Kada je Vladimir Putin sa samozadovoljnim smeškom 17. marta kasno uveče izašao pred probrane pristalice, verovatno se osećajući kao gospodar svemira – ili makar gospodar „ruskog sveta“ – niko, ponajmanje on sam, nije mogao da pretpostavi da će samo koji dan kasnije jedan užasan događaj taj smešak pretvoriti u grč.
Malo pre toga te nedeljne noći saopšteno je da je Putin, nakon što je sebi izmenama ustava i potpunim potčinjavanjem celokupnog državnog aparata odavno obezbedio doživotnu vladavinu, na predsedničkim „izborima“ ostvario dosad najubedljiviju „pobedu“. Stanje na ratištu u Ukrajini je već mesecima takvo da je, makar i ne vodi totalnoj pobedi kakvu je Kremlj očekivao kad je krenuo u osvajački rat, još daleko teže zamisliti da bi Rusija mogla biti poražena. Podrška Zapada Kijevu se polako kruni. Ruska ekonomija se dobro drži, kao da svih onih silnih sankcija i nema. Posle velikog truda koji je država uložila da ga eliminiše, i Aleksej Navaljni je konačno pod zemljom… Sve je u tom času Putinu moralo biti potaman.
A onda je, nepunih pet dana nakon tog likujućeg nastupa, prošlog petka uveče u kompleks u sklopu koga je koncertna dvorana Krokus siti hol, u udaljenom moskovskom predgrađu Krasnogorsk, upala grupa islamskih terorista, i počela da rafalno puca po posetiocima koji su se okupljali pred početak koncerta ruskih rok veterana, grupe Piknik. U pohodu četvorice napadača smrtno je stradalo najmanje 137 ljudi: mnogi su ubijeni iz automatskog oružja, drugi su se ugušili u dimu izazvanom požarom koji su teroristi podmetnuli, ili stradali u vatri. Strahovalo se da ni to neće biti konačan bilans, jer se neki vode kao nestali, jedan broj povređenih životno je ugrožen, a slutilo se i da bi u ruševinama izgorelog objekta moglo biti još mrtvih.
Mogao je Putin za umešanost, osim Ukrajine, da optuži i Francusku. Što Francusku? Pa četvorica terorista su iz Moskve pobegla u automobilu marke „reno“
I tako se horor poput onog kakav je Moskva, pod nešto drugačijim okolnostima, jednom već iskusila – kada je „spasilačka“ operacija antiterorističkih jedinica kojom je oktobra 2002. okončana talačka kriza u pozorištu Dubrovka rezultirala smrću trostruko većeg broja civila nego čečenskih ekstremista – ponovo vratio u rusku prestonicu.
U fokusu su se neminovno ponovo našle slabosti i fatalni propusti ruskih obaveštajnih i bezbednosnih službi, kojih je ovom prilikom evidentno bilo i previše, koliko god da se mora imati na umu da na takve propuste nije imuna nijedna zemlja koja se nađe na meti masivnih terorističkih napada, i da te napade nije uvek ni moguće izbeći. Nešto drugo je ipak, kao i ranije u sličnim prilikama, izbilo u prvi plan: tokom četvrt veka vladavine nebrojeno puta ispoljena Putinova bezobalna arogancija – i njegova okrutna ravnodušnost prema ljudskim životima. Osobine koje je pred očima sveta prvi put demonstrirao još u avgustu 2000. kada je, delom zahvaljujući i njegovoj inicijalnoj neshvatljivoj nezainteresovanosti, te odbijanju da prihvati ponuđenu stranu pomoć, svih 118 članova posade podmornice „Kursk“ zadesila jeziva sudbina na dnu Barencovog mora.
U prvim satima nakon masakra u Krasnogorsku stvari su se odvijale ubrzano. Odgovornost za napad preuzeo je ogranak Islamske države poznat kao Islamska država Horasana – kako njeni pripadnici, služeći se starim nazivom za teritoriju koja obuhvata delove Avganistana, Irana i pet centralnoazijskih država s većinskom muslimanskom populacijom a nastalih raspadom Sovjetskog Saveza, nazivaju taj prostor; da bi potkrepili ovu tvrdnju, islamisti su na internetu objavili i video-zapise pokolja snimljene iz perspektive napadača.
Malo je vremena prošlo i pre nego što su ruske vlasti saopštile da je uhapšeno svih 11 osoba za koje se sumnja da su umešane u napad, uključujući i četvoricu neposrednih izvršilaca, u nedelju uveče prvi put izvedenih pred sud koji im je za početak odredio dvomesečni pritvor. Ispostavilo se da su sva četvorica državljani Tadžikistana – zemlje iz koje se tradicionalno registruje značajan deo pripadnika ovog ogranka ID, ali i iz koje potiče mnogo stranih radnika u Rusiji, što je ovom zločinu automatski dodalo još jednu zlokobnu dimenziju. I mada zasad nisu otkrili ništa o tome ko ih je tačno poslao u ubilačku misiju – uprkos tragovima premlaćivanja, a po svoj prilici i mučenja: jedan od četvorke je pred sud doveden u invalidskim kolicima – teza o ID Horasana kao organizaciji koja stoji iza masakra jedina je koja deluje kredibilno.
Deo te argumentacije ima faktografsko utemeljenje. Kao što istorija njenog delovanja pokazuje, iako napade izvodi i u drugim zemljama, ID Horasana ima svojevrsnu fiksaciju na Rusiju i tokom godina je u više navrata preuzimala odgovornost za napade na ruske ciljeve, u samoj Rusiji i van nje. Strani bezbednosni analitičari objašnjenje za to nalaze u nizu okolnosti. Recimo, u presudnoj ulozi koju je Moskva imala u razbijanju ID u Siriji i održanju predsednika Bašara el Asada na vlasti. U živom sećanju na dva brutalna rata u Čečeniji, ruskoj republici s većinskom muslimanskom populacijom, koji još od vremena kada su vođeni predstavljaju jedan od faktora radikalizacije mladih muslimana širom sveta, na istovetan način na koji su tome doprinosile američke invazije na Irak i Avganistan. Kao i u dobrim odnosima koje Moskva gaji s talibanima, koje pak ID Horasana smatra smrtnim neprijateljima… Neki ukazuju i na mržnju koja je u delovima centralne Azije prema Rusima i Rusiji začeta još u vreme sovjetske intervencije u Avganistanu.
Treba podsetiti i na to da je Rusija i posle raspada SSSR ostala izrazito multinacionalna i multikonfesionalna država, te da se u njoj naselio ogroman broj ljudi iz pomenutih centralnoazijskih država, pridošlih u potrazi za boljim životom; prema nezvaničnim procenama, samo iz Tadžikistana ih je možda i čitavih osam miliona. A nije nevažna okolnost ni to što je autsajderski status ovih ljudi u Rusiji zacementiran: najčešće rade najteže i najlošije plaćene poslove, redovna su meta rasističkih napada i policijskog maltretiranja (obično takođe rasno motivisanog) i diskriminisani na sve druge načine na koje to mogu biti ljudi čije se fizionomije razlikuju od onih većinske populacije… To takođe kod jednog broja pripadnika ovih naroda izaziva resantiman koji neke vodi u radikalizaciju – a radikalizacija, u najdrastičnijim slučajevima, u nešto poput užasa u Krasnogorsku.
No, ono što ovaj zločinački akt unekoliko razlikuje od drugih sličnih jeste to što postoje dokazi kako je na opasnost da do njega dođe blagovremeno ukazano, i to vrlo konkretno – ali su Putin i, neizbežno (pošto se Putinova ne poriče), sve nadležne službe odlučili da po tom pitanju ne preduzmu ništa. I tu se, mimo onog najbitnijeg – velikog broja izgubljenih i još ko zna koliko uništenih života – dolazi do ključnog aspekta ove tragedije: do ignorisanja upozorenja zbog toga što je stiglo iz zapadnih izvora.
Jer ko bi u današnjoj Rusiji poverovao nečemu što kažu Amerikanci ili Evropljani?
E pa, ispostavilo se da je trebalo poverovati.
SAD su 7. marta izdale upozorenje američkim državljanima u Rusiji u kome ih pozivaju na oprez pošto bi u narednih 48 sati u Moskvi ID Horasana mogla da izvede teroristički napad. Zbog toga im je preporučeno da u tom periodu izbegavaju sva javna okupljanja u gradu – a posebno koncertna događanja; istovetno upozorenje svojim državljanima uputila je i Velika Britanija. U skladu s načelom po kome su SAD, kad takvim saznanjima raspolažu, dužne da druge zemlje upozore na moguće masovne napade na civilne ciljeve, ova informacija je – kanalima koji funkcionišu i onda kada su dve države u katastrofalnim odnosima kao što su to sada Amerika i Rusija – prosleđena i ruskoj strani. Ali kako se naredna dva dana u Moskvi ništa nije zbilo, to je izgleda bilo više nego dovoljno da Putin sva upozorenja ove vrste, prvo iza zatvorenih vrata a onda i na sastanku s predstavnicima Federalne službe bezbednosti (FSB) i pred televizijskim kamerama, nadmeno otpiše kao „provokacije“ i „ucene koje imaju za cilj da zaplaše i destabilizuju“ Ruse i Rusiju.
Kao što kaže naslov poznate knjige rusko-britanskog novinara i publiciste Pitera Pomeranceva: kad je o Rusiji reč, Ništa nije istina i sve je moguće
Da bi se onda desilo to što se desilo.
Naravno, priznati da je država svojim nečinjenjem direktno doprinela da razmere katastrofe budu veće nego što bi nužno bile da je makar nešto na vreme preduzeto – i ono malo pripadnika obezbeđenja koliko ih se zateklo u Krokus siti holu bilo je nenaoružano – nije dolazilo u obzir. Na takvo priznanje neposredno posle šokantnog događaja ne bi bila spremna ni bilo koja demokratska vlast, a kamoli ona Putinova, tiranska. A alternativni narativ se nudio sam od sebe. Rusija je u ratu s Ukrajinom; šta je onda prirodnije od lansiranja priče kako su se teroristi po bekstvu iz Moskve zaputili na jug, ka toj zemlji, gde im je tobože bio obezbeđen koridor za slobodan prolaz? I Putin je, u prvom obraćanju javnosti posle napada – koje je usledilo tek 19 sati kasnije, kad je ruska industrija proizvodnje lažnih vesti već uveliko štancovala svakojake verzije priče o ukrajinskoj umešanosti u napad, u tu svrhu koristeći čak i očigledne deep fake video-snimke – tako nešto domaćoj javnosti i servirao.
Samo dva dana kasnije Putin je taj narativ pod pritiskom činjenica ipak morao da koriguje. U novom istupu priznao je ono što je bilo očigledno, a što u prethodnom pojavljivanju nije želeo da prevali preko jezika: da napad jesu izveli radikalni islamisti. Ni tom prilikom, međutim, nije odustao od insinuacija da su teroristi imali neku vrstu podrške Kijeva, i da su se zato posle izvršenog pokolja zaputili ka Ukrajini. „Ko ih je tamo čekao?“, upitao je.
Kao što kaže naslov poznate knjige rusko-britanskog novinara i publiciste Pitera Pomeranceva: kad je o Rusiji reč, Ništa nije istina i sve je moguće. Mogao bi Putin tako, primećuje u izjavi za britanski nedeljnik Ekonomist neimenovani ukrajinski obaveštajac, za umešanost u teroristički napad da optuži i Francusku. Što Francusku? Pa, na snimcima hapšenja se lepo vidi da su četvorica terorista iz Moskve pobegla u automobilu marke „reno“…
Za kraj, još jedno prisećanje. U martu 2004, tri dana pre španskih parlamentarnih izbora, u stravičnom terorističkom napadu u Madridu u eksplozijama desetak bombi podmetnutih u četiri prepuna putnička voza ubijene su 193 osobe, a preko dve hiljade ih je ranjeno. U pokušaju da politički profitira na nesreći koja je pogodila naciju, vladajuća konzervativna Narodna partija (PP) premijera Hosea Marije Asnara – za koju se inače očekivalo da će na izborima sigurno pobediti – požurila je da, ne nudeći za to nikakve dokaze, za pokolj optuži tada još aktivnu baskijsku militantnu separatističku organizaciju ETA. Ali vrlo brzo se ispostavilo da su za napad odgovorni islamski ekstremisti, kivni što je Asnarova vlada godinu dana ranije, ne tražeći saglasnost parlamenta, odlučila da Španija uzme učešća u invaziji na Irak. A PP je zbog tog pokušaja teške obmane izbore izgubila.
Kakva je pouka ove istorijske epizode? Pa, zapravo je nema. Španija je demokratija, Putinova Rusija je diktatura: nije za poređenje.
