Kada su studenti pre nekoliko dana ispunili dvorište Kapetan Mišinog zdanja nije bilo osobe koja voli i poznaje film a da se nije setila dokumentarca Želimira Žilnika “Lipanjska gibanja” posvećenog studentskim demonstracija 1968. Ikonični prizori iz ovog filma bude neizbežne asocijacije Dvorište rektorata Beogradskog univerziteta je ponovo sigurna kuća za studente koji protestuju. Sloboda ne izlazi iz mode ni posle toliko godina. Nema više Steve Žigona, ali je Robespjerov govor koji je on fantastično deklamovao jednako aktuelan i danas:
„Tajna slobode leži u edukaciji ljudi, dok tajna tiranije leži u zatupljivanju ljudi i njihovom držanju u neznanju“.
Ovih burnih dana u Srbiji mladi ljudi po prvi put u životu isprobavaju svoju revolucijju i teško da bi smo mogli zamisliti lepše slike od blokada univerziteta i protestnih skupova gimnazijalaca koji brane dostojanstvo svojih profesora.
Jer ko ako ne oni na kojima leži budućnost ove zemlje? Kada ako ne sada kada su nasilje, ukidanje sloboda i jačanje kulta ličnosti postali model ove vlasti?
“Svi u blokade”, pozvali su studenti Fakulteta dramskih umetnosti na kome predajem filmsku režiju. Oni su prvi na svojoj koži osetili kako korumpirani režim nasiljem brani svoje pozicije. “Upišite da sam bio na času savesti” poručili su gimnazijalci u Novom Sadu koji su stali u odbranu svoje profesorke. “Ovo nije protest, ovo je neizdrž”, izgovorili su studenti u Nišu.
“Budimo realni tražimo nemoguće” bio je slogan koji je vodio pariske studente tokom največih protesta u Evropi 1968. godine. Ovaj slogan se reflektuje u nizu kultnih filmova inspirisanim događajima iz tog vremena. Dok blokade traju ova ostvarenja se nameću kao deo obavezne lektire. Preporučio sam ih svojim studentima za podizanje energije duha i jačanje neophodne solidarnosti ali mogu ih konzumirati i svi ostali akademski građani i gimnazijalci koji žude za slobodnim životom u Srbiji.
1. Lipanjska gibanja, Želimir Žilnik, 1969.
Pravi uvod u filmsko putovanje kroz buntovni svet pobunjenih mladih ljudi predstavlja Žilnikovo desetominutno dokumentarno svedočanstvo o studentskim demonstracijama u Beogradu. Snimljeno je najvećim delom u Rektoratu, u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja i jedno je od retkih dokumentarnih zapisa o studentskim protestima u Evropi. Za Žilnika i ekipu poseban izazov je predstavljao transport i razvijanje sirovog materijala u danima kada je pretila opasnost od policijske zaplene.
2. Rani radovi, Želimir Žilnik, 1969.
Nakon uspeha kratkih dokumentaraca Žilnik dobija priliku da napravi provokativnu alegoriju inspirisanu studentskim demonstracijama u Beogradu. “Oni koji revoluciju izvedu tek do pola, samo kopaju sebi grob” je citat Sen-Žista kojim se završava film. “Rani radovi” su prava senzacija Berlinskog filmskog festivala. Žilnik osvaja “Zlatnog medveda” za svoj debitantski film. Te godine u konkurenciji su Satjadžit Raj, Brajan De Palma, Karlos Saura, Žan Lik Godar, Pjer Paolo Pazolini, Bernardo Bertoluči, Džon Šlezinger, Rajner Verner Fasbinder. Ali u domovini film ima ima problema sa cenzurom. Jedne večeri Josip Broz Tito demonstrativno prekida privatnu projekciju filma rečima: “Šta hoće ovi luđaci?” “Rani radovi” završavaju na sudu “zbog uznemiravanja jugoslovenske javnosti”. Žilnik, diplomirani pravnik, odlučuje da sam uspešno odbrani svoj film na sudu praveći od javnog procesa nezaboravan performans.
3. Kad bi…. (If….), Lindzi Anderson, 1968.
Ako muzika “Sex Pistolsa” ima svoj vizuelni pandan, njeno ogledalo je ovaj film Lindzi Andersona, proslavljenog dokumentariste i oca pokreta “free cinema” u Britaniji koji je sredinom pedesetih godina bio okrenut niskobudžetnim filmovima posvećenim običnim ljudima iz radničke klase. “Nijedan film ne sme biti previše ličan” zagovarali su u svom manifestu sledbenici ovog pokreta. U svom najpoznatijem igranom filmu “Kad bi….” Lindzi Anderson u duhu revolucionarne klime u Evropi gradi anarhičnu satiru u kojoj upečatljivo debituje Malkom Makdauel. Ova alegorija o trulom i licemernom sistemu društva smeštena je u školske klupe i snimljena na Čelteman koledžu koji je reditelj pohađao. Anderson je upravi koledža podmetnuo lažni scenario a kada je film koji se najviše pamti po završnoj sceni nasilja izašao u javnost već je bilo kasno. Jedan od najznačajnijih britanskih filmova u istoriji bio je pokušaj odgovora na svetski popularne filmove francuskog novog talasa. Andersenov uzor bio je slavni film “Nula iz vladanja” Žana Vigoa iz 1933. koji je bio direktna inspiracija i za “400 udaraca” (1959) Fransoa Trifoa.
4. O jagodama i krvi (The Strawberry Statement), Stjuart Hegman, 1970.
Prvi beogradski FEST 1971. imao je slogan “Hrabri novi svet” a jedan od naslova koji ga je obeležio bio je film “O jagodama i krvi”. Iako efektan, ovaj distributerski prevod filma nije sasvim adekvatan. Film je nastao po knjizi Džejmsa Sajmona Kanena u kojoj on opisuje studentsku pobunu na univerzitetu u Njujorku (1966-68) protiv loše administracije. Jedan od vodećih ljudi iz uprave tog univerziteta izgovorio je da su “za njega zahtevi studenata važni isto kao studentsko mišljenje koliko im se sviđa ukus jagoda”. Nešto slično izgovorio je Slobodan Milošević u danima velikih studentskih i građanskih protesta u Srbiji (1996/97). Njemu je mišljenje akademske zajednice bilo “jednako važno kao mišljenje bilo koje zemljoradničke zadruge”. Dok piše o pravom naslovu ovog filma Svetlana Slapšak (Peščanik, 23.12.2012) govori i o “nezamislivoj nadutosti vlasti – bilo koje vlasti – koja znake upozorenja ignoriše, dignuti glas naroda potcenjuje i konačno svaku manifestaciju ponižava i degradira serijom patetično prepoznatljivih, u glupe formule organizovanih laži. Između izjava tipa “neka jedu kolače” i “stava o jagodama”.
Film je smešten u fiktivni univerzitet u Kaliforniji 1968. Revolucije su uvek “seksi”, a apolitični Sajmon vidi da su najlepše devojke na univerzitetu levičarke u protestu. Apolitični student se zbog strasti uvlači u vrtlog pobune i počinje da preisputuje svoje stavove. Muzika Krozbija, Stilsa, Neša i Janga, grupe Tanderklap Njumen, Bafi Sent-Meri, Lenona i MekKartnija dodatno je učinila ovaj film generacijski važnim i citiranim.
5. Z (Z), Kosta Gavras, 1969.
Politički triler koji je inspirisan ubistvom grčkog levičarskog aktiviste Grigorisa Lambrakisa 22. maja 1963. godine. Na antiratnom skupu u Solunu dvojica ekstremnih desničara vozeći vozilo na tri točka udarili su Lambrakisa batinom u glavu i naneli mu povrede mozga od kojih je dan kasnije preminuo. Ubistvo je proglašeno “saobraćajnom nesrećom” a Lambrakisova sahrana na kojoj se u Atini okupilo pola miliona ljudi pretvorila se u masovnu pobunu protiv desničarske vlade. Njegova smrt nije zaboravljena ni tokom godina vojne hunte u Grčkoj koja je trajala od 1967-1974. Grafit “Z” koji na grčkom označava prvo slovo poruke “On živi!” postao je simbol otpora građana Grčke protiv diktature.
Kosta Gavras, grčki reditelj u francuskom egzilu pravi film o institucionalnoj korupciji sa velikim glumačkim zvezdama Žan Luj Trentinjanom, Iv Montanom i Irenom Papas u glavnim ulogama. Posebnu notu filmu daje muzika Mikisa Teodorakisa koji se u trenutku nastanka filma nalazio u kućnom pritvoru u koji ga je smestila grčka vojna hunta. Film je dobio Oskara za najbolji strani film i do danas se smatra jednim od najvažnijih političkih filmova u istoriji.
6. Sanjari (Dreamers), Bernardo Betroluči, 2003.
I na kraju film koji će verovatno biti najviše po ukusu studenata umetničkih fakulteta. Zato što slavi svet kinematografije i zastupa tezu da u burnim vremenima kakvo je svakako bilo parisko proleće 1968. “umetnost više ne podražava stvarnost već stvarnost podražava umetnost”. U intervjuu povodom ovog filma Bertoluči će dati ključ za čitanje svog remek-dela:
“Mi smo 1968. odlazili na spavanje znajući da ćemo se probuditi, ne sutra, već u budućnosti. Svake noći smo imali nadu da će vrlo brzo svet biti drugačiji, da će svet biti promenjen. I znali smo negde da smo i mi deo tih promena. To je nešto što današnjoj mladosti nedostaje“. U svom najintimnijem filmu Bertoluči slavi radost života, potragu za slobodom i ljubavlju, u filmu se mešaju snovi, revolucionarne i seksualne strasti, a prezire malograđanski duh. “Sanjari” su riznica filmskih citata i idealan film za blokade univerziteta u Srbiji ovih dana. Jer ništa nije lepše nego ovako kao Bertoluči sanjati na javi bolju budućnost.
I to je to za početak. Molim da se moje preporuke filmske lektire smatraju inicijalnim. Lista je otvorena i radovaću se svakoj dopuni koja dođe bilo od studenata bilo od onih koji veruju da je umetnost u danima ispred nas neophodni deo mentalne higijene.
