Pet godina je prošlo od prvog albuma beogradskog gitarskog benda св. Псета, koji čine Nemanja Ćirić, Aleksandar Obućina i Miloš Đerković. Kao najava koncertne promocije drugog, čiji je naslov I da nađem izlaz, ne bih ti ga pokazao, zakazane za jesen, poslužio je događaj koji na polju ovdašnje alternativne kulture spada u nesvakidašnje. Naime, u klubu Karmakoma je 30. maja upriličeno prikazivanje filma koji služi kao vizuelni podtekst albumu, ali funkcioniše i kao samostalni audiovizuelni artefakt. Autorstvo filma potpisuju Vladislav Andrejević i Savina Smederevac, a od srede 4. juna moći će da se pogleda na Jutjub kanalu benda.
Prostor eksperimenta
Naslanjajući se na nasleđe eksperimentalnog filmskog izraza iz poslednje trećine prošlog veka, ali i na savremenu estetiku, film se deli u nekoliko poetskih scena koje su već činile U krošnji, cvetaću, delo koje naveliko ima festivalski život.
„Ovaj muzički film je zamišljen više kao predložak, prostor eksperimenta i igre između slike i zvuka. Više nas je zanimalo kako muzika menja značenje slike i na koji način zajedno funkcionišu u drugačijem ritmu. Za razliku od teksta, muzika ne upućuje na određenu misao ili narativ. Prostor otvorenog značenja omogućio mi je veliku slobodu u izboru motiva i vizuelnom pristupu. Ali, u isto vreme, ta sloboda je delovala i pomalo parališuće, kao da nisam znala odakle da krenem. Nije bilo čvrstih smernica, pa je selekcija scena više ličila na intuitivno traženje ritma, emocije i unutrašnjeg sklopa koji bi mogao da odgovori na energiju muzike“, kaže Smederevac za Radar.
Žanrovski gledano, ona levitira nad nekoliko odrednica, zahvata iz svake, ali ne tone niti u jednu – smenjuju se post-pank, hardkor i rokenrol, a poigravanja s dinamikom su česta. Pitanja koja se iz naslova nameću – iz čega se traži izlaz, te kome se njegovo postojanje ne bi saopštilo – na takvoj muzičkoj podlozi dobijaju obrise međuljudskih odnosa.
„Ne bih rekao da smo tu dinamiku nužno svesno artikulisali, ali ona se prirodno nameće s obzirom na sentiment pesama, tok albuma i način na koji numere proističu jedne iz drugih. Tokom stvaranja se vodimo čulnim osetima, bez namere da nametnemo svoj okvir za slušanje. Više je reč o izlivima osećanja. Sva trojica smo u potrazi za nečim, možda za sobom, ali taj put nije lak i zahteva mukotrpan rad, zavisi isključivo od nas kao pojedinaca. Prirodno je da se tada rodi i nepoverenje, jer mislim da čovek možda i najmanje veruje sebi, najviše sebe dovodi u pitanje“, kaže Ćirić za Radar.
Žanrovski gledano, muzika levitira nad nekoliko odrednica, zahvata iz svake, ali ne tone niti u jednu – smenjuju se post-pank, hardkor i rokenrol, a poigravanja s dinamikom su česta
Muzički gledano, kulminacija se odvija u poslednjoj pesmi, koja služi kao postament ostatku albuma: u njoj se narodnim pojanjem evocira elegična, iskonska mudrost, svojevrsni odgovor Knjizi propovednikovoj. Ako je u potonjoj „sve taština“, u vizuri benda, sve što prethodi i opstaje je ljubav, veli tekst. I takav zaključak po sebi ne bi bio odveć inovativan, da muzička podloga nije istinski zastrašujuća, kao da je pozajmljena iz nesnimljenog saundtreka za Leptiricu Đorđa Kadijevića.
„Ceo album i film stremili su ka katarzi i osetili smo da za kraj moramo da stvorimo monumentalnu numeru koja bi zvučala apokaliptično, veliko, i koja bi nekako sumirala sve što joj je prethodilo. S druge strane, sveden instrumental nije karakterističan za nas, možda smo želeli da pokažemo da umemo da napravimo pesmu s tekstom i klasičnom strukturom. Ipak, mislim da je spakovana na nama svojstven način“, kaže Ćirić.
Raštrkani narativ
Upravo tu, na kraju filma, usamljeno svetlo tumara kroz šumu, kao u found footage hororu, i sporadično zatiče izolovane žanr-scene iz svakodnevice: stariju gospođu u fotelji, dečaka koji čita stripove, besnog oca koji kaišem vaspitava velike plišane medvediće, čoveka koji šakama prekriva lampu kao jedini izvor svetla… dok kroz drugi plan, muškarac korača između drveća u susret svojoj tužnoj supruzi i sinu, i grli ih. Većina likova koje smo do tog trenutka susreli tokom trajanja filma pojavljuje se u poslednjim scenama i zaokružuje raštrkani narativ koji, iako nema jasan pripovedni tok, motivima uspeva da ostavi utisak ne samo celovitosti, već i jedinstva.
U jednoj sceni, kamp-prikolica gotovo da oživljava i počinje da liči na organizam, zaključno sa krevetom koji nastoji da proguta predmete koji su na njemu; u sledećoj, vatrogasac gasi dim iz kojeg se ukazuje kostur kamp-prikolice, a tek se u trećoj, veoma dugoj, vidi da je nekad gorela. Dečak koji čita strip u šumi pojavljuje se još u prvim kadrovima, kad pažnju rasipa u detaljima i pitanjima, sa željom da poseti oca na poslu. Otac, pak, dobar deo jedne scene puzi po beogradskim ulicama, u odelu za posao, a na kraju ga primećujemo kao prolaznika u šumi. Dakle, priča je naznačena, ali njena snaga potiče iz poziva gledaocu da učestvuje u njenom krojenju.
Većina likova koje smo susreli tokom trajanja filma pojavljuje se u poslednjim scenama i zaokružuje narativ koji motivima uspeva da ostavi utisak ne samo celovitosti, već i jedinstva
Smederevac je pred projekciju filma ukazala da želi da gledaoci film osete, pre negoli da o njemu razmišljaju u toku samog gledanja.
„Klasična filmska forma podrazumeva radnju, likove i konflikt, ali meni je bilo važno da kroz ovaj film izađem iz tih okvira. Eksperimentalni film mi je omogućio da se oslonim na osnovne elemente filma i da kroz njih pokušam da stvorim drugačiji doživljaj, više senzualan nego racionalan. Posebno me je zanimalo kako se emocija menja u odnosu na zvuk. Poredeći verziju filma sa samo zvučnim efektima i onu sa muzikom grupe св. Псета, shvatila sam koliko se percepcija menja. Muzika nosi ogroman emotivni potencijal i lako može da preuzme ceo prostor, zato sam želela da je koristim pažljivo i s merom, svesna koliko može da oblikuje iskustvo gledanja. Jedna od početnih ideja bila je da film prati muzički album св. Псета, pa sam u procesu slušanja njihovih pesama i čitanja naslova tekstova prolazila kroz čitav spektar emocija. Nemoć, izolaciju, bes, tugu, ogorčenost, vapaj, nostalgiju, osećaj nečeg izgubljenog, ali i unutrašnju snagu i nemir koji razara. Sve te emocije su u meni izazvale neku vrstu hipnotičkog stanja koje sam želela da zadržim i pretočim u film. Nije mi bilo važno da gledalac razume, već da oseti. Želela sam da film komunicira direktno sa emocijama, mimo logike“, kaže naša sagovornica.
I, zaista, iz razuđenih, oneobičenih prikaza gledalac može da učita mnoštvo značenja, ali sva će uključiti teme porodične dinamike, prolaznosti i starenja, svakodnevne potrošnosti energije. U tom smislu, poslednja scena – ona u šumi – nudi svojevrsno razrešenje, jer ljubav imenuje kao efemernu poveznicu. Ipak, taj odgovor podrazumeva i naličje, implicirano u zlokobnoj muzici: ako je izlaz u ljubavi, to je ujedno i dobra i loša vest. Dobra, jer voleti nije ni lako ni teško, već je nasušno potrebno; loša, jer ljubav ipak nema snagu koju bismo voleli da ima. Ne može sve da zakrpi, niti je u stanju da nadvlada vreme.
Drugi album benda св. Псета ujedno će biti i njihov poslednji. Članovi sastava angažovani su u drugim umetničkim i kontrakulturnim projektima – new church, Gazorpazorp, Suplexx, uličnadžukela – a i muzika i film će svakako ostati kao vredna zaostavština. Koncertna promocija albuma očekuje se u oktobru.
