Kada se 2019. pojavio film Moj jutranji smeh debitanta Marka Đorđevića, bio je tolika iznimka u srpskoj kinematografiji da naprosto nije bilo primera za poređenje. Osim što je nagovestio da je reč o jednom važnom filmskom talentu, Moj jutarnji smeh je u tom trenutku delovao sveže, inovativno i poticajno. Možda bi bilo prenaglašeno reći da je ovo delo postalo međaš za strujanja u srpskom filmu, ali je, sasvim izvesno, otvorilo jednu novu perspektivu u posustalim srpskim viđenjima šta bi film trebalo da bude.
Prirodno je da se srazmerno uspehu debitantskog ostvarenja i ugođaju koji je stvorio, drugi film Marka Đorđevića očekivao s pojačanom pažnjom. Pet godina od Mog jutranjeg smeha (predugo za nekog ko je uspešno startovao!) Marko Đorđević snima svoj drugi igrani film Za danas toliko. Interesovanje koje je ovaj film izazvao donekle je prevazišlo očekivanja, a tome u prilog govori činjenica da je u bioskopski pohod film krenuo u većem broju bioskopskih dvorana nego ma koji srpski film novijeg razdoblja. Takođe, Politikina nagrada „Milutin Čolić“ za najbolji srpski film na Festovim programima, te nagrada Ivani Vuković za glavnu žensku ulogu na 52. Festu, nekako su elementi podrazumevajuće reakcije na reditelja kojem je, kao malo kojem mlađem srpskom reditelju, pošlo za rukom da od prve postane miljenik publike.
Pohvale filmu Za danas toliko pristizale su sa svih strana, opšta egzaltacija koja je pratila film nije ostavljala prostora za poneko dovođenje u sumnju opravdanost tolike očaranosti i poneki filmski upitnik. Za danas toliko je u toj meri osvojio srca običnih gledalaca ali i profesionalaca još od festovskog premijernog prikazivanja da je sveopšte klicanje postalo nekako podrazumevajuća propratna pojava.
Ipak, iz ugla potpisnika, čini se rđava usluga Marku Đorđeviću, ako se filmu Za danas toliko povlađuje u tolikoj meri da ga se smatra boljim filmom od prvenca, filma Moj jutranji smeh i, takođe, još jednim briljantnim filmom. Definitivno, on to nije! Očekivanja su ispunjena samo delimično, a vezana su najpre za stilsko formalni pristup koji filmski potpis Marka Đorđevića čini prepoznatljivim. Premda problematičan kao film, Za danas toliko bar čuva Đorđevićevu filmsku personalnost.
Moj jutarnji smeh još uvek ostaje bolji, ali i kompletniji i promišljeniji film. Za danas toliko širi Đorđevićeve plemenite težnje i poetske sklonosti
Ako ga se stavi pod kritičku lupu Za danas toliko, za razliku od Mog jutarnjeg smeha, pati od nedostatka koherencije. Celina ne funkcioniše, a delovi filma (segmenti) se osamostaljuju u tolikoj meri da funkcionišu mimo kompaktnog narativnog sklopa. Takva je, primera radi, komemoracija održana povodom smrti Kike, a upriličena od strane pozorišnog ansambla. Kika se u ostatku filma ni na koji način ne pokazuje bitnom u ma kojoj ravni, niti aktere čini korelativnim u odnosu na njen apostrofirani značaj. Takve segmentne celine, koje vrše funkciju zaokruženih malih filmova, potpuno separatnih u odnosu na jedno generalno dešavanje, jesu i pojava kumice, odlazak kod kumova u Bosnu, te prilično nemotivisani zajednički dolazak kumova u Kragujevac. Ovo su zapravo samo epizode, a Za danas toliko pre svega upriličuje ove transfere epizoda koje stvaraju , ili simuliraju, privid organske celine. Ta celina uistinu ne postoji! Ideja, ili čak vizija višeg smisla izostaje iz razloga potpune dominacije fragmenata. To ne znači kompromitaciju fragmentarizacijskog postupka kao takvog, ali se u okviru istog, svi delovi slagalice slivaju u jedan harmonijski tok koji se raspada onog časa ako se ukloni ma koji njegov deo. Uklonimo deo sa komemoracijom Kiki u filmu i neće se dogoditi apsolutno ništa. Nema nikakvog poremećaja, neće se ukazati nijedna narativna pukotina niti će u ritmičkom smislu doći do zastoja.
A propo ritma, Za danas toliko jeste odmeren i sveden, ali ravan film! Čak i ono nepredvidivo u njemu (iznenadni povratak brata Vase iz Beograda, nagli dolazak iz Bosne u Kragujevac…), nema odgovarajuću akcentuaciju i film nas neumoljivo tera da usvojimo onu logiku koja ma koju incidentnu situaciju posmatra ne kao iregularnu nego kao saobraznu dešavanjima. Koncept everydaylife cinema, kojim se pritom rukovodi Đorđević, može biti dobar izgovor za njegovu svesnu nameru da film liši ma kojih povišenih tonova, ali je u tome vrlo nedosledan.
Za danas toliko svakako veliča svakodnevicu i ordinary life jeste u fokusu Đorđevićeve poetike i autorske samosvojnosti, ali je u ovoj vrsti filmske konceptualizacije daleko najvažnije kako ne podleći trivijalizaciji i kako tu istu svakodnevicu oplemeniti dovoljno učinkovitim nizom netrivijalnih dešavanja i ne odvesti je u želji da je se oplemeni u magijski realizam.
Politikina nagrada „Milutin Čolić“ za najbolji srpski film, te nagrada Ivani Vuković za glavnu žensku ulogu na 52. Festu, nekako su elementi podrazumevajuće reakcije na reditelja kojem je, kao malo kojem mlađem srpskom reditelju, pošlo za rukom da od prve postane miljenik publike
Jedan jedini put Marko Đorđević se u filmu Za danas toliko prepoznaje kao majstor čija filmska rešenja toliko govore. Reč je o trenutku u kome su kumovi došli u Kragujevac, jutro je, a kum Duško (Goran Bogdan) govori kumu Moci (Filip Đurić) kako je prvi put došao u kuću u kojoj kume nema! A kumino odsustvo je jedan od suplemenata filma! I više od toga: nje u filmu nema, a čitav film obeležen je njenim odsustvom! Upravo je to onaj uzročno-posledični niz koji celinu čini promišljenom, i podaruje joj logiku višeg smisla.
Treba li biti prestrog i na račun filma Za danas toliko reći da je regresiranje u karijeri Marka Đorđevića, reditelja od čijeg se talenta toliko očekuje? Moj jutarnji smeh još uvek ostaje bolji, ali i kompletniji i promišljeniji film. Za danas toliko možda širi Đorđevićeve plemenite težnje i poetske sklonosti, ali epifanija izostaje.
