Knjiga Otvaranje granica dr Ksenije Radulović, profesora na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, prva je stručna recepcija Bitefa objavljena u Srbiji. U istoriji ovog internacionalnog festivala dugoj 57 godina, ovo je prvi, celovit prikaz kako su se domaća kritika i stručnjaci, teatrolozi bavili Bitefom. Autorka razložno povezuje vreme u kome se osniva Bitef sa političkim događajima koji su prethodili. Uredba o njegovom osnivanju doneta je u 26. decembra 1966. godine, a čuveni Brionski plenum na kome je Aleksandar Ranković smenjen sa mesta prvog čoveka Službe državne bezbednosti, održan je u leto iste godine.
Radulovićeva stručno i inventivno analizira pisanje relevantnih, vodećih kritičara onog vremena u kome je Bitef nastajao i beležio svoje hrabre i snažne proboje i velike uspehe. To su pre svih Muharem Pervić, Jovan Vava Hristić i Vladimir Stamenković, koji su stasavali sa Bitefom.
Značaj ove knjige (izdavač Fakultet dramskih umetnosti) nije samo u prezentovanju i dobrom tumačenju pisanih tragova o Bitefu. Autorka paralelno razbija mitove koji, bez mnogo utemeljenja, traju do danas. Jedan od njih je da je naša sredina konzervativna i da je bilo velikih problema sa prihvatanjem Bitefa. Ksenija Radulović dokazuje kako je bitka dobijena već 1967. godine, kada je održan prvi Beogradski internacionalni teatarski festivala. I govori o dve predstave sa tog Bitefa koje su tog trenutka u svetu bile najavangardniji pozorišni događaj, a domaća kritika ih je veoma visoko rangirala. Tačnije, odlično ih je razumela i prihvatila, iako još nije postojao teorijski aparat za tumačenje te ljute svetske avangarde.
Jedan od neumrlih mitova povodom Bitefa je i onaj o predstavi Boba Vilsona (1941) Ajnštajn na plaži iz 1976. godine, koja je trajala pet sati pa ju je publika masovno napuštala. Podaci koje iznosi autorka knjige govore da je te godine na Bitefu izvedena 21 predstava i dodeljene su tri ravnopravne nagrade. Bob Vilson je dobio Gran pri od domaćeg žirija (Muharem Pervić, Slobodan Selenić…), a žiri publike je Ajnštajna izglasao na četvrto mesto. To nesumnjivo potvrđuje da predstava nije masovno napuštana, već je veliki deo publike povremeno izlazio i opet se vraćao u salu.
Podaci i analize koje autorka koristi, govore da je domaća kritika u startu prihvatila Bitef, ali to ne znači da je bila snishodljiva prema njegovim selekcijama, kao i svetskim novotarijama i eksperimentima. Ona dokazuje svoju originalnu tezu da su najveći kritičari polemisali sa Bitefom, ali razlog njegovog postojanja nikada nisu suštinski dovodili u pitanje. Uz najoštrije zamerke, poenta je uvek bila u tvrdnji da je Bitef dragocenost koju moramo da negujemo. I tako je ostalo do danas.
