O Donaldu Trampu se često govori s manjkom respekta zbog ponašanja u maniru što na um – to na drum i nesposobnosti za strateško razmišljanje ili političku viziju. Takva procena nije bez osnova – svakako predstavlja faktor haosa – ali je nepotpuna. Na dobro ili na zlo, Tramp se tokom prvog mandata pokazao kao jedan od najrevolucionarnijih američkih predsednika, a reklo bi se da će isto važiti i za ovaj drugi.
Na Bliskom istoku Tramp je inicirao normalizaciju arapsko-izraelskih odnosa. Takozvani Abrahamovi sporazumi između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina, Maroka i Sudana (2020/21) postavili su temelje bezbednosnoj arhitekturi kakva u ovom regionu nema presedana. Sada poručuje da će taj proces nastaviti i tokom drugog mandata, i da će to rezultirati normalizacijom odnosa između Izraela i Saudijske Arabije.
U istočnoj Aziji Tramp je odlučno raskinuo s dugoročnom američkom politikom angažovanja u odnosima s Kinom. Ta politika oduvek je počivala na problematičnoj premisi da će integracija Kine u globalnu ekonomiju osigurati da ona ostane benigni međunarodni akter i na kraju dovesti do njene demokratizacije. Upadljivo je bilo da Džo Bajden nije pokušao da taj pristup oživi. Umesto toga, nastavio je putem koji je trasirao Tramp i čak povećao američki pritisak na Peking.
U eri politike moći – ovako kako se manifestuje u Ukrajini, na Bliskom istoku i u istočnoj Aziji, i kako se reflektuje u Trampovoj ratobornoj retorici – može li teritorija poput Grenlanda da dobije pravo da sama odlučuje o vlastitoj sudbini?
Naravno, nisu sve „revolucije“ validne – a neke dovode do totalnih katastrofa. Uzmimo za primer Trampovo povlačenje iz Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana (JCPOA) za stavljanje pod kontrolu iranskog nuklearnog programa, do koga je došlo 2018. Upravo zbog tog neodgovornog poteza Iran je danas tome da postane nuklearna sila bliže no ikad. S druge strane, destruktivno nastrojeni Tramp istovremeno gaji i odbojnost prema pokretanju ratova, i verovatno će pokušati da s Islamskom Republikom postigne novi nuklearni sporazum.
Trampov afinitet za sklapanje brutalnih nagodbi i nepotrebno izazivanje potresa na spoljnopolitičkom planu na početku njegovog novog mandata nije izgubio na snazi. Stiče se utisak, na primer, kako veruje da je ruska invazija na Ukrajinu 2022. potvrdila da je bio u pravu kada je pretio da neće braniti evropske članice NATO ukoliko ne počnu da izdvajaju više novca za odbranu. Sada se čini kako je rešen da nastavi s pritiskom na evropske partnere i ispregovara brzo postizanje dogovora o okončanju rata – što je ishod od koga će gotovo sigurno najviše profitirati Rusija.
Kad je o Gazi reč, Tramp je u potpunosti bio spreman da situaciju učini još paklenijom ukoliko Hamas ne oslobodi sve preostale izraelske taoce. Na sreću, netom postignuti dogovor o primirju između Hamasa i Izraela – čijem postizanju je doprineo i novi predsednik – znači da namučeni žitelji Gaze možda neće morati da se i lično uvere kako postoje Trampovi krugovi pakla gori i od onoga što su dosad iskusili.
Dodajte ovome Trampove najave da će Meksički zaliv preimenovati u „Američki zaliv“, povratiti kontrolu nad Panamskim kanalom, nekako preuzeti Grenland (možda čak i vojnom silom) i anektirati Kanadu, i počinje da se pomalja jasna poruka. Tramp veruje da je narušavanje dugo važećih normi, napuštanje međunarodnih sporazuma ili insistiranje da se o njima iznova pregovara, te preispitivanje savezništava, najefikasniji način da se uspostavi globalni sistem koji će bolje služiti interesima Amerike – ne na poslednjem mestu kad je reč o smanjenju njenih međunarodnih obaveza.
Dogovor o primirju između Hamasa i Izraela znači da namučeni žitelji Gaze možda neće morati da se i lično uvere kako postoje Trampovi krugovi pakla gori i od onoga što su dosad iskusili
Tramp je zagovornik jedne vrste izolacionizma koja je naizmenično dolazila do izražaja ili bivala marginalizovana tokom čitave američke istorije, ali svoje korene ima u Monroovoj doktrini. Džejms Monro, peti po redu američki predsednik, 1823. je obznanio da se Sjedinjene Države neće uplitati u poslove evropskih zemalja (ili njihovih kolonija i zavisnih teritorija), istovremeno ih upozoravajući da se ni one ne mešaju u dešavanja na zapadnoj hemisferi – u formi kolonijalizma, recimo. Svako kršenje ove linije podele od strane neke evropske sile bi, po Monroovoj doktrini, bilo smatrano „neprijateljskim“ činom usmerenim protiv Amerike.
Tramp je svoju posvećenost Monroovoj doktrini potvrdio u govoru koji je 2018. održao u Ujedinjenim nacijama. Ta pozicija nesumnjivo ima veze s nadmetanjem između SAD i Kine: Tramp želi da globalnog takmaca Amerike odvrati od uplitanja u dešavanja u američkom „bliskom inostranstvu“. (Autor ovde aludira na rusku doktrinu o zoni posebnih nacionalnih interesa koju čine zemlje u njenom neposrednom okruženju, tj. onome što se u tamošnjem političkom žargonu naziva „bliskim inostranstvom“, prim.)
Ali upravo je to ono što Kina radi. Ambiciozna kineska strategija u Latinskoj Americi i na Karibima, onako kako je definisana u jednom radnom dokumentu iz 2016, za cilj ima proširenje saradnje na planu bezbednosti širom ovog dela sveta, što predstavlja ušunjavanje u neposredni komšiluk Amerike. Kina takođe finansira značajne infrastrukturne projekte u tom regionu, od kojih su neki od velikog strateškog značaja. A zvona na uzbunu u Vašingtonu aktivirana su i zbog kineskih špijunskih baza na Kubi.
Ono što Tramp poručuje predstavlja implicitno prihvatanje svetskog poretka zasnovanog na interesnim zonama, što je u saglasnosti s viđenjima Kine i Rusije. Njegova prošlogodišnja upozorenja da će Rusiji dopustiti „da čini šta joj je volja“ ako želi da napadne neku od članica NATO koje nisu dostigle traženi nivo izdvajanja za odbranu dodatna je potvrda njegove pozicije. A isto važi i za njegovu pretnju preuzimanja kontrole nad Grenlandom. Ne samo da je to resursima bogato ostrvo Severnoj Americi bliže nego Evropi, nego je i locirano na Arktiku, novom frontu strateškog nadmetanja s Rusijom i Kinom.
Američki saveznici se Trampovim opasnim objavama zasad suprotstavljaju samo simbolično. Danski kralj Frederik je, recimo, u decembru promenio kraljevski grb, ali takvi potezi neće pomoći da se Grenland zaštiti ukoliko Tramp i dalje bude navaljivao
Iako je Grenland već vekovima pod kontrolom Danske, taj aranžman je vremenom evoluirao. Ostrvo je 1721. postalo danska kolonija, ali je američka deklaracija iz 1916, kojom je data saglasnost da Danska svoju kontrolu proširi na čitav Grenland, bila ta koja je otvorila vrata međunarodnom priznanju njenog suvereniteta nad ostrvom. Grenland je 1953. postao jedna od danskih oblasti, da bi 1979. dobio samoupravu, a 2009. gotovo potpunu autonomiju (s tim da je Danska i dalje zadužena za pitanja poput odbrane).
SAD odavno traže način da steknu uticaj na Grenlandu, a tokom Drugog svetskog rata tamo su uspostavile i vojne baze (od kojih je danas aktivna jedna, prim.). Sad kad Tramp preti da će ta nastojanja podići na novi nivo, grenlandski premijer Mute Egede krenuo je sa zahtevima za punu nezavisnost – ili, kako je to formulisao, skidanje kolonijalnih „okova“. Ali u eri politike moći – ovako kako se manifestuje u Ukrajini, na Bliskom istoku i u istočnoj Aziji, i kako se reflektuje u Trampovoj nesmanjeno ratobornoj retorici – može li teritorija poput Grenlanda da dobije pravo da sama odlučuje o vlastitoj sudbini?
Američki saveznici se Trampovim opasnim objavama zasad suprotstavljaju samo simbolično. Danski kralj Frederik je, recimo, u decembru promenio kraljevski grb, uklanjajući s njega tri krune, simbol Kalmarske unije – koju su činili Danska, Norveška i Švedska, a trajala je od 1397. do 1523. godine – i dajući više mesta na njemu polarnom medvedu, simbolu Grenlanda, i ovnu, simbolu Farskih ostrva.
Takvi potezi ničim neće doprineti tome da se Grenland zaštiti ukoliko Tramp i dalje bude navaljivao. Dođe vam da se upitate da li je postalo passé očekivati od lidera slobodnog sveta da se prema saveznicima odnosi bez pribegavanja zastrašivanju i ratu.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
