Priča se da je Kit Ričards, gitarista sastava The Rolling Stones, sedeo kraj prozora u prijateljevoj kući i posmatrao kako ljudi panično traže gde da se sklone pošto se na London odjednom spustilo veliko nevreme. Uzeo je akustičnu gitaru i tako je nastala kompozicija Gimme Shelter, što će ubrzo dobiti mnogo šire polje značenja. Na kraju šezdesetih, slušaoci će je povezati sa Vijetnamskim ratom. Nimalo slučajno – bilo je to vreme napetosti, zatvaranja – kako će navodno dodati Mik Džeger.
Ovogodišnji slogan festivala Krokodil uzet je iz te pesme, sa stihom da je sve u isto vreme „just a kiss away… just a shot away…“
Doista, koliko ste puta u poslednjih godinu dana čuli vest o mogućem nuklearnom ratu, o apokalipsi… Uzdah pojedinca iza želje da se povuče, skloni u „svoj svet“; da se ogradi od stvarnosti i ode u prirodu.
Otuda pitanje gde i kako da čovek pronađe zaklon, skrovište?
Naravno, smak sveta sigurno bi bilo dobro dočekati baš sa Kitom Ričardsom. Internetom dugo kruži šala da bi jedino on i bubašvabe preživeli nuklearni napad.
Hasan Blasim: Okružili smo se zidovima
Ne smatram da sam pisac-mislilac ili naučni radnik da mogu da odgovorim na ovako kompleksno pitanje. Ja sam samo pisac-umetnik, pokušavam da kreiram književne igre u senci onoga što je kazao Dželaludin el Rumiel Rumi: „Istina je ogledalo u Božjim rukama. Ono je ispalo i razbilo se. Svako je uzeo jedno parče, pogledao u njega i pomislio da u rukama drži Istinu.“
Ipak, mogu da kažem da je sakrivanje problem.
To što ćutimo, što smo obuzeti sobom i usamljenim zadovoljstvima na društvenim mrežama i u virtuelnom svetu, što je čovek ukroćen i lišen sopstvene volje putem vrednosti kapitalističkog potrošačkog društva, i drugi neki razlozi, možda su doprineli preovlađujućem osećaju da svet propada!
Opet, sakrivanje, strah, činjenica da smo se okružili zidovima, što tražimo utočište u suženim identitetima, dvostruki standardi po pitanju humanitarnih problema i ratova oko nas, stvaranje površne kulture putem algoritama i populizma, preterana usredsređenost na opstanak i preterano davanje značaja ideji „Ja na prvom mestu!”, umesto da težimo ka tome da živimo slobodno u ovom svetu tako što ćemo učestvovati, saosećati, suočavati se i stvarati, sve to i još mnogo toga možda će i dovesti do propasti našeg sveta!
Izdavačka kuća Geopoetika objavila je dve zbirke priče Hasana Blasima, pisca rođenog u Bagdadu. Reč je o delima Ludak sa Trga slobode i Irački Hristos. Takođe je predstavila njegove romane Bulbul i njegov gazda, te Sololand.
Vladimir Arsenijević: Preplavljeni smo osećanjem nemoći
Postoji neosporna veza između današnjeg apokaliptičnog doživljaja sveta i onog tegobnog osećaja koji su ljudi imali krajem šezdesetih godina a koje je na tako upečatljiv način oslikano u pesmi Gimme Shelter.
U pitanju je bojazan da se sve oko nas kruni i osipa, da ništa nije solidno i da se brže nego što smo mislili može približiti svom kraju, uključujući tu i samu planetu Zemlju kao i ljudsku vrstu na njoj.
Ratovi, pandemije, klimatske promene, sve dublji jaz među ljudima, dramatičan društveni, ekonomski i politički polaritet, porast svakojakog ekstremizma, razulareni diktatori i autokrate posvuda, pojačano i multiplicirano do izbezumljenja mogućnostima savremenih medija koji neprestano serviraju taj krvavi spektakl – sve to rezultira osećanjem potpune preplavljenosti i nemoći, te slutnjom da čoveku još samo preostaje da potraži sklonište od svega što nam se u međuvremenu previše približilo pa se nalazi na metak i poljubac daleko.
Iako onog pravog skloništa, jasno nam je, nema.
Komplet od četiri romana pisca Vladimira Arsenijevića koji predstavlja književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije (U potpalublju, Ti i ja, Anđela, Ka granici, Duhovi) – objavila je izdavačka kuća Laguna
Arnon Grunberg: Navikli smo da bežimo
Najpre, ideja da živimo u najgore vreme i na najgorem mestu jeste privlačna, ko ne želi da bude jedinstven, ali to naprosto nije istina. Barem za većinu Evropljana, ako ne i za sve njih. Radije bih živeo sada u Kijevu nego u staljinizmu ili nacizmu.
Dakle, naše sećanje, ono što pamtimo iz istorije, ograničeno je.
Ideja da treba da se sakrijemo takođe nije nova. Za razliku od mnogih drugih životinja, ljudska životinja zna da će umreti, čak i ako živi u društvu koje je skoro savršeno. Oduvek je tražila mesta na kojima će zaboraviti svoju smrtnost, u umetnosti, religiji, drogama, radu, ljubavi, seksu, potomstvu, idealima, ambiciji, junaštvu.
Svi ti putevi za beg i dalje vrede, i mogu biti uspešni, ali ne zauvek. Ipak ćemo umreti, ali zasad…
Nervira me kukanje da je naša sudbina teža od sudbine naših predaka.
Knjige Azilant i Tirza Arnona Grunberga, pisca koji je rođen u Amsterdamu, a živi i radi u Njujorku, objavila je izdavačka kuća Booka
Dubravka Stojanović: Pobegnimo u sebe
Gde čovek da nađe skrovište? Postoji još samo jedno mesto – u samom sebi.
Posle svih užasa koje smo ovde preživeli – nacionalističkog ludila osamdesetih godina, rasturanja Jugoslavije, ratova, zločina, genocida, sankcija, bombardovanja – ovo globalno ludilo me ostavlja sasvim tupom. Više nemam snage. Raspadom Jugoslavije raspao se jedini okvir koji mi je bio stvarno emotivno važan. Zato mi aktuelni raspad sveta dođe kao oni zemljotresi koji dođu posle prvog, najjačeg udara. Neprijatno je, ali ne istrčavaš više iz kuće. Nenormalno postane normalno.
Nekada sam mislila da su naši ratovi 90-ih totalno prevaziđeni i primitivni, da su to poslednji ratovi 19. veka u vremenu kada se Evropa ujedinjavala, a svet izlazio iz Hladnog rata. Sada mislim da su naši ratovi bili prvi ratovi današnjeg sveta, ratovi nezapamćenih zločina koje ceo svet gleda u direktnom prenosu i koje nema ko da zaustavi. Zato više nema zaklona, ni ideje, ni zemlje, ni sveta u koji bih želela da se sklonim. Ostalo je još samo da pričam sama sa sobom.
Novu knjigu Dubravke Stojanović Prošlost dolazi, redovne profesorke na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, objavila je Biblioteka XX vek
