Naposletku bi se moglo ispostaviti da dokumentarci našeg doba u velikoj meri sadrže prizore iz igranih filmova apokalipse snimljenih u prošlom veku. „Mašta obrađuje i zgušnjava realnost. Maštanjima pesnika i pesnikinja treba da budemo zahvalni u najvećoj mogućoj meri. Pesništvo me je oduvek privlačilo jer sam notorna realistkinja“, rekla nam je jednom nemačka rediteljka Korina Belc, pošto smo je upitali otkud toliko zanimanje za dokumentaristiku i da li ima utisak da je stvarnost prevazišla imaginaciju.
Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs, koji traje od 22. do 29. maja, na jedanaest lokacija, i na programu ima više od sto naslova, suočiće gledaoca sa našim životima u aktuelnom „postapokaliptičnom dobu“. Podvlačeći termine posvećene češkoj kinematografiji ili međunarodnom takmičarskom programu, zadržavamo se u okvirima specijalne celine „Opstanak nije dovoljan“.
U postapokaliptično doba – navode na sajtu beldocs.rs – pitanje nije samo da li ćemo preživeti, nego kako, i kakav to oblik preživljavanja možemo da izgradimo na našoj planeti. Ovaj izbor, od utopije do distopije i nazad, tematizuje ekstraktivizam, nacizam i kolonijalizam, video-igre, džez, otpor.
Ne radi se pritom isključivo o tome što je radnja nekoliko dela smeštena u kombi – kako će otkriti „surferi“ upoznati sa čarima čitanja sažetih opisa filmova pred festivale ili odlazak u bioskop.
Prikolica, kombi – kuda posle apokalipse?
Dva prijatelja u Kombi-naciji Jugoslava Nikolića kreću na desetodnevni put restauriranim kombijem Zastava 850AK i posećuju fabrike širom SFRJ koje su proizvodile delove za ovo vozilo. Tokom putovanja sreću bivše radnike i oni se prisećaju starih vremena.
U retrovizoru Maćeka Hamele, poljski kombi prolazi putevima Ukrajine i sakuplja putnike što se evakuišu nakon ruske invazije. Vozilo postaje krhko i prolazno utočište, zona poverenja i ispovesti izgnanika s jednim ciljem – da pobegnu od rata. „More je beskrajno!“, viče dete gledajući pučinu iz kola.
Dane Komljen u Kadencama za vrt prati poslednje leto i izbacivanje kvir-feminističkog kolektiva iz prikolice parkirane u Berlinu.
Prikolica, kombi – kuda posle apokalipse? Gde pronaći utočište – doista je nemoguće zaobići tu reč u pomenutim sinopsisima.
Kleman Rusje i Adrijan Mosaz u svom delu s nazivom U tišini i galami sklanjaju junake od nasilja u veliku, prelepu zgradu sa zidovima od kamena obraslog bršljanom, otvorenu prema poljima, nebu i potpunoj tišini – u psihijatrijsku kliniku.
Vilinska bašta Gergea Šomođvarija sklonište je za Fani, odbačenu trans osobu. Koliba blizu Budimpešte… „Usamljeni beskućnik postaje očinska figura i zajedno se suočavaju sa Faninim unutrašnjim demonima i surovim odbacivanjem okoline.“
Najčešće se povratak prirodi nudi kao rešenje.
Urbani gerilski baštovani
Bašta Bojana Tanturovskog govori o „poslednjim urbanim gerilskim baštovanima u Skoplju“ i povezanosti sa zemljom.
Drvo raste u mojim snovima svake noći Vida Hajnšeka prikazuje fotografa koji beleži promene u brdovitim, vinskim predelima Haloze. Držeći se svakodnevice, priča i uspomena, slika portret ljudi duboko ukorenjenih u zemlju. Mešajući fotografiju, lokalnu poeziju i muziku, ostvarenje jeste subjektivna meditacija oslonjena na sećanja i kreativni potencijal samoće.
Migel Moriljo Vega u Generaciji Kiborg upoznaje nas sa osamnaestogodišnjim muzičarem odlučnim da dizajnira kibernetički organ i ilegalno ga ugradi u svoje telo, stičući novi osećaj koji će mu omogućiti da percipira zvukove iz svemira.
Dakle, ovde se čak izlazi izvan okvira Zemlje!
No, iz mikrokosmosa, pejzaža načetog ili skoro uništenog klimatskim promenama, iz usamljenosti i uspomena oživljenih na temelju ruševina – brzo stupamo u virtuelno.
„Postojati u virtuelnom svetu znači imati dva tela, četiri ruke, dva srca“ – čitamo na veb stranici Beldoksa o Vremenu senki Sister Silvester i DenizaTortuma. „Alma, misteriozni vodič u dvostrukom svetu, vodi nas između pitanja o klimatskoj krizi, nepomirljivim stvarnostima i virtuelnom – mestu utočišta.“
Sigurna destinacija?
Grad kao palimpsest
Mina Simendić u Šetnjama koje se neće desiti, hodajući kroz Street View na Google mapama, preispituje „disonancu između načina na koji je grad predstavljen na tim kartama i onoga kako zaista danas izgleda, upoređujući sve sa ličnim promenama – niz digitalnu arhivu nekog davno izgubljenog trenutka, simulirajući sve što se moglo desiti, u realnosti kakva više ne postoji“.
Za Stiva Makvina, Amsterdam je takođe svojevrsni palimpsest! Okupirani grad od 266 minuta, sučeljava prošlost sa neizvesnom sadašnjošću – kažu – stvarajući dva međusobno povezana portreta – sliku nacističke okupacije i završetka pandemije i protesta.
Da! Ispostavlja li se na kraju da se video-igre nameću kao prostor sa najčvršćim temeljima?
Kategorija „Play.DocsShowcase“, uvodeći u priču interaktivnost, „definiše pejzaž takozvanih ozbiljnih video-igara“, na osnovu dubokih narativa i četiri igrice.
Kako nestati je „antiratni film u najčistijem smislu te reči“. Traganje za mirom na najneverovatnijim mestima – u online ratnoj pucačini – omaž neposlušnosti i dezertiranju, u digitalnom i fizičkom „univerzumu“.
Izlaz?
Lep je krajolik, nikako ćoškast nalik pionirskim grafikama, u Jedva da radim, čiji su autori isto Suzana Flok, Robin Klengel, Leonard Milner i Mihael Stumpf, stvaraoci zainteresovani za etnografsko istraživanje rada i svakodnevice sporednih likova, to jest digitalnih statista u video-igricama. „Njihovi radni ciklusi, obrasci aktivnosti, te greške i kvarovi, oslikavaju živopisnu analogiju sa radom u kapitalizmu.“
Ispada da sam baš bio naivan dok sam početkom devedesetih, pre apokalipse, bezbrižno uživao preskačući burad koju je „na mene“ bacao majmun u igri Donki Kong.
Topli film
Dokumentarac Topli film Dragana Jovićevića, urednika redakcije za kulturu nedeljnika Radar, otvara 17. Beldocs. Reći će da je to jedno toplo putovanje kroz istoriju jugoslovenske i srpske kinematografije, od Drugog svetskog rata do danas. Iz perspektive kvir likova u filmovima, registruju se brojne promene društvenih sistema, ali i pokušava da detektuje kako je došlo do toga da danas živimo u društvu tako zatvorenom i netrpeljivom prema svima koji se razlikuju. Da sve ovo ispriča, Jovićeviću je pomogla odabrana ekipa filmskih entuzijasta, sa producentkinjom i montažerkom Natašom Pavlović na čelu, te mladim glumcima Đorđem Galićem i Đorđem Mišinom, koji su imali težak zadatak – da rekonstruišu dokumentarnu strukturu filma kroz igrane pasaže. Poseban doprinos dali su sagovornici, među njima i Milan Jelić, koji nažalost nije dočekao premijeru kojoj se toliko radovao.
