Za tri decenije, Festival autorskog filma je prolazio kroz različite periode i izazove. Suočavajući se na svom početku s izazovom rata, raspada jugoslovenskog društva, ekonomske i političke izolacije, festival je nastavio svoj život u doba surove ekonomske tranzicije u kojoj je za kulturu bilo sve manje mesta. Dalji izazovi svima su nam dobro poznati: od globalne pandemije preko svetskih ratova i inflacije pa do povratka otvorenog partijskog rukovođenja u srpskom društvu, pa i u sektoru kulture… FAF, ove godine od 22. do 29. novembra, svoj opstanak i uticaj na ovdašnjoj sceni u najvećoj meri i duguje svojoj doslednosti i istrajnosti.
Izbor filmova vodi se načelom „Pogled u svet“ koji je nepromenjen od 1994. godine kada je festival nastao s namerom da beogradskoj publici približi ostvarenja iz sveta jer je tada zemlja bila pod sankcijama. Publika ne očekuje naslove s klasičnog filmskog repertoara već one koji „tragaju za dubljom, realnijom i kompleksnijom slikom današnjeg sveta i čoveka“. U autorskom filmu ima i potencijalnih komercijalnih bioskopskih naslova koji se „približavaju“ publici.
Iz godine u godinu, vidno je sve veće interesovanje za filmove na FAF-u o čemu svedoče veliki broj rasprodatih projekcija na festivalu. Čini nam se kao da publika pronalazi u autorskom filmu beg od stvarnosti, realnosti u kojoj živimo. Međutim, Vučinić kaže da se autorski film ne može svoditi na eskapizam. „Uključite bilo koji TV kanal, tu imate već dovoljno eskapizma“. Publika, pogotovo mlađa, već je prilično zasićena količinom informacija, neprekidnim rasipanjem pažnje, banalnošću i površnošću koju planski serviraju mediji, pa i filmska industrija. U nekom trenutku čovek poželi da se usredsredi na samo jednu tačku u svetu. To je kao kad čitate jednu stranicu iz romana Prusta ili Virdžinije Vulf, ona zahteva da joj se posvetite sa punom pažnjom. I u autorskom filmu gledalac kao da traži tu jednu tačku, i taj izgubljeni trenutak pune pažnje.
Biramo filmove koji se obraćaju publici ne podilazeći joj, umesto svakidašnje banalnosti, oni nude prikrivenu, zabašurenu ljudskost… Takvi su, na primer, ove godine indijski Sve što zamišljamo kao svetlost, kineski Crni pas, somalijski Selo pokraj raja, kaže Vučinić.
Kada analiziramo teme kojima se autorski film bavio poslednje tri decenije, one su se menjale. Vučinić ističe da se rediteljski fokus postepeno sužavao, prelazeći od opšteg na pojedinačni plan. Od široko zahvaćene panorame čitave istorijske epohe (u filmu Zbogom, moja konkubino Čena Kajgea), ili čitavog društva u jednom trenutku (npr. u filmu Brat Alekseja Balabanova, ili u Hanekeovoj Beloj traci), autori se vremenom povlače u znatno intimnije prostore rasparčane porodice i individue. Što ne mora apriori značiti da su današnji filmovi manje vredni. Baviti se šizoidnim stanjima pojedinca u današnjem svetu „postistine“ može biti jednako izazovno kao i praviti bertolučijevsku fresku epohe, zaključuje Vučinić.
Oni koji su gledali filmove sa prethodnih izdanja festivala – Kritična zona, Planina, Da li ste videli ovu ženu?, Grobnica za kapetana Volkonogova, Perje… – prepoznaćetog savremenog junaka, rasparčanog u različitim prostorima i vremenima, između žudnje i dužnosti, realnosti i fantazma, dodaje on.
Često se govori kako umetnost može da promeni svet i kako film utiče na pojedince da bolje razumeju svet oko sebe. Vučinić smatra da autorski film, kao i umetnost uopšte, apeluje na pojedinca, na promenu u njemu koja nekada može biti korenita. U tom smislu naši sadašnji problemi društva posebno se vide kroz filmove Radnička klasa ide u pakao Mladena Đorđevića, koji je groteskno i crnohumorno naglašena slika našeg aktuelnog društva. Na drugoj strani film Za danas toliko Marka Đorđevića, koji čak i kao utopijska slika današnje srpske provincije poseduje potencijale slobode i pobune.
U ovakvom društvu i političkom sistemu kakvo je naše vidimo pre svega nezainteresovanost vlasti i društva za kulturu, pa i za nezavisne kulturne manifestacije. Kada se to spoji sa spoljnim uticajem, sa sve većom birokratizacijom evropskih kulturnih fondova, u opasnosti smo da činovnička pamet zameni suštinu stvari. Vidimo tona primeru naših autora, npr. Nikole Ležaića, Maje Miloš, Stefana Arsenijevića, kojima je trebalo desetak godina da snime novi film, dok se „sklopila čitava konstrukcija“ svih koprodukcija, fondova itd. A tokom svega jedne, 1967. godine, Žika Pavlović je završio dva svoja filma, Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo. Pitanje je da li bi ijedan od njih prošao kod današnjih članova komisija, tutora i skript-doktora, kaže Vučinić.
Strastveni ljubitelji filma su uvek bili zainteresovani za tradiciju žanrovskog filma. Vučinić kaže da je „žanr veoma zastupljen, pogotovo na ovogodišnjem festivalu. Kao neka oblanda u kojoj autori žele da publici „prokrijumčare“ i neke bolne istine. Od političkog trilera (u filmu Seme svete smokve Muhameda Rasulofa), preko mjuzikla u Odijarovoj Emiliji Perez, uzorne „almodrame“ u Susednoj sobi, Pedra Almodovara pa do spoja horora i trilera u Kronenbergovom Pokrovu, ili film-noara u indijskom filmu Santoš… Svi ovi autori nastoje da nam svoj antropološki pesimizam ili sumorna predviđanja vezana za budućnost ljudske vrste posreduju makar kroz atraktivnu kinematografsku formu, dodaje on.
Velika imena kao Almodovar i Kronenberg trude se da kroz osobeni žanr („almodrame“, ili visceralno-antropološkog horora) dopru i do šire publike, ili da barem zadovolje kod producenata onaj brend koji ih krasi. Ali uspevaju pritom da provuku i jedan dublji sloj značenja, ispunjen radikalnom zebnjom i zapitanošću nad ovom civilizacijom. Uspevaju da eksponiraju i nešto što je duboko lično, i to im daje posebne kvalitete.
Teško je izdvojiti najbolje filmove iz selekcije koju sami birate, ali je to u velikoj meri pitanje subjektivnosti i ličnog ukusa. „Za mene lično, to su filmovi norveški Armand i gruzijski April iz Takmičarskog programa – jer od početka do kraja istražuju filmsku formu, gradeći vlastiti svet i moduse pripovedanja u njemu. Na drugoj strani, to je film Sve što zamišljamo kao svetlost indijske rediteljke Pajal Kapadije, laureat Gran-prija žirija u Kanu, koji na sjajan način spaja komunikativnost bioskopskog filma sa originalnim i upečatljivim autorskim izrazom. On za kraj citira Pikasa: „umetnost je laž koja nam pomaže da shvatimo istinu“.
