Malo je uloga na svetskoj sceni koje su nezahvalne kao što je rola američkog državnog sekretara. Po scenariju ste zlikovac, jer čovek zadužen za spoljnu politiku SAD naprosto ne može da bude bilo šta drugo. Na papiru imate veliku moć ali vas isti taj papir naziva sekretarom kao da vam je posao da predsedniku nosite tašnu i primate telefonske pozive njegove zapostavljene supruge. I još taj predsednik može da bude neko poput Donalda Trampa, za koga se čini da mu ništa nije toliko milo kao da vas pred svetom ismeje. Marko Rubio je početkom februara pokušao da gnevnu planetarnu publiku ubedi kako Donald Tramp nije zamislio da dva miliona Palestinaca iz Gaze etnički očisti trajno, već „samo“ privremeno. Predsednik ga je potom izgurao sa pročelja scene i pojasnio da je mislio upravo na trajno čišćenje. Nije se Rubio od tog sopstvenog čišćenja ni oporavio, a već mu je za vikend palo u dužnost da objašnjava kako će svaki mirovni sporazum Rusije i Ukrajine morati da bude trajan, da bude fer i da poštuje ukrajinski suverenitet. U tekstu mu je stajalo i da će Evropa morati da učestvuje u pregovorima, pa čak i to da ništa neće biti prelomljeno preko kolena, na jednom sastanku. A mučenik je sve to pričao za Si-Bi-Es dok je prosečan svetski gledalac, i onaj koji maše ukrajinskom zastavom i onaj koji vitla rusku, uveren da će Donald Tramp i Vladimir Putin na jednom sastanku u Rijadu, bez Evropljana, smisliti privremeni mirovni sporazum u kome će se za ukrajinski suverenitet mariti koliko i za ona dva miliona Palestinaca u Gazi.
Jaki timovi
Istina je da se ne zna kada bi američki i ruski šef države mogli da se sastanu, ali u utorak su u Rijadu već sastančili njihovi aduti. Tramp je poslao specijalnog izaslanika Stivena Vitkofa, koga je već slao da sklepa primirje u Gazi. Tamo je i Majkl Volc, predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost. I Marko Rubio. Putina predstavljaju ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i spoljnopolitički savetnik Jurij Ušakov, koga Kremlj ne šalje na sitne poslove. Primarna uloga Marka Rubija ovaj put je pripala portparolki Stejt departmenta Tami Brus i portparolu Kremlja Dmitriju Peskovu, koji su garantovali da se u utorak u Rijadu neće većati o sudbini Ukrajine. No okupljeno društvo je bilo dovoljno ozbiljno da je Evropa htela da ga predupredi. Zato je u ponedeljak na poziv francuskog predsednika Emanuela Makrona u Pariz poslala još jače adute – nemačkog kancelara Olafa Šolca, britanskog premijera Kira Starmera, šefove i šefice vlada Poljske, Španije, Italije, Danske, čelnike NATO, Evropske komisije i Evropskog saveta. Sa tolikim zvučnim imenima i zvanjima u jednom pasusu nešto mora da pođe naopako.
U trenutku u kome ovaj broj Radara ide u štampu, nije bilo poznato šta je zamišljeno u Rijadu. Iz Pariza je pak emitovana očekivana podrška Ukrajini, ali ne i plan njene konkretizacije. Agencija Frans pres izvestila je da je Starmer još u nedelju rekao kako je voljan da u Ukrajinu pošalje mirotvoračke trupe, ali i da je Šolc uzvratio kako je rasprava o tome „sasvim preuranjena“ i „krajnje neprikladna“ dok rat traje. Britanski Gardijan je perom evropskog dopisnika Džona Henlija podsetio da u Evropi postoje i krupnije podele.
U izgledu su ozbiljne bitke oko kolektivnih pozajmica koje bi trebalo da finansiraju evropske bezbednosne potrebe. Nemačka se tome snažno protivi – Džon Henli, Gardijan
Henli podvlači da je ministar spoljnih poslova Mađarske Peter Sijarto nazvao učesnike samita „ratobornim i frustriranim protivnicima Trampa koji pokušavaju da spreče mir u Ukrajini“. U istu tamburu udarao je i slovački premijer Robert Fico, koji je, sve u svemu, rekao da Ukrajina Evropsku uniju ne bi trebalo da zanima. Ima i onih koji smatraju suprotno, ali su uvređeni time što nisu pozvani u Pariz, poput predsednice Slovenije Nataše Pirc Musar, koja je neobično oštro zaključila „da čak ni u Evropskoj uniji nisu sve države ravnopravne“ i da „takva Evropa neće biti ni poželjna ni poštovana“. Nema dakako političkog spora bez spora oko para, pa ni ova prilika nije drugačija. Niz članica NATO povećao je budžetske izdatke za odbranu u poslednjih nekoliko godina, ali, podseća Henli, ako bi se SAD zaista povlačile iz evropskih bezbednosnih poslova, kako nova američka administracija uporno preti, ni to ne bi bilo dovoljno.
„Neki evropski lideri prestravljeni su uticajem koje bi veliko povećanje odbrambenih troškova imalo na već krhke domaće politike njihovih zemalja. Prema podacima NATO, Portugal, Italija, Španija, Belgija, Hrvatska, Luksemburg i Slovenija troše manje od planiranih dva odsta bruto društvenog proizvoda. U izgledu su ozbiljne bitke oko kolektivnih pozajmica – čemu se Nemačka, recimo, snažno protivi – koje bi trebalo da finansiraju evropske bezbednosne potrebe“, zapisao je Henli.
Kompenzovanje pomoći
Poljska na odbranu troši veći deo budžeta nego i same SAD, četiri odsto, ali je zauzvrat rekla da u Ukrajini neće biti nikakvih poljskih trupa – jer moraju da brane samu Poljsku. A kada smo se već vratili Sjedinjenim Američkim Državama, misao onog njenog dela koji naznake Trampove politike spram Ukrajine posmatra kao suicid, sumirala je Suzan Glaser, novinarka magazina Njujorker.
Tramp se u kampanji hvalio kako će rat u Ukrajini rešiti za 24 sata. To je obećanje prekršio, ali u ova dvadeset četiri dana besramno je naznačio kako će to da učini – Suzan Glaser, Njujorker
„Čini se da je Tramp usvojio čak i kremaljsku imperijalnu teoriju, po kojoj bi Rusiji trebalo da bude dozvoljeno da zadrži teritoriju koju je Ukrajini otela već zbog toga što je za nju ratovala. Neki konvencionalniji republikanci mesecima su zavaravali američku javnost, evropske saveznike, zaraćenu Ukrajinu tvrdeći da će Tramp biti drugi Ronald Regan, odlučan da se Rusima suprotstavi i da Ukrajini obezbedi pravedan sporazum. Ali čovek je oduvek nameravao da Ukrajinu pritisne da proda teritoriju za mir, i neka se nose međunarodno pravo i nacionalni suvereniteti. Američke garancije da će Ukrajina biti bezbedna od budućih ruskih upada? Zaboravite na to“, zapisala je Glaser.
Glaser podseća da je američki sekretar odbrane Pit Hegset – jedan od onih koji je Evropi u prethodnom periodu objašnjavao da Vašington više ne može da brine o njihovoj sigurnosti – odbacio svaku mogućnost da Ukrajina postane članica NATO. Time je, smatra Glaser, protraćio jedan od najjačih aduta u pregovorima sa Putinom pre nego što su ti pregovori i počeli.
„Trampov sekretar finansija Skot Besent je u međuvremenu poslat u Ukrajinu – ne sa dodatnom pomoći, već sa Trampovim zahtevom da opkoljena vlada u Kijevu kompenzuje SAD za prethodnu pomoć tako što će joj predati nekih petsto milijardi dolara u retkim metalima. Prodaja Ukrajine bila je neizbežna posledica američke odluke da ponovo izabere Trampa. Džon Bolton, republikanski jastreb koji je bio Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, a potom mu javno okrenuo leđa, rekao je da se njegov bivši šef praktično predao Putinu i da se čini kako je spreman da natera Ukrajinu na dogovor koji će napisati Kremlj. Tramp se u kampanji hvalio kako će rat u Ukrajini rešiti za 24 sata. To je obećanje prekršio, ali u ova dvadeset četiri dana besramno je naznačio kako će to da učini“, zaključuje Suzan Glaser.
Tramp nije jedini odgovoran
Sve što je Glaser napisala, istina je ili barem može da bude istina – osim dela u kome se sva krivica svaljuje na Donalda Trampa. Potraga za nekakvim primirjem, jer je mir kojim bi obe strane bile zadovoljne nemoguć, traje već dugo. Prethodna američka administracija nije, istina, razmišljala o bezuslovnoj kapitulaciji Kijeva kao dopuštenom ishodu rata, ali je sasvim sigurno i da se niko u njoj nije nadao da će Ukrajina moći da povrati svu okupiranu teritoriju, i da će se Moskva povući podvijenog repa. I jednostavniji ratovi se retko završavaju totalnim pobedama i porazima. Kakav god zlikovac bio, Tramp ipak nije izmislio čuveni termin „zamrznuti konflikt“, termin koji koristi i Alisa Hricenko, specijalistkinja za međunarodne odnose iz Kijeva.
„Predsednik Zelenski priznaje da nema sredstava da oslobodi sve okupirane teritorije. Sredstva koja jesu na raspolaganju, smanjuju se iz dana u dan, i ne govorimo samo o municiji, dronovima, raznovrsnom oružju. Govorimo i o ljudskim resursima. Nadoknaditi ljudsku snagu daleko je veći problem nego napuniti skladišta oružja. Zato je naposletku i Ukrajini i Rusiji trenutno neophodno primirje – da se ponovo naoružaju i popune redove. Privremeni prekid vatre i zamrzavanje neprijateljstava duž celog fronta, možda uz teritorijalnu razmenu, rešenja su koja ne rešavaju ništa. Ali trenutno nema drugog izvodljivog ishoda, nema jasnog odgovora na to kako obezbediti trajni mir“, zapisala je Hricenko za ukrajinski Evromajdan pres.
„Rusija i SAD ne mogu da pregovaraju o našem narodu i našim životima“, rekao je u ponedeljak predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski
Sve je to važilo i prošle i pretprošle godine, pa i 2022. Kao i opaske Alise Hricenko o tome da ni SAD ni barem neke evropske države ne žele Ukrajinu u NATO, čak i nezavisno od ovog rata. Hricenko u više navrata ponavlja uverenje da svaki dostižni mirovni sporazum može da bude samo pauza u „dugotrajnom ratu iscrpljivanja i preživljavanja“. Uzgred, ne veruje ni u mirotvorne trupe.
„Američki sekretar odbrane Pit Hegset je izjavio da SAD neće učestvovati u takvim snagama ako ih posle primirja bude. Mirotvoračka misija mogla bi da bude razumno i efikasno rešenje, koje bi Ukrajini ponudilo neophodne bezbednosne garancije. Takva bi misija mogla da igra ključnu rolu u stabilizovanju prilika, kontroli zone sukoba, sprečavanju eskalacije. Uprkos očiglednim prednostima, malo je verovatno da bi Rusija pristala na takvo nešto.“
Šta pod takvim okolnostima ostaje Kijevu? Zasada mu ostaje da tvrdi kako ga se uopšte ne tiče šta se događa i šta bi se moglo dogoditi u Rijadu.
„Sve o čemu Rusija i SAD mogu da se dogovore – ako uopšte žele o nečemu da se dogovore – tiče se njihovih sopstvenih odnosa. Sigurno ne mogu da pregovaraju o našem narodu i našim životima. Nezavisna smo država“, rekao je u ponedeljak predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski, a preneo Evromajdan pres.
Može se naposletku i prihvatiti teza da za Kijev nema goreg a za Moskvu boljeg zamislivog američkog predsednika od Donalda Trampa. Ali da za njihov rat neće biti trajnog, a pogotovo dobrog rešenja, to se znalo i pre nego što je Tramp započeo kampanju.
