Beogradski irski festival ekskluzivno je predstavio izložbu Godar Bardo, vizuelne umetnice Džin Karen u Galeriji „Monolog”. Izloženo je trinaest originalnih, ručno izrađenih printova iz kadrova kultnog filma Prezir Žana Lika Godara iz 1963. godine. Ovaj projekat realizovan je uz podršku Brižit Bardo, francuskog Studio Kanala, kao i samog reditelja, i otvara novo viđenje slavnog filmskog klasika.
„Prezir je izuzetno inspirativan film i smatra se prvim postmodernim ostvarenjem sedme umetnosti. Udaljio se od klasičnih struktura po kojima su filmovi ranije snimani. To se vidi u načinu na koji su određene scene kadrirane, u korišćenju boja, kao i u temama umetničke i seksualne slobode, frustracije i ljubavi. Oduševilo me je kako je Godar spojio sve te elemente, a posebno način na koji je kroz boju preneo ove teme i ideje“, priča za Radar autorka Džin Karen (44), jedna od retkih umetnica koja i dalje koristi zaboravljenu tehniku prenosa boje.
Moj rad u laboratoriji podrazumeva dugačke sate u mračnoj komori, eksponiram i razvijam film, zatim toniram slojeve u cijan, magenta i žute boje, i konačno ih ručno preslikavam na papir
Karijeru je započela kao foto-reporter u Irskoj i u Africi, a onda se posvetila likovnoj umetnosti. Svojim radovima omogućila je novi pogled na filmske kadrove, koje dekonstruiše i ponovo oblikuje na papiru i udiše im novi život. A, prvi projekat joj je bio kultno Hičkokovo ostvarenje Vrtoglavica iz 1958, kada je predstavila seriju od 20 printova.
„Dye-transfer proces je izuzetno precizan i dugotrajan. Zahteva tačnost u ekspoziciji i razvijanju mnogih analognih slojeva kako bi se stvorile dubina i intenzitet boja u ovim printovima. Takođe, izdvajanje i uređivanje kadrova koji istovremeno odaju počast Godarovoj umetničkoj viziji i donose nešto novo ovom projektu bio je složen, ali i osvežavajući proces.“
Na pitanje zašto je odlučila da se bavi ovim danas zaboravljenim, a po mnogim i „uzaludnim“ poslom, odgovara: „U vremenu kada se svakodnevno na internetu postavljaju milioni slika, fotografija je postala gotovo potrošna roba. Rad sa analognim materijalima zahteva disciplinu i veštinu, i osećala sam potrebu da se vratim ovom starom, sporom načinu rada. Da radim kao stari majstori i gradim i stvaram zanat svojim rukama. Tako su nastajali rani filmovi u boji, snimani u Technicolor procesu. Pošto danas više nije moguće snimati filmove ovom tehnikom, koristim te kadrove kao osnovu i pretvaram ih u fotografsku umetnost. Time želim da pokažem koliko je ovaj proces bio promišljen i koliko su ovi filmovi zapravo umetnička dela.“
Taj proces, nastavlja, ima više kreativnih faza – od toga što gleda stare filmove i proučava slike. „I uvek pokušavam da pronađem vezu između njih. Kada naiđem na nešto što me inspiriše, razmišljam kako to može da funkcioniše u fotografskom kontekstu i da li se može realizovati kroz dye-transfer print. A to je najstariji metod za izradu fotografija u boji i ista tehnika pomoću koje su nastali prvi Technicolor filmovi. Pošto je potpuno analogna tehnika, moj rad u laboratoriji podrazumeva dugačke sate u mračnoj komori, eksponiram i razvijam film, zatim toniram slojeve u cijan, magenta i žute boje, i konačno ih ručno preslikavam na papir kako bih stvorila punu kolor fotografiju.“
A kako su njen rad prepoznali Žan Lik Godar i Brižit Bardo, odgovara da je bilo izluđujuće, ali je na kraju imalo srećan kraj.
„Za finalnu verziju bilo mi je posebno važna podrška Godara. Osećala sam se istinski počastvovano. A Bardo, to je posebna priča. Kada sam s njom prvi put kontaktirala, pisala sam joj o istorijskoj ulozi muze i tome kako se to često doživljava kao pasivan lik, odnosno kao inspiracija velikim umetnicima. Međutim, u ovom filmu ona prevazilazi tu ulogu i sama postaje moćna umetnica. U potpunosti vlada likom Kamij i njeno prisustvo dominira. Njena lepota i senzualnost su glavni protagonisti filma i oko toga se ovo ostvarenje zapravo vrti. Mislim da je prepoznala i razumela moj pristup, jer je dobila priliku da se njena uloga u ovom filmu prikaže iz jedne nove, snažne perspektive.“
Studio Kanala je projekat Džin Karen koji je označio kao inspiraciju za odluku da restauriraju film u 4K rezoluciji, kako bi ga sačuvali za nove generacije.
I Hičkokova Vrtoglavica i Godarov Prezir istražuju filmsku naraciju kroz boju i kompoziciju, a ja sam zaista privučena filmovima koji pomeraju vizuelne i narativne granice na taj način
„To sam smatrala najvećim priznanjem za svoj trud“, naglašava umetnica, koja posle Hičkokove Vrtoglavice i Godarovog Prezira, nastavlja svoj umetnički poduhvat. „Oba ova ostvarenja istražuju filmsku naraciju kroz boju i kompoziciju, a ja sam zaista privučena filmovima koji pomeraju vizuelne i narativne granice na taj način. Rad sa Technicolor filmovima kroz dye-transfer proces i dalje ostaje centralni deo mog rada, ali istovremeno želim da istražim kako ovaj proces može da se koristi u savremenim umetničkim kontekstima. Zato, trenutno razmišljam o načinu primene dye-transfer tehnike izvan filmskih kadrova, u potrazi za novim mogućnostima njene primene u umetnosti.“
Izložba je otvorena do 5. aprila u Galeriji „Monolog“.
