U nedostatku kvalitetnih filmova koji bi festival činili kompletnim posebno u takmičarskim selekcijama, Sarajevo Film Festival ove godine zaključio je svoje 31. izdanje uspešno, sa impresivnim brojem gostiju iz sveta filma. Dobri razgovori o filmovima kompenzovali su krizu, i autorsku i produkcijsku, a tapkanje u mestu i anahronosti posebno su vidljivi u ovom našem regionu, u kome nastaju ostvarenja koja su ili mnogo zakasnila da budu sveža i originalna ili su do te mere hermetična da deluju kao da se autori obraćaju isključivo jedni drugima.
No zato dobrih razgovora o filmovima, bilo prošlim, sadašnjim ili budućim, nije nedostajalo. Sarajevo Film Festival se potrudio da ugosti velike zvezde svetske kinematografije, počevši od zvučnih imena kao što su švedski glumac Stelan Skarsgard ili holivudski Vilem Defo, ali i reditelje srednje generacije od kojih se i dalje mnogo očekuje, među kojima je posebnu pažnju privukao ruski autor Ilja Hržanovski, koji se pojavio na svetskoj sceni pre nešto malo više od dve decenije sa začudnim filmom 4, a zatim je deceniju i po kreirao svoj projekat DAU, koji čine filmovi impresivnog trajanja, od kojih smo DAU. degeneracija od šest sati bili u prilici i da pogledamo pre pet godina na Festivalu autorskog filma, gde je dobio i Gran pri za najbolje ostvarenje.
Tako su repriza ovog ostvarenja u Sarajevu i drugog filma iz istog projekta naslovljenog DAU.Nataša u trajanju od „samo“ dva i po sata, bile gotovo celodnevne, sa sve pratećim razgovorima s autorom. Za razliku od kolopleta priča o uvrnutim eksperimentima u čuvenom sovjetskom institutu iz projekta DAU, film 4 ostavlja nas nemima u čudno vođenoj priči o ljudima koji se slučajno upoznaju, ne zadržavaju zajedno, a čije sudbine nadalje odlaze u digresije, tako bizarne i morbidne. Film je inače imao vrlo zanimljivu istoriju – prvo je 2004. godine prikazan u Veneciji gde je doživeo totalni debakl, a zatim je zahvaljujući jednom agentu prikazan godinu dana kasnije na festivalu u Roterdamu, gde je doživeo apsolutni trijumf, osvojivši Zlatnog tigra za najbolji film! Autor Ilja Hržanovski imao je jednako uzbudljivu sudbinu – uspeh u inostranstvu nije bio dočekan s uzbuđenjem u Rusiji, baš naprotiv – vlasti su film odmah zabranile, zbog negativnog prikazivanja društva, što je njemu samom ubrzalo odlazak iz zemlje.
Evropa je postala jedno populističko mesto, u kome populisti ne razumeju s kim i čime imaju posla. To je idealan i pogodan trenutak kada narasta desnica, kada se širi zlo, kada autokratija postaje mnogo efektnija
Čekajući susret s njim u sarajevskom Narodnom pozorištu, razmišljamo da li je repriza filma 4 možda i najbolji film ovog festivala. U svakom slučaju daleko je najoriginalniji i najhrabriji po pitanju izraza i forme.
„Definitivno nakon tog filma više nisam bio ista osoba koja sam bio pre snimanja filma 4“, kaže Ilja Hržanovski na početku razgovora. „Posebno nisam ista osoba koja sam danas. Rad na tom filmu počeo sam pre tačno 25 godina, tako da sam se od tada mnogo promenio. Želeo sam tada da predstavim osećaj ne samo o sadašnjem trenutku u Rusiji, već i o onom vremenu koje dolazi. Ali, to nešto što je dolazilo, to neko zlo, već je bilo tamo, samo što tada još nismo znali šta je to. Taj film je bio toliko depresivan da je mnoge zbunio, posebno moje prijatelje koji su me znali kao veselog po prirodi. Nisam mogao da im objasnim zbog čega je film tako depresivan. Takođe, u tom filmu sam probao da koristim različite filmske stilove, a mnogi su mislili da je to greška i da sam koristio drugu kameru. Ali zapravo sam hteo da različite priče različito izgledaju.“
U toj polifoniji stilova, najveću pažnju privlači priča o lutkama. Vidimo u filmu da su lutke napravljene od hleba, bizarno izgledaju, a još je bizarniji običaj koji seljani sprovode. Odakle je to došlo?
Na početku filma, vidimo ljude koji sede u baru. To je istinita priča koja se desila meni i mom prijatelju. Tako smo i mi sa nekim nepoznatim ljudima započeli neku bezveznu konverzaciju, s tim što je svako izmišljao priču o sebi. Drugi deo filma inspirisan je fotografijama poznatog ruskog fotografa koji je fotografisao ritual u jednom selu, koje je vrlo blizu grada u kome je napravljena atomska bomba. U tom selu, već godinama traje običaj sahranjivanja lutaka, a sve izgleda poput prave sahrane! Otišao sam u to selo da istražujem taj običaj, ali ono nije izgledalo toliko impresivno kao na fotografijama. Pitao sam seljane zašto sahranjuju lutku, ali nisam dobio precizan odgovor? Otprilike, lutka je kompenzacija za bol koji im je potreban. I tako sam postepeno razvijao priču. Kasnije sam saznao da i u još nekim slovenskim zemljama postoji sličan ritual, ali posebno je opstao u Rusiji. Ali trebao mi je još jedan motiv i onda smo napravili priču o licima lutaka napravljenih od hleba. Setili smo se da je Lenjin u zatvoru koristio hleb kako bi kreirao pištolj. Postojalo je mnogo mitologije oko hleba i hteli smo to da iskoristimo i da stavimo u film. Bila je to čudna, ali nama vrlo zabavna kombinacija, koja je potom zapanjila mnoge.
Aleksej Balabanov nije se bavio umetnošću samo glavom, već i srcem i intuicijom. Ako bi političari gledali moje ili njegove filmove, možda bi razumeli šta običan svet želi da im poruči o njihovoj vladavini. Ali – oni to neće uraditi
Kako razvijate priču kao reditelj? Kako odlučujete koje slike ćete staviti u tako specifičan film?
Uvek pokušavam da se koncentrišem na dati trenutak, u kome egzistiram. Taj trenutak nas pokreće i daje nam šansu da donosimo odluke bitne za nas same. Na primer, kada pogledam u prošlost, vidim sasvim druge boje okruženja u kojima sam se nalazio. Sećam se drugačijih osećanja, drugačije brzine življenja. Glavna stvar je u energiji. A naša energija susreće se s energijom spoljnjeg sveta. I za mene je sasvim logično da osetim tu energiju i da je prenesem u svoje filmove. Jer ukoliko ne prenosimo energiju onako kako se osećamo, sve drugo je silovanje sopstvene realnosti. Želim da učim od realnosti, želim da u realnosti bivstvuju moji likovi, da osete onu realnost u kojoj će biti slobodni i oslobođeni od stega. Uvek drugima sugerišem da koriste realnost, boje i vazduh sadašnjeg trenutka. Jer ako ga mi ne prenesemo ovakvim kakav jeste, on će ostati zaboravljen. Filmski jezik bi trebalo da bude rezultat čitave naše pripreme prenošenja onoga što živimo na filmsko platno.
Kad već govorimo o energiji, kako osećate svu ovu energiju u svetu danas? Mnogo toga se promenilo poslednjih godina, posebno u zemlji u kojoj ste rođeni?
Sve osećam duboko i dramatično. Moj prvi film se nije slučajno zvao 4, jer je to bila priča o četiri jahača apokalipse. Osetio sam i tada da se negde nešto stravično sprema, i da svet ne ide ka boljem. Osetio sam kako nam se približavaju. A taj osećaj je u meni rastao vremenom. Često se i sam pitam zašto se bavim tragičnim stvarima, nečim bolnim i dramatičnim. Ali ja se tako osećam. Upravo je projekat DAU pokazatelj da ta energija nije isfabrikovana, već da je stvarna, jer su tu postojali ljudi koji su nam kreirali živote. Duboko verujem da umetnost može nešto da promeni, s tim što sam u DAU postavio stvari tako da govorim o tome odakle je zapravo ovo današnje društvo došlo i zbog čega je danas ovako nasilno. Ono zbog čega ljudi moraju da budu oprezni, možda čak ne ni svesno, jesu ti ogromni prostori u kojima se rešavaju naše sudbine. Sve ovo što gledamo danas jeste rezultat tog ogromnog procesa.
Umetnost može da dodirne te procese i da ih donekle promeni. Jasno je da neki zli ljudi vode ovaj svet. Takvi ljudi uvek su postojali. Problem je u tome što smo ovim današnjim zlikovcima mi dozvolili da dođu, dozvolili smo im da urade sve grozne stvari koje rade. A naravno, meni je posebno teško o tome da govorim kao nekome ko je rođen i rastao u Rusiji. Ja mnogo volim rusku kulturu, muziku, tradiciju, filmove. Ali ja više nisam ruski državljanin, otišao sam odatle pre mnogo godina, kada sam naslutio da će se Rusija pretvoriti u ovo što je danas. Takođe, mnogo volim Ukrajinu i stalno gledam šta se tamo događa. Ja živim između Pariza i Berlina, ali ne govorim zbog toga sve ovo. Jednostavno mi je teško. Evo, pogledajte Sarajevo. Ja sam tek sada shvatio zašto je simbol ovog festivala srce. Ovo je stvarno srce Evrope. Ovde se desila strašna tragedija, ali lepota je u svim ovim ljudima koji slave život, koji su našli način da nastave dalje. Ovo je jedini grad u Jugoistočnoj Evropi gde se ljudi stalno smeju. To daje nadu u bolje sutra.
Kažete da stalno gledate šta se dešava u Rusiji, pa i taj strašni rat koji se vodi u Ukrajini. Kako gledate na ruskog predsednika i da li mislite da će doći do nekog pomaka nabolje?
Vladimir Putin je čisto zlo. A čisto zlo se ne dešava samo u ljudskim glavama. Ljudi su instrument drugih sila. Naravno da su neki instrumenti pogodniji da se to zlo širi. Ali mnoga veća sila od ličnosti Putina, koji je čisti zločinac, jeste u onima koji ne zaustavljaju taj rat. A rat u Ukrajini deluje tako nezaustavljivo, jer ljudi više ne mogu da prepoznaju pravu prirodu tog rata. Ona je u toj misterioznoj prirodi istočnih Evropljana i Rusa.I zato nema rešenja, ne možemo taj rat da posmatramo tražeći bilo kakvu logiku u njemu. Ali i Evropa je postala jedno populističko mesto, u kome populisti ne razumeju s kim i čime imaju posla. To je idealan i pogodan trenutak kada narasta desnica, kada se širi zlo, kada autokratija postaje mnogo efektnija. I to je realnost koju sada živimo. S tim u vezi nisam mnogo optimističan.
Rat u Ukrajini deluje tako nezaustavljivo, jer ljudi više ne mogu da prepoznaju pravu prirodu tog rata. Ona je u toj misterioznoj prirodi istočnih Evropljana i Rusa. I zato ne možemo taj rat da posmatramo tražeći bilo kakvu logiku u njemu
Našao sam mnogo sličnosti između vaših filmova i filmova Alekseja Balabanova. I sami ste rekli da vam je bio uzor. Šta se vama u njegovom opusu posebno dopadalo?
On je bio umetnik koji se nije bavio umetnošću samo svojom glavom, već i srcem i ogromnom intuicijom. On je bio daleko više ruski umetnik od mene, daleko povezaniji s teritorijom nego što sam ja danas. Ali takođe, do detalja je opisivao tu rusku svest i nudio ključ razumevanja savremenog trenutka, što je takođe uloga umetnosti. Ako želite da rešite problem, morate da ga razumete. I možda, ako bi političari gledali moje filmove ili filmove Balabanova, razumeli bi šta običan svet želi da im poruči o njihovoj vladavini. Ali, svima je jasno – oni to neće uraditi.
