Književnik Dušan Radović (1922–1984) mora da je svakog sunčanog jutra gledao gde pada senka. Na prvih pedesetak stranica odabranih proza, štampanih u Laguni, u tri toma, inače pročitanih u istoimenoj, legendarnoj emisiji Beograde, dobro jutro – koordinate sene deli sa slušaocima radija Studio B.
Četvrtak, 24. jul 1975: „Rano jutros zatekli smo senku Palate ’Beograd’ daleko, čak na Palati pravde. Sad bar znamo kakva je to senka pala na ovu visoku pravosudnu ustanovu.“ Zoru, dve docnije, nalazi je u Savskoj ulici. Uz redovne opaske o meteorološkim prilikama, od uvodne knjige omeđene julom 1975. i novembrom 1976.
S vrha jasno vidi nebo i šta se dole događa. „Obaveštavamo stanare u zgradi na uglu Kneza Miloša i Narodnog fronta da je veš na krovu suv i da ga mogu pokupiti i peglati.“ U Gavrila Principa primećuje žuti buldožer, u Sarajevskoj – mali ali vredni dimnjak: „Ne znamo da li u toj velikoj stambenoj zgradi proizvode samo dim ili još nešto.“
Narod nije mnogo principijelan. On pristaje na svaku verziju boljeg života. Ko je to shvatio, nema problema sa narodom
Beograđanku naziva svetionikom na uglu Maršala Tita i Masarikove. „Tamnom orhidejom iz koje se javljamo, u sredini ikebane“, sačinjene od „malo crvenih solitera u zelenilu Zvezdare, malo belih solitera u zelenilu Hajd parka, malo plavičastih solitera u zelenilu Banovog brda i nekoliko perunika dima.“ Doživljava je kao „katarku“, „visoki, tanki minaret“, „kažiprst uperen u nebo“, „kotu odakle se bdije“ i „osmatračnicu“.
Poređenja se pojačavaju! Ovako 10. januara 1976. načinje tih sedam, osam redovnih fragmenata: „Dragi slušaoci, imate i vi nekog svog na visokom položaju. To je naš STUDIO B, na 23. spratu Palate ’Beograd’. Javite nam ako vas neko dira. Javite nam i ako vas ne dira, a obećao je… Videće oni kod vašeg STUDIJA B, pogotovu ako se popnu na našu lepu i visoku palatu.“
Lični dohoci skakuću kao vrapci, a cene skaču kao zecovi. Tu nešto nije u redu. Ne kaže se „zecovi“ nego „zečevi“
Ne želi da sakupljenim tekstovima određuje „vrstu“. Aforizam, hronika, dnevnik? Jutarnji radio-pozdrav, naglašava, doprinos beogradskom folkloru, usmenom predanju našeg vremena.
Bez sumnje, u temelju je pesnik.
„Dan se na hladnoći skuplja, a noć širi.“
„Na plavom tiganju neba, sunce na oko.“
„Kupole Beogradskog sajma – kao kornjače.“
Ipak, lirski zaključak „ovo kvarno jutro kao da je iščupano iz vilice noći“ nastavlja rečima „u zubnoj ambulanti, u Ivana Milutinovića ulici“.
Hoće li skoro taj beogradski metro? Mnogi Beograđani su već pod zemljom i čekaju
U glavi očigledno drži čitavu mapu prestonice i ne zaboravlja da radi na „lokalnom“ radiju. Prihvata da bude nalik britvi oštar servis građana – kako se ranije romantično govorilo. Prenosi da je ispred kuće u Borisa Kidriča istovaren ugalj što izaziva različite komentare prolaznika. Upozorava na pojavu lažnih inkasanata s računima za struju: „I to je jeftinije nego pravi inkasanti sa lažnim računima“. Javlja da je u Bloku 45 sinoć igrala prava mečka, da je u pojedinim školama zabranjeno nošenje farmerki. Bori se s komarcima, s nestancima struje. Hvata modne trendove i podvlači da su pojedini muškarci te jeseni počeli da nose dugačke gaće. I da tokom praznika sudovi neće raditi: „Zbog toga obratite pažnju, tih nekoliko kritičnih dana sudiće oni koji budu jači.“ Izveštava o Bitefu i Festu. Predlaže da se bar jednog jutra popularni telefon Studija B premesti u Skupštinu grada. „U restoranu London, ambalaža sa pićem stigla je pod sam krov! Dakle, ne očajavajte! Na vruće stavljajte hladno – i biće sve u redu. Beograd je izdržao razne vatre i vrućine, pa će i ovu julsku.“
U doba kada je nagrada za najboljeg milicionera bio novi TV prijemnik, predlaže uvođenje lokalne televizije, pored one „totalne“.
Ne rušimo to malo starog i slavnog Beograda da bismo i tu gradili novi i anonimni
Katkad se direktno obraća pojedincima: „Šta li radi naš komšija Branko Ćopić? Da li je već krenuo na pijacu i po novine? Mi bismo voleli da stanujemo u ulici koja će nositi njegovo ime, ali znamo da on to ne voli i na sve načine izbegava.“ Čestita: „Danas je rođendan Miodraga Petrovića Čkalje. Neka su blagosloveni ono dvoje Kruševljana kojima je tako nešto palo na pamet.“ Komentariše da je u Ranjenom orlu „onakva i onolika“ Ružica Sokić prilično zapostavljena. Smatra da niko ne napreduje brzo poput glumaca: „Ljuba Tadić otišao je iz Madere kao prota, a vratiće se iz Dubrovnika kao kralj.“
Čak je i Železnička stanica tiha i mirna, možda čak pomalo tužna, što će je iz strogog centra preseliti čak u Prokop
Misli date ranije ponavljaju se na pet-šest mesta u istovetnom obliku, što ne smeta čitaocu, ali su bitniji stalni motivi. Najpre, fudbal. Sunce, jutro, košava, fasada, prevoz, semafor, burek, veš, beli čaršavi što se suše. Kupanje i pranje prljavih čarapa. Tranzistor.
No, u drugom tomu, gde su odabrani „jutarnji pozdravi“ od aprila 1977. do maja 1978, kristalizacija forme otvara prostor za refleksije o životu, prolaznosti, braku, porodici, roditeljstvu, uspehu, novcu, vaspitanju, ljubavi, bolesti, karijerizmu, pravdi… Pomenute mudrosti odavno su ušle u našu kulturu i pripadaju usmenoj književnosti. Lako ćete ih pronaći na internetu, ne uvek u izvornom obliku.
Nemoguće je izmeriti tu količinu duhovitosti! Razmišljanja o „smislu“ svega krupna su i gorka – do slušalaca ih je probila džinovska doza humora, a moguću pretencioznost razbila tačka iz koje je krenuo. Naizgled ne mrdajući od gradske hronike, Duško Radović je u najsnažnijim redovima gotovo stigao do sioranovskih silogizama gorčine.
Neretko kreće s uzvikom da je u Beogradu „sve u redu“, „da deluje da je sve sasvim dobro“. Sa njim i drugi počinju dan – vidljivo brine za sugrađane. Tih je meseci očito rastao broj saobraćajnih udesa i upozorava, bilo da zbija ili ne tera šalu. Deli savete! Da se ponese sajla na more: „Da vas možemo dovući kad za to dođe vreme.“ Ide ispred, decenijama: „Čuvajmo se klupskih šovinizama. Oni su dobra zamena za prave.“ Pruža utehu: „Požurite, čekaju vas stranke. Da im kažete kada ponovo da dođu.“ Mudar je: „Čuvajte se vlasti. Malo se čuvajte ako je nemate, a mnogo više ako je imate.“ Praktičan: „Nemojte počinjati da radite dok ne vidite da još neko radi. Da ne ispadnete naivni kao prošli put.“ Dalekovid: „Predlažemo televiziji da unapred snimi novogodišnje programe za nekoliko sledećih godina. U istom dekoru, sa istim izvođačima. Prvo, to je jeftinije, a zatim i izvođači bolje izgledaju danas nego što će izgledati sutra.“
Obraća se „drugovima i drugaricama“; ljudima na položaju. Zato će naposletku otići sa programske šeme? Septembar je 1977: „Kad uđete kod lekara preko veze, kada vas prime u bolnicu preko reda, kad dobijete lekove koji vam ne pripadaju – sve je to jedan vid privatne lekarske prakse.“
Znate sigurno napamet ljutu misao o čoveku koji je umro preko veze jer je poznavao nekoga u bolnici.
Osim dimnjaka, na živce mu idu kranovi i soliteri – „napolitanke novih stambenih zgrada“ – od kojih ne vidi „kuće na zemlji“. Nestaju drvoredi. Prepoznaje lica srećnika što su našli parking.
Šta mu privlači pažnju iz političko-društvene zbilje onoga doba?
Čuvajte se vlasti. Malo se čuvajte ako je nemate, a mnogo više ako je imate
„Ako nema izgleda da uskoro dobijete stan, mi vam predlažemo da se nađete na beogradskoj Železničkoj stanici kad je budu rušili. Na bivšoj zemunskoj stanici dobili su stanove svi koji su toga dana čekali voz.“ Novembra 1975. vruća je tema Terazijske česme. Saopštava da im je na radio stigao predlog da se „ubuduće takvi i slični spomenici grade na točkovima kako bi se češće i lakše mogli seliti“.
Ne prestaje da prati šta se sedamdesetih događa na Novom Beogradu. Preporučuje da ga grade na novim, nenaseljenim prostorima: „Ne rušimo to malo starog i slavnog Beograda da bismo i tu gradili novi i anonimni.“
Osetljiv je na ulične radove: „Na Slaviji, ispred autobuske stanice, skinuli su tanak sloj trotoara, ispod koga se pojavila naša lepa i dobra zemlja. Otkad je nismo videli!… Biće tužno kad je ponovo zaliju asfaltom!“
Zaboravlja Prokop?
Nikako, Prokop odjekuje u trećoj „epizodi“: „Čak je i Železnička stanica tiha i mirna, možda čak pomalo tužna, što će je iz strogog centra preseliti čak u Prokop.“ Zora 12. jula 1975, u kojoj Radović ne gomila slučajno reč čak. Događaji iz svakodnevice ponekad nas prevaziđu i nije ih lako preneti na papir.
„Gradi se sve više puteva, pruga, mostova i tunela. Putuje se sve brže. Trebalo bi pomeriti ciljeve. Treba odabrati dobar put i putovati polako. Lepši su dobri putevi od dobrih ciljeva.“
Opaža da je Beograd sve veći, Beograđani sve manji; da je u nekadašnjem, malom i prizemnom Beogradu bilo više velikih Beograđana.
Na vest o Krležinoj smrti, najglasnije brine: „Otišli su Andrić i Crnjanski, a sad nam je zauvek otišao i Miroslav Krleža. Sve je manje onih kojih bismo se mogli plašiti i stideti. Šta će biti sa nama?“
Odgledao je emisiju o mitu i korupciji, pitao se koga su morali podmititi na televiziji da uđe u program.
„Hoće li skoro taj beogradski metro? Mnogi Beograđani su već pod zemljom i čekaju.“
Ponedeljak, 10. maj 1982: „Da li se nešto radi na beogradskom metrou? Radi se, radi. Otvaraju se nova radna mesta i zidaju stanovi za buduće putnike.“
Negde su rešenja laka, negde složena. „Lični dohoci skakuću kao vrapci, a cene skaču kao zecovi. Tu nešto nije u redu. Ne kaže se ’zecovi’ nego ’zečevi’.“
Ističe da je radnička klasa preuzela sudbinu u svoje ruke, da se bacila na tombolu, lutriju, loto i sportsku prognozu. I da je zemljište u gradu skuplje i skuplje, iako ima sve više onih koji bi ga platili. U većini beogradskih pozorišta – sumira – dobri glumci govore na sceni, dok loši govore na sastancima.
Semafori, čijim su svetlima obojene korice tri izdanja – poslednje nudi obraćanja od oktobra 1978. do novembra 1982 – prave selekciju vozača: „do centra stižu odabrani“. Vozačima fale garaže? „Takva je logika života: dok nemate jedno, ne može vam nedostajati drugo.“
Nerviraju ga arogancija i nesmenjivost vlasti, funkcioneri ubeđeni da su nezamenljivi.
Narod?
„Narod nije mnogo principijelan. On pristaje na svaku verziju boljeg života. Ko je to shvatio, nema problema sa narodom.“
Eto kakvu senku baca Beograde, dobro jutro na našu i sledeće generacije. Tako je s klasicima. Njihov kažiprst okrenut je prema nebu, naš okreće stranice i čini da se postidimo.
