Sedamdesetšestogodišnji pravnik Martin saznaje da mu je preostalo nekoliko meseci života. Šta još da pruži mladoj supruzi i šestogodišnjem sinu? Tako bi mogla da se sažme radnja najnovijeg romana Bernharda Šlinka Pozni život (izdavač Plato; prevod: Jelena Pržulj). Živahne proze ispunjene osećajem malaksalosti.
Dok smo razgovarali o njegovom prethodnom delu Unuka (Plato; prevod: Spomenka Krajčević), u kojoj glavni junak Kaspar čita skriveni rukopis supruge Birgit i kreće u potragu za njenom ćerkom, detetom odavno ostavljenim u Istočnoj Nemačkoj – slikovito je objasnio kako je počeo da piše. I on je nalik Kasparu došao u Berlin 1964, otišao na „Susrete nemačke omladine“ u Istočnom Berlinu, zaljubio se, pa za svoju devojku organizovao let sa Istoka naZapad. Nisu dugo bili u ljubavnoj vezi, ali su ostali prijatelji. Pošto je umrla na početku pandemije, smrt je vratila sećanja.
„Ovu knjigu sam, kao sve što pišem, počeo zato što je postojala priča“, kaže Šlink u razgovoru za Radar, nakon što smo se zainteresovali iz koje tačke kreće Pozni život. „Ne znam kako priče dolaze do mene. Tek kasnije vidim kakve imaju veze s onim što me upravo ili već duže vreme zaokuplja; to i ovde vidim, svakako je očigledno. Ali moj proces pisanja nikada ne počinje tako što tražim storiju u vezi s onim što me zaokuplja. Dolaze same od sebe.“
Kockice krupnih tema
Reč je o prozi sa velikim temama. Bolest, vera, kraj života, sećanja, poverenje, ljubav. Pravda, dobro, zlo. Takođe, sa najtežim pitanjima: „Postoje li određeno osećanje koje čovek treba da ima kada se suoči sa smrću?“ Razume se, s doziranom duhovitošću: „U smrti je zapravo slobodan – kakva glupa pomisao. Pomisao rođena iz crnog vina. U smrti nije slobodan nego mrtav.“ Crnim humorom: „Ima nečega i u tome da čovek umre prvi. Ne mora da rasprema stvari.“ Naposletku, lik je pravnik! „Čemu obećani sud pri smaku sveta, kada nam je pravda potrebna na svetu, a ne kad svetu dođe kraj?“
Uprkos nedoumicama kako da pametno utroši vreme – za dvanaest nedelja može toliko toga da se napravi – razmišlja da kupi Legov Titanik od 135 centimetara i sklopi ga sa sinom. Plus: dinosaurusa. Deluje da takvim kockicama štiti pripovedača od potencijalne pretencioznosti koje potegnute zagonetke o smislu redovno nameću piscu.
Istorija se ne ponavlja. Ali autoritarne tendencije u sebi sadrže dovoljno fašizma da nas zabrinu i podsete da je poslednji prodor fašizma zaustavljen tek i jedino Drugim svetskim ratom
Raj i pakao? Pretpostavlja šta deca o tim mestima čuju u vrtiću.
Nisu preskočena ni bitnija mesta: ko će naslediti penziju…
„Ne. Nema mesta za pretencioznost, makar ne u priči koju ja pričam, niti onoj koja se bavi saznanjem da predstoji smrt, ili životom s ovim znanjem, pripremom za umiranje što se svuda provlači. Kada je pravi tren da se odreknemo pretencioznosti, ako ne tada?”
Visokoparnost majstorski uništava u startu. Nemačkom autoru divimo se slično gutaču noževa. Na prvi pogled deluje lako! I to u ovo naše doba, s video-klipovima bez upozorenja da odgledane akrobacije ne izvodimo kod kuće.
Čitalac ne ostaje uskraćen za „detektivski“ zaplet iz čijih se okova uobičajeno vešto izvlači. Heroj misterije ne cuga, nalik nadrndanim kolegama iz žanr ostvarenja, ali guta ibuprofene da umanji bolove. „Ima u staroj ragi još života – pala mu je na pamet rečenica koju je pre ko zna koliko godina pročitao u nekom romanu, nije se više sećao u kom.“
Bašta i kompost nisu šala. Martin je brižni baštovan. No, podvlačimo niz ponovljenih detalja. Žonglira li književnik njima svesno ili ne? Na početku poravnava zgužvani list. Na kraju, razgovor iz daljine podseća ga na šuštanje hartije što se gužva. Isto je sa vodom: pljusak, kiša, suze, doživljaj iz auto-perionice.
Misli da su pojedini detalji važni od prve stranice. „Važnost drugih otkrijem tokom pisanja, a ima i onih čiju važnostu vidim tek po završetku i pronađenih u onome što sam napisao.”
Strah?„Hladnoća, praznina, ništavilo – ne, nije ga to plašilo pri pomisli na smrt“, čitamo na 29. strani. „Smrt je strašnija od ma čega drugog, jer sve drugo čovek može da doživi, samo smrt ne. Sve drugo je moglo da se promisli, da ga se priseća, da se prepriča, moglo je da se uvrsti u životopis. To je značilo doživeti: Da nešto nemamo samo u trenutku nego i kao deo biografije. Kada bi samo mogao da smrti podari obličje koje bi pristajalo njegovom životu i da potom piše o njoj! Kada bi ta smrt zaista bila njegova, ne samo smrt kojom mora umreti, nego smrt koju bi proživeo!“
Konac ere demokratije
Čekajući sudnji dan, glavni junak brine o koncu ere demokratije. Svedočimo li tom fenomenu? Zainteresovan za istoriju prava, potvrđuje jednoj produkciji da će proveriti ustavnopravnu pozadinu scenarija za film o pokušaju uvođenja autoritarnog sistema u Nemačkoj, „po uzoru na Mađarsku“. Strasno živi u vrtlogu informacija, ne skriva da bi produžio sopstveno postojanje da bi nadalje pratio prelomne povesne događaje i posmatrao dolazak stoleća.
„Smatram da je moguće da počinje novo istorijsko poglavlje u kome će demokratiji biti sve teže da se održi. U sve više zemalja ukinuće je autoritarni režimi“, objašnjava za naš nedeljnik. „Demokratija od građana zahteva konstantno, pobuđeno angažovanje, a mnogi građani su isuviše umorni za to ili im je isuviše udobno, pa se nadaju da će neki snažan čovek rešiti problem čvrstom rukom. Istorija se ne ponavlja. Ali autoritarne tendencije u sebi sadrže dovoljno fašizma da nas zabrinu i podsete da je poslednji prodor fašizma zaustavljen tek i jedino Drugim svetskim ratom.“
Dodaje da sve to nije razlog za rezignaciju. „Naprotiv, to je poziv da se zalažemo za slobodu, demokratiju i pravnu državu. Ovaj poziv upućen je svakom o dnas. Svi ćemo uz malo mašte i kreativnosti pronaći način na koji možemo da se angažujemo.“
Ne oklevamo da pitamo šta će biti sa svetom. U Poznom životu pažljivo se slušaju vesti.
Pre dolaska na festival Krokodil, zbog tadašnjeg slogana, zamolili smo da opiše lični prostor slobode i jasno je odgovorio da je to svaka soba u kojoj sedne i piše. Da ne uživa u potpunosti u sopstvenom prostoru ako svet oko njega nije slobodan. Radne sobe u Nemačkoj i u Americi iste su godinama, ali pre dva leta nam je ukazao da autoritarnost maršira, u Evropi, u SAD. Uvrnuto zvuče sad te reči iz 2023: „Kao da je bilo manje kiseonika, da se teže disalo tokom Trampovog predsednikovanja. Autoritarne vlade i političke partije u Evropi otežavaju uživanje u privatnim poljima slobode.“
Volimo Šlinkove tipove čije živote u mladosti obeležava pretnja nuklearnim ratom. Barem zato što su istom opasnošću jednako opterećeni i u starosti.
„Voleo bih da proživljavam starost u kojoj je svet bolji, slobodniji, pravedniji. Nije! Što moju starost čini uzbudljivom. Radije bih se odrekao tog uzbuđenja, više bih voleo da posmatram SAD, Evropu i Nemačku radosno umesto zabrinuto. Tako je – kako je. S napetošću pratim šta se događa. Istovremeno činim ono malo što mogu da se situacija ne pogorša.”
Čitač rastanka
Bernhard Šlink je rođen u blizini Bilefelda 1944, a živi i radi kao advokat u Berlinu i Njujorku. Njegov roman Čitač, objavljen 1995, preveden je na više od pedeset jezika. Posle Čitača, usledili su romani Povratak kući, Vikend, Žena na stepenicama, Olga, Unuka, Pozni život. Autor je zbirki priča Bekstva od ljubavi, Letnje laži, Boje rastanka. Po romanu Čitač, reditelj Stiven Daldri snimio je 2008. Oskarom nagrađeni film, s Kejt Vinslet i Rejfom Fajnsom u glavnim ulogama. Na sceni Beogradskog dramskog pozorišta igra se istoimena predstava reditelja Borisa Liješevića; drama koju je napisao Fedor Šili po motivima pomenute proze.
Ništa više ne moraš
Roman Pozni život tematizuje iščekivanje kraja života, pitanje rastanka s porodicom, ali otvara i problem sećanja. Slažući „iskrzane komadiće“, vraćajući prizore i kule od peska iz detinjstva, lako esejizirajuću da li iko uostalom treba nekoga da pamti – narator ulazi u polje samoće. Zajedničku prošlost oseća „manje zajedničkom“. U sećanjima „nema bliskosti“, ostaje usamljen, „više sâm sa sobom“. Naročita su osećanja u takvom (još uvek životnom) trenu: „Bio je dar, blagoslov, sloboda što ga je najednom obuzeo mir. Nije mu taj umor oduzeo svet, nego ga je štitio od njega. Bio je sâm unutar sebe… Ovo još nije smrt, ali možda je i smrt, kada dođe, takva: Poslednji veliki umor koji čovek zahvalno prihvata, jer napokon više ništa ne mora.“
