Američki predsednik Donald Tramp okrenuo je još jednu stranicu priručnika za autoritarno vladanje. Njegov verbalni napad na ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog pred predstavnicima medija u Ovalnom kabinetu upravo je ona vrsta ritualnih ponižavanja kojima autokrate odavno pribegavaju kako bi sebe uzdigli ili se zabavili – a sve druge zastrašili.
Jedan od najzloglasnijih diktatora u istoriji čovečanstva, Josif Staljin, redovno je ponižavao mog pradedu, Nikitu Hruščova, i njegove kolege iz Politbiroa. Kao što se Hruščov mnogo godina kasnije prisećao, Staljin ga je jednom naterao da pred grupom visokih partijskih funkcionera igra gopak, ukrajinski narodni ples. „Morao sam da se spustim u čučanj i udaram se po petama, što mi nimalo nije bilo lako“, prisećao se. „Ali kad ti Staljin kaže da igraš, pametnije ti je da igraš.“
Interesi i zabave
Da priređuje takve spektakle Staljina je sigurno motivisala želja da potčinjene drži u potčinjenom položaju. Ali nije iza svega stajala politička motivacija: kao što je i Hruščov ukazivao, Staljin je ponižavanje drugih ljudi smatrao „zabavnim“. Kako megalomanski diktator ne bi uživao u prizoru nekih od najmoćnijih ljudi u njegovom carstvu dok se ponižavaju ne bi li ugodili jedinom koji je iznad njih?
Ako pripadnici Republikanske partije išta demonstriraju, onda je to spremnost da progutaju svaku uvredu samo da bi ostali u Trampovoj milosti. Pa mu se tako dive, potčinjavaju i ćute – koliko god da su sumanuti i destruktivni njegovi planovi
Ni Staljinova deca nisu bila pošteđena. Tokom poslednjeg dočeka Nove godine u njegovom životu, pijani Staljin naredio je svojoj kćeri, Svetlani, da goste zabavlja igrajući pred njima. Hruščov opisuje: „Staljin ju je zgrabio za kosu i povukao“. I iako joj je „lice pocrvenelo a oči se ispunile suzama“, on je „nastavio da vuče još jače“ i tako je odvukao natrag na podijum.
Ritualna ponižavanja bila su specijalitet i Mao Cedunga. Ču Enlaja, arhitektu kineske verzije komunizma i čoveka koji je u Narodnoj Republici najduže ostao na položaju premijera, periodično je primoravao na „pokajničke“ monologe u kojima je sebe unižavao. Ti istupi obično su se završavali Čuovim izrazima oduševljenja Maovom mudrošću koju, slep kod očiju ili previše pokvaren, ranije nije uviđao. Ali koliko god da je Ču daleko išao u vlastitom omalovažavanju, to Mau nikad nije bilo dovoljno, i na kraju Čuu nije dozvolio ni da se leči od raka.
Da budemo načisto, Tramp nije ni Staljin ni Mao, koji su bili diktatori divljačkih, a ozbiljnih namera, rešeni da zemlje koje su vodili po svaku cenu popnu na vrh globalne moći. (Još jedan prošlovekovni diktator, Adolf Hitler, svoju surovost usmerio je na one koje je njegova rasistička ideologija smatrala inferiornima, dok je na drugoj strani često na sebe preuzimao ulogu bračnog savetnika pripadnicima nacističke elite – pa je tako čak bio i kum na venčanju Jozefa Gebelsa, svog zloglasnog šefa propagande.)
Ispravna vizura
Na Trampa bi trebalo gledati kao na diletantsku verziju despota, rimskog imperatora čije je carstvo rijaliti program. Da li je iko iznenađen time što je čovek koji je svaku epizodu rijalitija Pripravnik završavao ritualnim otpuštanjem kandidata orkestrirao pomenuti ponižavajući spektakl u Ovalnom kabinetu? Nakon što je pred kamerama nagrdio Zelenskog, predsednika ratom zahvaćene zemlje koja je američki saveznik, Tramp je to i sam potvrdio: taj prizor biće „sjajan televizijski program“, rekao je.
Staljin je Hruščova jednom naterao da pred grupom visokih partijskih funkcionera igra gopak, ukrajinski narodni ples. „Morao sam da se spustim u čučanj i udaram se po petama, što mi nimalo nije bilo lako“, prisećao se. „Ali kad ti Staljin kaže da igraš, pametnije ti je da igraš“
Zelenski nije jedini lider koga je Tramp javno omalovažavao. Doskorašnjeg kanadskog premijera Džastina Trudoa ismevao je nazivajući ga „guvernerom“. Trudoov naslednik na premijerskom mestu, Mark Karni, trebalo bi da bude spreman da na isti način bude izložen poruzi, koja je pod Trampom izgleda postala nova alatka u arsenalu američke diplomatije.
Tramp je, predvidljivo, dobar deo svoje uobičajene okrutnosti usmerio i ka protivnicima i osporavateljima unutar SAD, često ih imitirajući na uvredljiv način ili im upućujući uvrede na nivou onih koje se obično razmenjuju u školskom dvorištu. Reklo bi se da u malo čemu uživa više od smišljanja nadimaka kakve biste pre očekivali da čujete u muškoj svlačionici: bivši predsednik Džo Bajden je tako postao „Uspavani Džo“, bivša potpredsednica Kamala Haris „Drugarica Kamala“, a njegov inicijalni protivkandidat na unutarpartijskim izborima, guverner Floride Don Desantis, „Ron Preuzvišeni“ (u ovom poslednjem slučaju reč je o neprevodivoj igri reči proizašloj iz delimične sličnosti po zvučenju između Desantisovog prezimena i prideva sanctimonious, koji označava nekog ko sebe smatra moralno superiornim u odnosu na druge ljude, prim.)
Ali – kao Staljin i Mao – Tramp uživa i u ponižavanju najbližih saradnika. Prvi sastanak članova njegovog kabineta pretvoren je u karneval ulizištva u kome su učestvovali neki od najmoćnijih muškaraca na svetu (jer uglavnom su u pitanju muškarci, mada državna tužiteljka Pam Bondi po uvlakačkom entuzijazmu može da se meri s najboljima među njima). Za to vreme, Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu – valjda s namerom da se distancira od ostalih – za istim stolom pozirao je obučen u običnu majicu s natpisom „tehnička podrška“ i tek tu i tamo iskazivao blagonaklonost prema Trampovoj mudrosti i njegovim liderskim sposobnostima.
Na sledećem sastanku kabineta delovalo je kao da je Mask u međuvremenu prekoren: tom prilikom se, na Trampov zahtev, pojavio u odelu. Ali mu je svejedno dopušteno da državnog sekretara Marka Rubija napadne što u ministarstvu koje vodi nije otpustio dovoljno ljudi, implicirajući kako ovaj ne radi ništa drugo osim što se trudi da „izgleda dobro na televiziji“.
Mao je Ču Enlaja, arhitektu kineskog komunizma, periodično primoravao na „pokajničke“ monologe u kojima je sebe unižavao. Ti istupi obično su se završavali Čuovim izrazima oduševljenja Maovom mudrošću koju, slep kod očiju ili previše pokvaren, ranije nije uviđao
Niko ne želi da bude ponižen pred kolegama, a kamoli pred kamerama, i to samo nekoliko sedmica po stupanju na novi posao – posebno kad vas ponižava neko kome tu uopšte nije mesto. Ali ako pripadnici Republikanske partije išta demonstriraju, onda je to spremnost da progutaju svaku uvredu samo da bi ostali u Trampovoj milosti. Pa mu se tako dive, potčinjavaju i ćute – koliko god da su sumanuti i destruktivni njegovi planovi: republikanci u Kongresu predsedniku kliču dok odbacuje ono što su dosad branili od ekonomske otvorenosti, preko podrške NATO, do finansiranja temeljnih naučnih istraživanja.
I dobar deo američkih medija je zastrašivanjem nateran na poslušnost. Džef Bezos, drugi najbogatiji čovek na svetu (ili treći, zavisno od trenutnog stanja na berzama), uništio je reputaciju dnevnika čiji je vlasnik, Vašington posta, time što je obznanio kako će njegove komentatorske strane ubuduće faktički služiti kao MAGA megafon. Za potčinjavanje Ej-Bi-Si njuza, pak, pobrinuli su se advokati te televizijske kuće, koji su se s Trampom vansudski nagodili da mu bude isplaćena odšteta po tužbi za narušavanje ugleda, koja bi na sudu sigurno bila odbačena kao neutemeljena.
Budući da Trampovi potezi u sve većoj meri podležu sudskom nadzoru, treba očekivati da će se i pravosuđe naći na meti predsednikovog zastrašivanja. Poklekne li i ono, sva je prilika da će se isto desiti i s američkom demokratijom.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
