati ljut i smatrati da je nepravedno, čak iako je spreman da poradi na svojim greškama. Pitaće se: „Zašto uvek ja?!“ Ne izgubimo iz vida da pomenuti konflikt ne pogađa isključivo Nemačku. Reč je o spoljnoj i unutrašnjoj politici. Možemo reći da se istočna Nemačka razlikuje od ostalih delova zemlje, ali u mnogim drugim državama Evrope imate iste teškoće.
Trenuci sreće
Ingo Šulce je studirao klasičnu filologiju na Univerzitetu u Jeni. Početkom devedesetih odlazi u Rusiju i posle šestomesečnog boravka u Sankt Peterburgu objavljuje debitantsku zbirku kratkih priča 33 trenutka sreće (1995), za koju je dobio dve prestižne nemačke nagrade za književnost: Alfred Deblin i Ernst Vilner. Za rad će docnije primiti mnogobrojna priznanja. Od sredine devedesetih živi kao slobodan autor u Berlinu. Član je Berlinske akademije umetnosti i Nemačke akademije za jezik i književnost. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika. Po romanu Adam i Evelin (Bulevar Books; prevod: Ljiljana Ilić, Nataša Vukajlović-Fišer) snimljen je 2019. istoimeni film.
Pikarski roman
U knjizi Nema mene bez tebe Ingo Šulce najduže govori o nastanku romana Peter Holc (2017). Pitajući se: „Zar nisam funkciju književnosti uvijek vidio u tome da u pitanje dovodi sve što se podrazumijeva i da pritom traži svoju vlastitu slijepu mrlju?!“ – razlaže istoriju nastanka pikarskog junaka koji bi proputovao kroz oba sistema, pre i posle 1989, suočavajući se sa vlastitim idealima. „Uz dovoljno pažnje i sreće s moje strane“, piše na 11. stranici, „Peter Holc bi različite sisteme tako podvrgnuo nekoj vrsti lakmus teksta.“ Uz to, Holc je siroče. Pisac će kazati u Tibingenu: „Kao dijete i kao omladinac, ničeg se nisam bojao više od toga da ću morati u dom za siročad ako se nešto dogodi mojoj majci – ona je bila samohrana.“
