Razgovor s rediteljkom Kloi Džao i glumicom Džesi Bakli o filmu Hamnet odvijao se u gotovo meditativnoj tišini, daleko od uobičajene promotivne užurbanosti. Bio je to onaj retki trenutak u kome intervju prerasta u razmenu misli — spor, pažljiv i duboko ličan. Atmosfera je podsećala na intimni salon ideja, gde je svaka rečenica pažljivo izvagana, a tišina između odgovora govori podjednako koliko i same reči.
Njihov film Hamnet jedan je od filmskih događaja sezone, koji se nalazi u samom vrhu što nominovanih što nagrađenih ostvarenja, i već je jasno da će sa zavidnim brojem priznanja završiti svoj put. Osvojivši upravo nagrade Zlatni globus za najbolji film i najbolju žensku ulogu u kategoriji drame, glumici Džesi Bakli već mnogi predviđaju Oskara, dok će Kloi Džao po svoj prilici biti tek druga žena nominovana drugi put za najbolju režiju u dugoj istoriji Holivuda (prva i jedina bila je Džejn Kempion). Ali naš razgovor išao je izvan okvira samog filma: razgovarali smo o bolu koji ne prolazi, o ljubavi koja menja oblik, o roditeljstvu, gubitku i načinu na koji umetnost nastaje iz najdubljih pukotina ljudskog iskustva.
Džao i Bakli su otvoreno govorile o filozofiji tuge, o potrebi da se bol ne racionalizuje, već da se razume i prizna, kao i o snazi tihe empatije u svetu koji sve češće zahteva brze odgovore i jasne zaključke. Posebno mesto u razgovoru zauzima Vilijam Šekspir – ne samo kao mitski autor kanona, već kao čovek suočen s ličnom tragedijom. Film se ne bavi njegovim slavnim rečima, već onim što im je prethodilo: gubitkom sina i pokušajem da se smisao pronađe u jeziku, tišini i sećanju. Upravo u toj perspektivi leži savremena relevantnost Hamneta – u svetu kolektivnih trauma, film nas podseća da umetnost ne nastaje iz odgovora, već iz pitanja koja ostaju otvorena.
Ovo je veoma dirljiv film o životu, ljubavi, porodici, procesu stvaranja, kreativnosti i vrednosti ljudskog života. Šta možete da nam kažete o tome, da li vas je lično pogodilo dok ste stvarali ovaj film?
Kloi: Mislim da mi je ovaj film promenio život. Celo selo koje smo napravili za snimanje, doprinelo je posebnoj atmosferi i intimi. Čini mi se da neću moći da stvorim novi film ako i u njemu ne kreiram ovakvu mikrosredinu, poput seta u Hamnetu. Sama činjenica da sam imala podršku svih na setu, Džesi pogotovu, znači mnogo. Brinuli smo jedni o drugima. I dok plivamo u toj, takoreći, reci emocija, bili smo tu jedni za druge, i pomagali jedni drugima da procesuiramo sve kroz šta prolazimo. Umetnici, barem u početku, i stvaraju umetnost da bi sebi pomogli.
Džesi: Osećam se počastvovanom što sam bila tu kroz sve faze stvaranja i transformacije ovog projekta. Ima nešto u tome što me je podsetilo na činjenicu da ne samo da sam glumica u filmu, već i da iznosim celu priču. Ovde je stvoren taj osećaj zajednice, koji iznova dokazuje da nismo sami, da pripadamo toj intimi, tom selu. Osetila sam da sam na ovom projektu radila kao umetnik celokupno, celim telom i srcem. Ovo iskustvo je promenilo način na koji radim. Otišla sam mnogo dublje u podsvest, i videla kako je to biti čovek u priči, a ne samo lik.
Film budi u nama snažne emocije. Kakvo je vaše iskustvo bilo stvarajući ga?
Džesi: Rad na ovakvom filmu upravo je ono čemu se nadate u svojoj karijeri. Uvek postoji nada da će se ovakav projekat dogoditi. Film izaziva određen efekat i u ljudima budi ono ljudsko, što bi trebalo da osete. Za mene je Hamnet imao taj efekat opipljivosti, dubokog kontakta i povezanosti s likom. Imala sam priliku da vidim ljude koji su u sebi probudili nešto što je bilo potisnuto, i u svakome od nas probudilo različite emocije. Naš posao je da omogućimo ljudima taj sigurni prostor, gde će se osećati kako žele, a da ne postavljamo pitanja zašto se tako osećaju. Ovaj film je za svakoga značio nešto specifično, i otvorio nam je delove ličnosti koji su autentični i jedinstveni.
Kloi: Hamnet me je naučio da su proces stvaranja i lični doživljaj gledalaca podjednako bitni. Obe stvari su umetničko delo. Ceo film je na izvestan način ceremonija, interpretacija. A interpretacija je mnogo bitna. I to je najteži deo – integracija s realnim svetom. Nakon filma se vratite u svoj lični život u kom imate kontakte s ljudima koji nisu imali ovaj transcedentalni trenutak. Nikada nisam razmišljala o tome ranije. Uvek sam imala neki gard u životu, ali ovog puta je iskustvo bilo transcedentalno za mene, transformisalo me je, shvatila sam da mi je potreban ovaj trenutak, da zagrlim ljude, da čujem šta drugi misle i osećaju. Jer kroz razgovor počinjemo bolje da razumemo i sebe i druge. Na izvestan način razumemo kroz šta mi sami prolazimo u životu.
Kako je izgledalo raditi sa Polom Meskalom, koji nije danas ovde sa nama?
Džesi: Znala sam Pola, ne toliko blisko, ali sam uvek uživala gledajući njegov rad i veoma ga poštujem. Raditi s njim bilo je tako uzbudljivo. Ipak, postojao je i element nepoznatog između nas i to je bilo uzbudljivo. Stvarajući ovo, shvatila sam da ćemo se sretati kao partneri još mnogo puta, i iskusićemo zajedno šta znači biti ranjivo ljudsko biće. U priči smo morali nekada da pustimo jedno drugo, što je bilo jače od same veze. Mislim da je on veliki umetnik ali i čovek, i zajedno smo naučili mnoge aspekte veze kao takve, kao i dinamiku dva ljudska bića. On ima najnežnije srce i mnogo razumevanja. On se zalaže za žene i slavi njihovo postojanje. On voli da bude deo tima, što je svima olakšalo posao. Nedostaje nam, volela bih da je s nama da vam ispriča svoju verziju priče. Nije nažalost mogao da bude ovde jer snima film o Bitlsima. On je partner u svakom smislu, što ne dobijate tako često.
Imala sam čast da igram pored Džudi Denč, koja je moj heroj, i plašila se da neću biti dovoljno dobra. Svako veče bih se prikradala ne bih li je videla na sceni kako živi kroz reči, i tada sam rekla: „Želim da budem takva“
Džesi Bakli
Kloi: Srž ovih likova je arhetipski za mene, a njihova dubina dolazi iz toga. Ali muški arhetipski lik je vrsta koju sam htela da istražim upravo kroz Šekspira. Kakav muškarac zapravo treba da bude i kako da se ponaša? Ako pogledate Šekspira, on govori i o svetlim i o mračnim stranama jedne ličnosti. Naša inspiracija i mudrost često dolaze više do izražaja u senci. Bio mi je potreban neko poput njega, ko bi smeo da se upusti u taj proces, i da prikaže obe strane. On je bio između nas troje, poput spojnice. I to je ono kako bi muškost trebalo da izgleda.
Zanima me kakav je kontakt vaš lik u filmu ostvario s prirodom? Da li je ovaj film promenio vaše gledišta?
Džesi: Zanimljivo je koliko se mi ljudi udaljimo od prirode, iako smo rođeni u njoj. Moj lik u filmu predstavlja sve nas, jer ima tako snažnu konekciju sa prirodom. Ja sam odrasla kraj prirode, koja je vremenom postala sastavni deo toga ko sam. Sećam se da sam, kada sam snimala Černobilj, razmišljala o tome kako je čovek kao jedinka mislio da je moćniji od prirode i koliko ego može da nadvlada racionalne poglede na svet i odvede u pravcu destruktivnog. I biti žena koja ima takvo poštovanje prema prirodi i koja se saživljava s njom, fascinantno je utoliko više što ona osluškuje i stapa se svojom dušom i telom. Priroda je učila nju o svetu u kom se nalazi. Pomogla joj je da kroz život korača kao žena, kao majka, kao supruga, s prirodom je sarađivala da zaceli, iako nekada to nije funkcionisalo. Staviti ruke na zemlju i osetiti kontakt upravo je ono što sam oduvek želela, kako bih shvatila šta znači ljudsko biće.
Kloi: Neki od najvećih proroka odlazili su u divljinu i vratili se s porukama koje su promenile svet. Smatram da je to veliki dar. U netradicionalnom i religioznom smislu to predstavlja jedinstvo čoveka i prirode, jer mi kao ljudi prolazimo kroz teškoće na razne načine, ali kada odete u prirodu vidite da život i smrt dolaze uz velike žrtve i niko ne može da izbegne to. Nije istina da je priroda samo miroljubiva, podjednako je i nasilna. Ona je kao list na drvetu, kao što naučnici kažu – list će se opirati i izdržati sve dok ne izgubi poslednju šansu za opstankom. Isto je i s nama, i niko ne može pobeći od toga. Vrlo je utešno da odemo u prirodu i priznamo sebi da je u redu da umremo. U redu je da izgubimo stvari, da prihvatimo da ljubav nije večna, da ona nije uvek onakva kakvom se čini, ili kakva bi trebalo da bude. Normalno je i da pustimo ljude da odu. Nekada je prosto potrebno da udahnete, duboko izdahnete i pustite deo života da ode. Bitno je da imamo dobro mentalno zdravlje, jer sve dok ne prihvatimo smrtnost, ne možemo biti potpuni. Sećam se da sam čitala priču o tome kako se slonovi, kada ostare, osame i nađu mesto gde se izoluju da bi umrli sami. Ali ako je napadnut, slon će se i dalje braniti, kao i mi ljudi, ali negde u tom procesu mi smo izgubili mudrost. Jer mudrost dolazi onda kada znamo i prihvatimo da je vreme da odemo. U vreme kuge, na primer, ljudi su imali običaj da, i pored sveg rizika, ostaju kraj svojih bližnjih bez razmišljanja o posledicama. Kultura i rituali su bili takvi da ne ostavljate voljene čak i kada njihov duh napusti telo. Ljudi su hteli da prođu kroz ceo proces opraštanja. Verovali su da za njih smrt bližnjih donosi isceljenje.
Kada ste prvi put došli u kontakt sa Šekspirom, s obzirom na to da niste iz Engleske? Kada ste postali svesni toga koliki je genije? I Džesi, da li ste se vi i Pol osetili previše kao Irci kada ste zajedno?
Džesi: Svi smo proučavali Šekspira u školi, ali nisam ga baš dobro razumela. Za mene su to bile reči na papiru, i sve do sedamnaeste godine, kada sam se preselila u London, nisam shvatala veličinu njegovih dela. U to vreme, jedan producent mi je rekao da upišem kurs o Šekspiru i intenzivno ga proučavam četiri nedelje. I pristala sam, iako sam do tada mislila da ću samo raditi na mjuziklima, jer je za mene muzika imala kapacitet da izrazi osećanja, više nego reči na papiru. Tako je bilo sve dok nisam spoznala Šekspira. Završila sam kurs od četiri nedelje i radila sam na Zimskoj bajci. To me je potpuno raspametilo. Sve se tada promenilo u meni i tako sam se upustila u taj magični svet. Jer svaka njegova reč nosila je značaj i snagu života. Bez obzira na kom je jeziku, gde god da pogledate predstavu, pa i filmsku adaptaciju, bez obzira na to da li razumete ili ne, on izazove nešto u vama. Bio je veliki humanista, i često kroz njega preispitujemo značaj života i smrti. Moj prvi posao nakon toga bila je predstava u Gloub teatru Bura, u kojoj sam igrala Mirandu. To je imalo najviše uticaja u mom životu. Igrala sam u dosta Šekspirovih komada, i imala sam tu čast da igram pored Džudi Denč, koja je apsolutno moj heroj, i svake večeri bih se plašila da neću biti dovoljno dobra. Sećam se, u Zimskoj bajci, ona je igrala Paulinu i svako veče bih se prikradala ne bih li videla Džudi Denč na bini kako naprosto živi kroz ove reči, i tada sam rekla: „To, želim da budem takva.“
Osim što odiše produhovljenošću, poput vas dve, film se dotiče i nekih drugih disciplina – filozofije i psihologije. Ima dosta metafora. Stiče se utisak da je film na toliko nivoa mnogo dublji nego što se to gledaocima čini. Koliko je filozofski pristup pomogao razvitku likova i samom filmu?
Džesi: Pomalo me plaši filozofija, sama ta reč. Naravno, naše preispitivanje definitivno je bilo filozofsko. Nisam nikoga posebno studirala, jer ne radim linearno, potreban mi je apstrakt, potrebno mi je da reagujem na stvari, a to može biti u bilo kojoj formi. Zato koristim dosta toga, muziku, snove, slikanje, pisanje. Možda zvuči pomalo haotično, ali pokušavam da shvatim stvari o sebi koje do tog trenutka nisam znala. Kroz lik Agnes, želela sam da spoznam svet što bolje. To je ono što radim kako bih shvatila šta je to ljudski u ovom životu. Mislim da sam razvila sopstvenu filozofiju kroz to.
Neki od najvećih proroka odlazili su u divljinu i vraćali se s porukama koje su promenile svet. Mi kao ljudi prolazimo kroz teškoće na razne načine, ali tek kada odete u prirodu vidite da život i smrt dolaze uz velike žrtve
Kloi Džao
Kloi: Po Jungu, nema potrebe tražiti Sveti gral bilo gde drugde osim u nama samima. Postajemo gral kako bismo ga spoznali. Aktivirati maštu je jedno od oruđa koje dolazi iz te tradicije da pomogne da iskopamo naše kvalitete iz senke, koje su druge institucije u našoj civilizaciji oterale u tamu i rekle nam da nikada ne pogledamo u njih. Jung je rekao da ako načinimo nesvesno svesnim, vodiće nas kroz život i to ćemo nazvati verom. Glumci, pa i ja, zalazimo u našu podsvest, koja je povezana s kolektivnim nesvesnim, što je vanvremenski. To znači da su Vilijam i Agnes Šekspir, kroz šta god da su prolazili u to vreme, bili povezani s našim nesvesnim. I ova takoreći oruđa nam pomažu da ostvarimo kontakt, tako da pred kamerama, na setu, taj bol ispoljavamo izvan granica onoga što Džesi ili ja smatramo da je bol. Pokušavamo da se prisetimo starih načina propovedanja.
Ljudi ispoljavaju tugu na različite načine, nema univerzalnog modela. Umetnici obično bol usmeravaju ka kreativnosti i stvaranju. Kakva su vaša iskustva i kako se nosite s time?
Kloi: Kroz iskustvo stvaranja ovog filma razumela sam sebe malo bolje. Nekada sam mislila da je to jednostavno, da kada osećam nešto intenzivno, poput tuge ili patnje, da mogu da stvorim likove koji kroz to isto prolaze. Stavila bih na papir sve šta likovi treba da osećaju. Ali vremenom sam shvatila da to baš i nije najzdraviji pristup za mene. Kada je Vilijam Šekspir stajao kraj reke, alhemizovao je tu tenziju Biti ili ne biti i onda je prosto iz njega to izašlo, što znači da moramo da izvršimo transformaciju u nama, kako bismo bili sigurni da nije samo projekcija. To znači da moji likovi moraju da prođu kroz unutrašnju transformaciju i da im je potrebna katarza. Umetnici ne treba da osuđuju. Na neki način je bilo neophodno da se ovi likovi usmeravaju ka katarzi. Scena kada na bini Agnes pruža ruku mladom Hamletu nije bila u scenariju, osmislili smo je četiri dana pred kraj snimanja filma. Džesi i ja smo sedele i razgovarale o moći bola, očaja, instinkta za preživljavanjem. Sarađivale smo na tome, i tako smo zajedno stvorile tu scenu.
Džesi: Za mene je to malo više misteriozno. Šta su osećanja, gde počinju, a gde se završavaju. Ne mislim da su se osećanja završila nakon snimanja. Svi će da izađu iz sale nakon ovog filma s drugačijim pogledima i odnosom prema filmu i njihovoj ličnoj patnji, pa i prema ljubavi. I to je najbolja verzija toga. Ja ne znam šta je patnja. Ne znam šta je ljubav. Doživela sam trenutke toga, i živela sam u trenutku, ali ću zauvek biti radoznala da istražim to na mnoge druge načine.
