Kako izbeći ponižavajući mir u Ukrajini

Uključivanje Ukrajine u NATO – nakon što se Rusija natera da se vrati na međudržavne granice koje su važile do 2014 – bio je jedini strateški cilj koji su lideri Evropske unije sebi dopustili da razmatraju tokom tri godine protekle od početka ruske invazije. Nažalost, i mnogo pre nego što je Donald Tramp ponovo pobedio na izborima u Sjedinjenim Državama, taj cilj je polako postajao nedostižan. To je već neko vreme bilo očigledno.

Prvo, prelazak na ratnu ekonomiju pokazao se božjim darom za režim ruskog predsednika Vladimira Putina. Drugo, Trampov prethodnik Džo Bajden ni u jednom trenutku nije bio spreman da pogura ulazak Ukrajine u NATO, pa se napadnuta zemlja zanosila praznim obećanjima. I treće, u SAD je u obe partije postojao snažan otpor ideji da bi pripadnici NATO mogli da se zajedno s Ukrajincima bore protiv Rusije.

Iz tog razloga mnogobrojni govori u stilu „Putin je novi Hitler“ nikada nisu vodili obavezivanju na zajedničko ratovanje s Ukrajincima sve dok ruska armija na frontu ne doživi poraz; ta hipokrizija bila je zapanjujuća. Umesto toga, kukavički Zapad je nastavio da iscrpljenim Ukrajincima šalje naoružanje kojim bi tog „novog Hitlera“ porazili i u njihovo ime – s tim da to urade sami.

Govori u stilu „Putin je novi Hitler“ nikada nisu vodili obavezivanju na zajedničko ratovanje s Ukrajincima do pobede nad ruskom vojskom. Umesto toga, kukavički Zapad je nastavio da iscrpljenim Ukrajincima šalje naoružanje kojim bi tog „novog Hitlera“ porazili i u njihovo ime – s tim da to urade sami

Neizbežno, i uprkos herojskom otporu u sve većoj meri nadjačane ukrajinske armije, jedini strateški cilj koji su evropski lideri sebi zacrtali propao je, i tu realnost više nije bilo moguće negirati nezavisno od ishoda novembarskih izbora u SAD. Tramp je tu spoznaju, s karakterističnom brutalnošću, samo ubrzao, usput demonstrirajući prezir koji odavno gaji ne samo prema ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom, već i prema EU. I zato se, u nedostatku plana B, dvodecenijskim ekonomskim posrtanjem oslabljena Evropa sada muči da formuliše odgovor na Trampovu politiku prema Ukrajini.

Nakon Minhenskog sporazuma iz 1938, Vinston Čerčil je rekao da je Nevil Čemberlen „mogao da bira između rata i sramote. Izabrao je sramotu, i zato će imati rat“. Pod pritiskom da ne naprave istu grešku, evropski lideri se spremaju da je ponove, samo u suprotnom smeru: njihov pristup „rat do pobede“ ustuknuće pred ponižavajućim mirom koji im Tramp uz likovanje nameće, kao što ga nameće i administraciji ukrajinskog predsednika, sad kad i jedni i drugi ostaju bez opcija.

Nedvosmislena je istina da Evropa mora ili da reaguje onako kako ovaj trenutak zahteva, ili da se dezintegriše. Pravo pitanje je: na koji način da reaguje? Šta je suštinski problem Evrope? Šta je ono što EU najviše nedostaje?

Za nevericu je da Evropljani nisu u stanju da prepoznaju odgovor koji nam je svima pred nosom: Evropi je potrebno zajedničko ministarstvo finansija, institucija ekvivalentna Stejt departmentu, te parlament koji će imati moć da odbacuje odluke onoga što sad prolazi kao njena vlada, Evropskog saveta. Još gore od toga je što se i dalje ne vodi debata o tome kako zapušiti te zjapeće rupe u evropskoj institucionalnoj arhitekturi.

EU bi trebalo da otpočne pregovore s Kremljom, nudeći perspektivu sveobuhvatnog strateškog aranžmana na osnovu koga bi Ukrajina postala ono što je tokom Hladnog rata bila Austrija: suverena, naoružana, neutralna i integrisana sa zapadnom Evropom, kao što njeni građani i žele

EU se oduvek užasavala početka bilo kakvog mirovnog procesa za Ukrajinu upravo zato jer bi taj proces eksponirao njenu ogoljenost. Ko bi Evropu predstavljao za pregovaračkim stolom, sve i da je Tramp za njega pozove? Čak i da Evropska komisija i Evropski savet imaju čarobni štapić kojim bi stvorili veliku, dobro naoružanu vojsku EU, ko bi imao demokratski autoritet da njene pripadnike pošalje u bitku, da ubijaju i budu ubijeni?

Osim toga, ko može da prikupi dovoljno prihoda od poreza kako bi osigurao da borbena gotovost te vojske bude permanentna? Proces donošenja odluka na međuvladinom nivou znači da niko u EU nema demokratski legitimitet da donosi takve odluke.

Kada je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nedavno najavila novu inicijativu za ponovo naoružavanje Evrope (ReArm Europe), to je probudilo tužna sećanja na ranije nekompetentne inicijative poput Junkerovog plana, Zelenog dogovora i Plana za oporavak. Ponovo se maše bombastičnim ciframa, ali čim se malo pažljivije pogleda postaje jasno da su u pitanju iluzije. Da li, recimo, neko stvarno očekuje od Francuske da svoj ionako neodrživi javni deficit poveća kako bi finansirala dodatno naoružavanje?

U odsustvu institucija koje bi sprovodile kejnzijanizam na polju odbrane, jedini način da se Evropa iznova naoruža jeste preusmeravanje sredstava namenjenih za njenu poluraspadnutu socijalnu i fizičku infrastrukturu – što bi dodatno oslabilo Evropu koja već ubire gorke plodove nezadovoljstva širokih slojeva, pogonskog goriva pankontinentalnog uspona krajnje desnice. A kakva bi vajda bila od toga? Da li iko veruje da će Putina odvratiti Evropa koja raspolaže s nešto više granata i haubica nego pre, ali je zato sve dalje od formiranja federalnih institucija, neophodnih da bi se u njima odlučivalo o pitanjima rata i mira?

ReArm Europe ničim neće doprineti tome da Ukrajina dobije rat. Ali će zato skoro sigurno EU pogurati još niže na silaznoj ekonomskoj putanji kojom odranije ide – i koja je glavni uzrok slabosti Evrope. Da bi bezbednost Evropljana očuvala u suočavanju s dvostrukim izazovom u vidu Trampa i Putina, EU mora da lansira višekanalni proces koji bi vodio što skorijem uspostavljanju mira.

Prvo, EU mora da u potpunosti odbaci Trampove predatorske pokušaje da prigrabi ukrajinske prirodne resurse. Potom, nakon što bi izrazila spremnost za popuštanje sankcija uvedenih Rusiji i povraćaj 300 milijardi dolara njenih zamrznutih sredstava (koja se ne mogu istovremeno koristiti i kao adut u pregovorima s Moskvom i za obnovu Ukrajine), EU bi trebalo da otpočne pregovore s Kremljom, nudeći perspektivu sveobuhvatnog strateškog aranžmana na osnovu koga bi Ukrajina postala ono što je tokom Hladnog rata bila Austrija: suverena, naoružana, neutralna i integrisana sa zapadnom Evropom, kao što njeni građani i žele.

Za nevericu je da Evropljani nisu u stanju da prepoznaju odgovor koji nam je svima pred nosom: Evropi je potrebno zajedničko ministarstvo finansija, institucija ekvivalentna Stejt departmentu, te parlament koji će imati moć da odbacuje odluke onoga što sad prolazi kao njena vlada, Evropskog saveta

Treće, umesto permanentne raspoređenosti dve velike vojske duž dogovorene granice, EU bi trebalo da predloži uspostavljanje demilitarizovane zone dubine od po najmanje 500 kilometara sa svake strane, pravo na povratak svih raseljenih lica, dogovor nalik Sporazumu na Veliki petak (kojim su 1998. okončani sukobi u Severnoj Irskoj, prim.) o upravljanju spornim oblastima, te Zeleni nju dil za obnovu ratom pogođenih oblasti, koji bi zajednički finansirali EU i Rusija. Sva nerešena pitanja bila bi razmatrana u pregovorima koji bi bili vođeni pod okriljem UN.

Konačno, EU bi otvaranjem perspektive za snižavanje carina na kinesku robu (posebno na zelenu tehnologiju) i popuštanje sankcija na izvoz tehnologije u Kinu trebalo da inicira otpočinjanje pregovora s Pekingom o uspostavljanju novog bezbednosnog aranžmana kojim bi se smanjile tenzije a Kinezi postali jedan od garanata ukrajinskog suvereniteta.

Ako istinski želimo da ojačamo Evropu, prvi korak u tom smeru nije da je iznova naoružamo. Ono što treba da se uradi jeste da od nje napravimo demokratsku uniju, bez čijeg uspostavljanja će ekonomska stagnacija nastaviti da kruni njene kapacitete, i tako je učiniti nesposobnom da obnovi ono što će od Ukrajine ostati jednom kad Putin završi s njom.

Copyright: Project Syndicate, 2025.