Kraj februara doneo je posmatračima širom sveta istinsku političku dramu – spor Donalda Trampa i Džej Dija Vensa sa Volodimirom Zelenskim usred Bele kuće i ispred mnogobrojnih kamera vodećih informativnih agencija. Zapravo su se istog dana, tog petka 28. februara, uporedo desila dva događaja koja su smisaono povezana – predsednik mnogostradalne Ukrajine našao se pod otvorenim napadom, ovaj put ne ruskih dalekometnih raketa, već verbalnim pridikama vladajuće američke populističke desnice, dok je nekoliko sati ranije na drugom kraju sveta, tačnije u Pekingu, skoro pa zaboravljeni Sergej Šojgu imao zvanični sastanak sa kineskim rukovodstvom, održan u jednom sasvim drugom tonu, možda izveštačenom, ali nesumnjivo partnerskom.
Svakako tragikomično deluje Trampov neorealistički pristup Rusiji, kao tegu na vagi koji treba da uravnoteži prevagu Kine na globalnoj šahovskoj tabli, dok Zelenskom uručuje ultimatum o bezuslovnom prekidu vatre bez bilo kakvih bezbednosnih garancija, a visoka delegacija Rusije odlazi u Kinu da uveri svog strateškog partnera, bez koga ne bi bila u stanju da nastavi rat, kako je njihovo čelično prijateljstvo jače nego ikad.
Bez pravog mirovnog sporazuma
Iako su se mnogi usredsredili na to kako su se isprva Vens i Zelenski, pa potom Tramp i Zelenski, prepirali pred celim svetom, te da li je Zelenski trebalo da bude skockan u odelu i servilan pred Trampom kako bi ga šarmirao, ono što se našlo iza kulisa znatno je bitnije. Iza scene nalazili su se strateški interesi kako Ukrajine, tako i nove verzije Sjedinjenih Američkih Država.
Nije Zelenski ubeđivao Trampa da Rusija ne želi mir, te da se primirje neće održati, niti je Tramp vikao na Zelenskog da ovaj treba da bude zahvalan što je Ukrajina uopšte na mapi sveta, zato što ne umeju da kontrolišu svoje emocije, već zato što se fundamentalno razilaze u pogledima kako se treba postaviti prema Rusiji. Tramp je i uživo i kroz diplomatske kanale poručio Zelenskom da nikakvih pregovora Vašingtona i Kijeva o zajedničkom pristupu Rusiji neće biti.
Tramp je i uživo i kroz diplomatske kanale poručio Zelenskom da nikakvih pregovora Vašingtona i Kijeva o zajedničkom pristupu Rusiji neće biti
Pred Ukrajinu je stavljen ultimatum. Najpre prihvatiti sporazum o investicionom fondu od nekoliko stotina milijardi dolara, koji će puniti i SAD i Ukrajina, ova od dela prihoda od eksploatacije njenih prirodnih resursa, zajedno njime upravljati i koristiti taj kapital za posleratnu rekonstrukciju Ukrajine i njen ekonomski razvoj, naravno od strane američkih kompanija. Zatim prihvatiti američki predlog prekida vatre duž trenutne linije fronta, bez ikakvih bezbednosnih garancija da će Sjedinjene Države čuvati to primirje makar i silom, te bez pravog mirovnog sporazuma o kome se ni ne pregovara.
U suštini, Tramp je od Zelenskog očekivao da odobri potpisivanje ekonomskog sporazuma koji favorizuje američki kapital u Ukrajini, kao kompenzaciju za pomoć koju je Ukrajini slao Bajden pod sasvim drugim uslovima, a nakon toga da obustavi vatru i pruži Rusiji vreme da reorganizuje svoju armiju, popuni zalihe municije i vojne tehnike. U sklopu tog procesa, Rusija bi sve vreme odugovlačila mirovne pregovore, postavljala zahteve koje nijedna strana ne želi da prihvati, pa bi na kraju ponovo napala Ukrajinu novom silom, istovremeno je optužujući da je prekršila uslove primirja. Gde bi tada bile Sjedinjene Američke Države? I dalje preko okeana, nezainteresovane za sudbinu Ukrajine, kojoj planski nisu pružile nikakve garancije, ali sa resetovanim odnosima sa Rusijom.
Neprijatni spektakl
Zaista neprijatan spektakl u Beloj kući izbio je zato što Zelenski nije pristao na ovaj ultimatum, nije želeo ni da odglumi da pristaje, već je bio nastupio odlučno i branio istinu o tome da je Putin diktator koji je započeo dve invazije na Ukrajinu i da ga ništa neće sprečiti da prekrši primirje i započne treću kroz koju godinu. Napadi američkog potpredsednika Vensa na Zelenskog usledili su nakon što je bilo jasno da Zelenski i dalje odbacuje primirje bez bezbednosnih garancija od strane SAD za Ukrajinu.
Ukrajinski pristanak na prekid vatre potreban je američkom predsedniku da nastavi proces resetovanja odnosa sa Rusijom, dok je Ukrajini pored američke vojne i finansijske potpore potreban garant mira
Sve što je usledilo kasnije jeste kulminacija jednog rijaliti šoua u kome je Zelenski trebalo da bude prikazan kao nezahvalan, nadobudan i drzak. Mora se imati u vidu da se Trampova strategija sa Rusijom odslikava direktno i na njegov rejting u samim Sjedinjenim Državama. Za Trampove birače bolje izgleda da Vens i Tramp izbace Zelenskog iz Bele kuće nego da saopšte kako je on još jednom odbio njihov ultimatum, ovaj put lično. Istraživanja javnog mnjenja u Ukrajini pokazuju i da Zelenskom skače rejting otkad je celom svetu dokazao da nikako nije američka marioneta.
Zelenski je dakle odbacio ultimatum, ali šta dalje? Za Ukrajinu, nastavak strategije jeste lobiranje za podršku velikih evropskih sila. U nedelju 2. marta održan je samit velikih evropskih država, uključujući i Kanadu, koja se takođe odnedavno našla pod direktnim pritiskom nove, predatorske Amerike. Makronova Francuska je na tragu De Gola i zastupa osamostaljivanje Evrope od Sjedinjenih Američkih Država ili, bolje rečeno, konstataciju stanja u kojem je Amerika jednostrano prekinula ulogu transatlantskog partnera Evrope. Britanija Kira Starmera pokušava da nastavi igru balansiranja između Evrope i SAD, predlažući da Evropa mora da ima zajednički stav oko Rusije i Ukrajine, ali da je cilj tog stava da bude prezentovan SAD, a ne da Evropa vodi samostalnu politiku. Britanski stav podržava i Poljska, koja želi da zadrži bliske odnose sa SAD.
Evropa na ispitu
Iako budući kancelar Nemačke, Merc, nije prisustvovao samitu jer još nisu završeni pregovori o formiranju nove vlade, njegov stav je blizak Makronovom. Premijerka Italije Meloni želi da povisi sopstveni profil, namećući se kao učesnik šatl-diplomatije između SAD i Evrope. Samim tim, Ukrajina uživa podršku Evrope, ali Evropa nije odlučila kako da se postavi prema Americi. U periodu koji je pred nama, ključnu ulogu će imati prilike da odigra novi kancelar Nemačke, Fridrih Merc. Nakon nedeljnog, biće održan i samit EU 6. marta. Tamo će pregovori između ova dva evropska tabora – za samostalnu Evropu i za Evropu koja pokušava da spasi partnerstvo sa malicioznim Sjedinjenim Državama, biti nastavljeni. Dabome, tamo će se čuti i glasovi malobrojnih Trampovih (i Putinovih) partnera unutar Evropske unije – Viktora Orbana i Roberta Fica, ali oni su isuviše slabi da bi činili treći tabor.
Ukrajina uživa podršku Evrope, ali Evropa nije odlučila kako da se postavi prema Americi. U periodu koji je pred nama, ključnu ulogu će imati prilike da odigra novi kancelar Nemačke, Fridrih Merc
Što se Rusije tiče, njeni visoki zvaničnici u više navrata odbacili su Trampovu ideju o prekidu vatre duž trenutne linije fronta, kao što su odbacili i Trampove zamisli o evropskim mirotvorcima kao garantima primirja. Ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, izjavio je 26. februara da za Rusiju nije prihvatljiva ideja o momentalnom prekidu vatre na liniji kontakta, Rusija i dalje zahteva da joj Ukrajina ustupi delove četiri oblasti koje su pod kontrolom ukrajinskih snaga, a koje je Rusija jednostrano anektirala. Samo dan ranije, 25. februara, Putinov glasnogovornik, Dmitrij Peskov, potvrdio je protivljenje Rusije prisustvu pripadnika evropskih oružanih snaga na teritoriji Ukrajine. U tom pogledu, Trampov ultimatum Ukrajini deluje apsurdno, jer iste uslove odbacuje i Kremlj, ne samo Zelenski. Pritom Tramp isključivo vrši pritisak na Ukrajinu, dok Rusiji čini ustupke, kao što je nedavno imenovanje novog ruskog ambasadora u Vašingtonu i povratak diplomatskog osoblja u predstavništva Rusije i SAD.
Da li je posredi kolaps američko-ukrajinskih odnosa? To je manje verovatno od varijante da su Vašington i Kijev ipak potrebni jedno drugom. Ukrajinski pristanak na prekid vatre potreban je Trampu da nastavi proces resetovanja odnosa sa Rusijom, dok je Ukrajini pored američke vojne i finansijske potpore potreban garant mira.
