Putin je najavio rat protiv Zapada u februaru 2007. godine, potpredsednik SAD Džej Di Vens je najavio rat protiv Evrope februara ove godine. Obojica su to učinila u Minhenu, mada bi simbolizam bio još snažniji da se data međunarodna konferencija svake godine održava u Nirnbergu. Ni jedna ni druga formulacija ne predstavljaju preterivanje, budući da se rat vodi na različitim nivoima – informativnom, političkom, ekonomskom, špijunažom i sabotažama, tek naposletku kroz neskrivenu vojnu agresiju. Rusija vodi rat protiv Evrope, budući da kolektivni Zapad više ne postoji, na svim nivoima osim na poslednjem. Istovremeno, Trampova Amerika bije bitku sa Evropom na svim nivoima osim poslednjeg i pretposlednjeg, dakle, samo još nedostaje da američki špijuni i agenti počnu da vrše akte sabotaže širom kontinenta.
Evropa nacionalnih država unapred gubi bitku protiv kineskog i američkog bloka i ostaje na milost i nemilost ruskoj vojnoj uceni
Ne predstavlja veliki intelektualni napor kritikovati ujedinjenu Evropu, to jest njeno institucionalno otelotvorenje – Evropsku uniju. Povezati 27 suverenih nacionalnih država, koordinisati glavne odluke kroz mehanizam jednoglasnosti, agregirati volju građana svih tih zemalja na nadnacionalnom nivou po pitanju političke, ekonomske i bezbednosne regulacije, a sve to u senci američkog titana koji je pola veka bio neophodan za odbranu Evrope od prodora ruskog komunizma, čini se kao nedostižan cilj, a opet se, u mnogim slučajevima, ostvaruje. Sve pomenuto, hteli – ne hteli, zahteva visok stepen birokratizacije. Ipak, ne postoji bolji način da se Evropa ujedini i spremi za vek višeblokovskih podela, što u ekonomskom, što u političkom smislu. Evropa nacionalnih država unapred gubi bitku protiv kineskog i američkog bloka i ostaje na milost i nemilost ruskoj vojnoj uceni. Sva disfunkcionalnost EU može biti prevaziđena isključivo stvaranjem evropske federacije, ne razbijanjem bloka koji jedini čini Evropu i sve njene činioce relevantnim u aktuelnom istorijskom razdoblju.
Rušilački poduhvat
To vrlo dobro razumeju i Tramp i Putin, zato iz svih snaga rade na istom cilju – dovođenju na vlast ultradesničarskih partija u vodećim zemljama Evrope kako bi razbili Evropsku uniju iznutra. Evropa koja se vraća svojim nacionalističkim podelama 19. veka je Evropa koja od subjekta preobražava sebe u objekat tuđinskih centara moći. Suštinski nije važna razlika da li je taj centar Vašington, Moskva ili pak Peking, izgubiti mogućnost samostalnog formiranja sopstvene politike predstavljao bi krajnje odredište potčinjavanju bilo kom od datih blokova. Pošteno je to što se opisani trojanski rušilački poduhvat više ne skriva ni u Moskvi, ni u Vašingtonu, sve je na otvorenom i građani Evrope sami mogu da vide kakva se pretnja nad njima nadvila. Kako bi se oduprla realnoj opasnosti američko-ruske deobe kontinenta, Evropa mora najpre podići nivo unutrašnje sjedinjenosti, otići od parališuće politike veta, koja podseća na feudalce koji razdrobljavaju veliko carstvo u ime partikularnih interesa, ali ovaj veliki korak ne može biti načinjen kroz birokratsku administraciju. EU mora postati efikasnija u donošenju odluka i formiranju politike.
Postati efikasan zarad efikasnosti predstavlja tautologiju, građanima mora biti predočen cilj koji radi za njih same. Takav cilj može biti ekonomski razvoj – Evropa se vraća industrijskoj proizvodnji, jeftinim izvorima energije, velikim urbanizovanim naseljima za dostupnost stanovanja, ulaže u sebe, odbacuje ludačku košulju politike štednje. Svakako da Evropa treba da stimuliše sopstveni kapital, svoje kompanije, ne inostrane, tako se jedino može opravdati velika potrošnja koju finansiraju građani. Evropa u kojoj primat uzimaju nacionalisti, bila bi Evropa koja širom otvara vrata za zapravo američki kapital, što je jedan od ciljeva Trampa i tehnofašističkih kapitalista koji ga finansiraju. Mora biti nađena ravnoteža među deregulacijom investicionog kapitala i održavanjem dostojanstvenog životnog standarda svakog građanina. Stvarati Evropu u kojoj građani ulažu celo svoje postojanje u to da ostanu na površini dugova, sa vrlo malo slobodnog vremena za lični život, kao što je slučaj sa korporativnom Amerikom, nije vredno pomena. Efikasna Evropa takođe mora da se odrekne pogleda na imigracionu politiku sa humanitarne tačke gledišta, Evropa ne može biti utočište disfunkcionalnih država Trećeg sveta.
Zvaničnici Stejt departmenta se uveliko javno sastaju sa predstavnicima Alternative za Nemačku i francuskog Nacionalnog okupljanja
Imigracija je ekonomski instrument i ništa više, koristi se tako što se u granice Evrope dopušta ulazak neophodne, specijalizovane radne snage i onih sa ekspertskim nivoom znanja ili visoko talentovanih studenata. Imigracija – da, nekontrolisana imigracija – ne. Time se rešava i problem razvodnjavanja evropskog identiteta. Evropa zadržava svoj korpus civilizacijskih vrednosti, uz toleranciju onoliko različitosti koliko joj je neophodno da održava efikasnost svoje ekonomije na visokom nivou. U sklopu identitetske politike, Evropa mora rehabilitovati koncept asimilacije, ali u vrednosnom smislu. Svaki doseljenik u Evropu, osim što mora vladati jezikom nacionalne države u kojoj živi, mora prihvatiti korpus vrednosti liberalne demokratije, što podrazumeva da ne može u sferu politike unositi pravila svoje religije ili iskazivati nepoštovanje prema bilo kome na osnovu pola, rase, etničke i verske pripadnosti, kao i seksualnosti. Kroz sistem obaveznog obrazovanja, zasnovan na evropskim liberalno-demokratskim vrednostima, moraju se razbiti izolovane imigrantske zajednice koje nastavljaju da reprodukuju vrednosne sisteme nekompatibilne sa evropskim.
Sfera bezbednosti je povezana i sa domenom industrijske proizvodnje. Ulaganjem u proizvodni kapital, Evropa sebi vraća samodovoljnost u smislu industrije, otvara nova radna mesta za svoje građane, a prekida i poslednje veze zavisnosti sa Sjedinjenim Američkim Državama. NATO u praksi već ne postoji kao efikasno savezništvo, jer Trampova administracija nije spremna da brani istočnu Evropu od ruske agresije. Data alijansa postaje američki bezbednosni reket, kroz koji korporacije iz vojnoindustrijskog kompleksa SAD izvoze svoje precenjene sisteme naoružanja ucenjenim evropskim državama. Evropa mora razviti domaće kapacitete proizvodnje nuklearnih i raketnih sistema, kao i dronova, znanje i kapaciteti na kontinentu već postoje, nedostaje koordinacija i konceptualni okvir koji briše prevaziđeni imidž Amerike kao zaštitnice Evrope. Razume se da su sve tačke o kojima raspravljamo od strateškog značaja i zahtevaju dugogodišnje prilagođavanje. Nemoguće je raskinuti vezu Evrope i Sjedinjenih Američkih Država na jedan mah, to čak ne može ni Tramp, koga ograničava, još uvek postojeći, američki establišment.
Konkurentski odnos
Dok je puno mastila potrošeno na analizu Strategija nacionalne bezbednosti administracije Trampa, koja se u ideološkom smislu nikako ne razlikuje od minhenskog govora Vensa, koji je sa tačke gledišta radikalne desnice osuo paljbu po evropskom liberalnom poretku, nedovoljno je pažnje posvećeno dužoj verziji istog dokumenta, koja nije smela biti zvanično objavljena, ali do koje su došli američki novinari. Ova verzija podrazumeva elaboriran plan praktičnog rastakanja Evropske unije iznutra, kroz podršku, možemo pretpostaviti finansijsku i medijsku, ne samo ultradesničarskim partijama u Francuskoj i Nemačkoj, već i antievropskim režimima u zemljama poput Mađarske, te potencijalno antievropskim administracijama u Austriji, Italiji i Poljskoj. Iako je pomenuti dokument obelodanjena tajna, zvaničnici Stejt departmenta se uveliko javno sastaju sa predstavnicima Alternative za Nemačku i francuskog Nacionalnog okupljanja.
Isti duži model američke nacionalne strategije podrazumeva stvaranje pandana zapadnom sistemu ekonomske i političke koordinacije G7, pod nazivom Core 5 (Jezgro 5), iz čijeg bi sastava Evropa bila u potpunosti isključena, a SAD bi delile svet sa Kinom, Rusijom, Indijom i Japanom.
Evropa mora podići nivo unutrašnje sjedinjenosti, otići od parališuće politike veta, ali ovaj veliki korak ne može biti načinjen kroz birokratsku administraciju
Iako postoje kritičari Trampa koji njegovu strategiju objašnjavaju kroz ideološku matricu – nacionalizam vs. liberalizam; postoji čisto racionalno objašnjenje za objavu rata ujedinjenoj Evropi – ona je direktan konkurent SAD. Data aksiomatska konstatacija je istinita sve od podizanja nivoa evropskog ujedinjenja na nivo EU 1993. godine. Evropa je iskoristila priliku da se kao blok zbliži odmah nakon nestanka ruske komunističke pretnje, kada joj je američko prisustvo već bilo izlišno. Zatim je Evropa stvorila glavnog konkurenta dolaru na svetskom tržištu – evro. Ne bori se dolar za primat sa juanom, rupijom ili rubljom, već sa evropskom valutom. Evropa se decenijama izgrađivala kao konkurent SAD u domenu politike i ekonomije, dok je prepuštala Vašingtonu primat u bezbednosnoj sferi. Ta strategija je imala smisla što se tiče štednje vojnog kapitala, ali je takođe značila uvlačenje mnogih evropskih država u besmislene i, nadasve, štetne američke vojne intervencije na Bliskom istoku. Dok su američki predsednici podržavali ulogu SAD kao zvezde vodilje zapadnog sveta – transatlantski vektor spoljne politike – američko-evropski odnosi su funkcionisali, ako ne na optimalnom, onda barem na zadovoljavajućem nivou.
Predatorska politika
Objava rata Evropi je došla u onom trenutku kada je sama Amerika upala u duboku krizu vrednosti i sopstvenog identiteta, onda kada nije više postojao jasan i nedvosmislen odgovor na to šta je to Amerika i koja je svrha njenog postojanja. Dok su sami Amerikanci verovali u sliku Sjedinjenih Država kao zaštitnika demokratije i borca za pravdu u svetu, transatlantska doktrina je uživala podršku obe dominantne političke partije na američkoj političkoj sceni. Taj konsenzus, međutim, više ne postoji. Veliki deo američkog društva smatra da Americi ništa ne preti spolja, već da ona treba da se fokusira na ekonomske i identitetske probleme iznutra. U prevodu, to znači strah od opadajućeg životnog standarda i nestanka izvornog američkog identiteta, kako ga doživljavaju američki nacionalisti. Tramp neće spasiti ni radničku, ni belu Ameriku, i to se vidi iz praktičnog rezultata njegove politike, promenjen je diskurs i ništa više. Pa ipak, njegova spoljna politika je duboko uronjena u unutrašnju – svi spolja nas varaju, nismo više naivni. Amerika se transformiše od dobrog samarićanina u predatora koji željno iščekuje novu žrtvu.
Mnogi bi rekli da su SAD oduvek bile predator, i bili bi donekle u pravu. Američka vrsta surovog, bespoštednog kapitalizma oduvek je tretirala i sopstvene građane i inostrane države kao resurs koji treba eksploatisati, ali su postojale i određene kočnice u vidu liberalne demokratije, barem kako se sama Amerika politički razvijala. Trampov današnji predatorski diskurs bio bi odbačen od strane većinske Amerike za vreme Regana i dinastije Buš. Ovakvu promenu obraćanja i pristupa SAD spoljnom svetu Tramp je najavljivao tokom svoje kampanje, sasvim otvoreno kao što je i njegova nacionalna strategija. Nije bilo nikakve opsene, građani Amerike su većinski izabrali predatorsku Ameriku. Evropa nema razloga da osuđuje njihov suvereni izbor, do nje je da se u neophodnom pravcu reformiše ili potone, nema puno nijansi u doba rušenja starog sveta.
