Prepakivanje globalne ekonomske moći

Evropska unija i Indija nisu samo još dva velika tržišta na karti sveta, već stubovi globalne ekonomije koji zajedno oblikuju kako izgledaju proizvodnja, trgovina i rad u 21. veku. EU i Indija zajedno učestvuju u otprilike četvrtini svetske populacije, petini svetskog bruto domaćeg proizvoda i trećini svetskog izvoza i uvoza, što znači da odluke donete u Briselu i Nju Delhiju imaju globalne posledice.

Zbog toga, nedavni sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Indije ne treba posmatrati kao još jedan tehnički dokument prepun carinskih stopa i pravnih formula, već kao pokušaj da se izmeni mapa globalne trgovine za narednu deceniju. U praksi, takvi sporazumi određuju čija roba će lakše prelaziti granice, čiji standardi će važiti za proizvode i usluge i ko će imati povlašćen pristup tržištima sa stotinama miliona potrošača.

Istovremeno, odluke predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa da uvede nove, oštre carine na uvoz iz EU pokazuju da više nije reč samo o klasičnom trgovinskom ratu sa rivalima, već i o pritisku na formalne saveznike. Kada Vašington preko tarifa šalje poruku Evropi, on ne govori samo o čeliku, automobilima ili poljoprivrednim proizvodima, već i o tome ko će definisati pravila igre u odnosima prema Kini, Indiji i ostatku sveta.

Ako smo u priči o nafti navikli na narativ ratova za resurse, ovde se otvara drugačija perspektiva koja upire reflektore na borbu za kontrolu globalnog ekonomskog sistema kroz kontrolu valuta, trgovinskih sporazuma i carinskih režima. U tom ključu, sporazum EU-Indija i Trampove tarife prema Evropi treba čitati kao dva lica iste transformacije, odnosno pokušaje da se, kroz trgovinu, preurede kanali moći u globalnoj ekonomiji.

Kada Tramp uvodi nove carine na robu iz EU, to se u vestima obično predstavlja kao zaštita američkih radnih mesta ili još jedan krug trgovinskog rata. U pozadini, međutim, takve mere imaju šire značenje. SAD koriste sopstveno ogromno tržište kao sredstvo pritiska na evropske saveznike, šaljući poruku da pristup američkim potrošačima više nije podrazumevano pravo, već nagrada ili kazna u zavisnosti od političkog ponašanja Evrope. Više carine na evropske automobile, čelik ili poljoprivredne proizvode istovremeno pogađaju industriju i signaliziraju da Vašington očekuje odobrenje njegovih teritorijalnih pretenzija na evropskom tlu, veću usklađenost sa sopstvenim stavovima prema Kini, Rusiji i ključnim bezbednosnim pitanjima.

EU i Indija se obavezuju da postepeno spuštaju carine kako bi roba i usluge lakše prelazile granice. To znači da će mnogi proizvodi, od lekova do automobila postati jeftiniji i dostupniji na novim tržištima

Time se menja i tradicionalna slika zapadnog savezništva kakva je postojala nakon Hladnog rata. Nekada se smatralo da između Amerike i EU postoji čvrst ekonomski i bezbednosni okvir, u kojem trgovina teče relativno slobodno, a politički sporovi rešavaju u okviru zajedničkih institucija i foruma. Trampov pristup uvodi novu logiku. Carina postaje poluga za disciplinovanje partnera, a ne samo instrument zaštite od nelojalne konkurencije. Za evropske države to znači da je pristup američkom tržištu sve manje ekonomsko, a sve više geopolitičko pitanje. Proizvođači automobila, mašina ili poljoprivrednih proizvoda odjednom zavise od toga kakav je odnos između Bele kuće i Brisela, a ne samo od toga koliko su im proizvodi konkurentni. U takvoj situaciji raste osećaj nesigurnosti jer ako se pravila mogu promeniti preko noći, planiranje investicija i proizvodnje postaje znatno rizičnije. Upravo u tom trenutku, traženje alternativnih trgovačkih kanala, poput sporazuma sa Indijom, postaje način da se smanji zavisnost od ucena i promenljivog raspoloženja u Vašingtonu i da se deo ekonomske moći kanališe u nove odnose koji ne zavise isključivo od američkih odluka. Stoga, ovaj potez EU je moguće videti kao deo evropske diverzifikacione strategije, direktno oblikovane potresima koje su proizvele Trampove tarife i kineske prakse u globalnoj trgovini.

U takvom ambijentu, novi sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Indije čini se kao pokušaj da se otvori dodatni izlaz iz stega koje stvaraju američke tarife i sve oštrije nadmetanje između Vašingtona i Pekinga. Iako ovi pregovori formalno traju gotovo dvadeset godina, jasno je da je poslednji politički impuls došao tek kada su Trampove tarife i rastuća neizvesnost u odnosima sa Amerikom i Kinom naterali obe strane da ubrzaju donošenje odluke, čak i po cenu preskakanja pojedinih spornih pitanja. Suština sporazuma je jednostavna. Kako EU, tako i Indija se obavezuju da postepeno spuštaju carine i druge trgovinske barijere, kako bi roba i usluge lakše prelazile granice. To znači da će mnogi proizvodi, od automobila i mašina do tekstila i lekova, u narednim godinama postati jeftiniji i dostupniji na novim tržištima, jer će plaćati manje dažbine na ulazu u zemlju.

SAD koriste sopstveno ogromno tržište kao sredstvo pritiska na evropske saveznike, šaljući poruku da pristup američkim potrošačima više nije podrazumevano pravo, već nagrada ili kazna u zavisnosti od političkog ponašanja Evrope

Ako se pogleda šta je dosad kočilo trgovinu, posebno sa indijske strane, vidi se zašto je ovaj iskorak važan. Indija tradicionalno štiti svoje tržište visokim carinama, naročito na uvoz automobila i alkoholnih pića, dok se evropske barijere više odnose na standarde, sertifikate i razne regulatorne uslove. Novi sporazum predviđa da Indija postepeno smanjuje upravo te najviše carine, čime evropski proizvođači dobijaju realnu šansu da budu konkurentni u zemlji sa skoro milijardu i po stanovnika. Zauzvrat, EU dodatno otvara svoje tržište za indijski tekstil, farmaceutske proizvode i IT usluge, što Indiji omogućava da svoje postojeće prednosti pretvori u stabilniji pristup jednom od najbogatijih tržišta na svetu.

Iza ovog tehničkog jezika krije se jasna politička računica. Za Evropu, oslanjanje gotovo isključivo na američko i kinesko tržište postaje sve rizičnije. Amerikanci podižu carine kad god žele da izvrše pritisak, a Kina je istovremeno ključni partner i strateški rival. Uvođenjem Indije kao trećeg velikog oslonca, EU pokušava da smanji tu zavisnost i obezbedi sebi dodatni prostor za manevrisanje. Za Indiju, to je prilika da privuče deo investicija i proizvodnje koje napuštaju Kinu i da se učvrsti kao alternativni industrijski i tehnološki centar. Umesto da ostane samo veliko tržište jeftine radne snage, Indija kroz ovaj sporazum nastoji da postane neizostavan partner u evropskim planovima za narednu deceniju.

U prethodnim decenijama navikli smo na narativ o ratovima za naftu. Konkretnije, ko kontroliše naftna polja, cevovode i luke, taj ima prednost u globalnoj politici. Ipak, u današnjem kontekstu ova vizura više nije dominantna. Važnije od samog naftnog polja postaje ko drži pod kontrolom valutu u kojoj se nafta naplaćuje, banke preko kojih idu transakcije, tankere i osiguravače koji omogućavaju da nafta uopšte stigne do kupaca. Nafta je resurs, ali moć je u sistemu kroz koji taj resurs ulazi u novac i politički uticaj.

Nije presudno samo ko proizvodi više automobila, čelika ili softvera, već ko može da nametne uslove po kojima ti proizvodi prelaze granice

Slično prestruktuiranje moguće je videti u trgovini između velikih blokova. Trampove carine prema EU nisu samo pitanje nekoliko procenata više na uvoz automobila ili čelika, već način da se promeni ravnoteža moći unutar zapadnog savezništva. Sporazum EU–Indija, sa druge strane, nije samo uklanjanje carina, već pokušaj da se nametne novi skup pravila koji određuje ko će imati povlašćen pristup ogromnim tržištima Evrope i Indije. Umesto direktne borbe za teritoriju ili rude, sve više gledamo borbu za to ko određuje pravila trgovine.

Kada se globalna pomeranja posmatraju iz te perspektive, carine, sporazumi o slobodnoj trgovini i tehnički standardi postaju ono što su u energetskoj priči petrodolar, tankeri i platne mreže. Nije presudno samo ko proizvodi više automobila, čelika ili softvera, već ko može da nametne uslove po kojima ti proizvodi prelaze granice, odnosno koja će valuta dominirati, čiji će standardi važiti, koji će sporazumi odrediti privilegovane rute za robu, kapital i podatke. U tom smislu, Trampove tarife i sporazum EU-Indija su dva suprotna odgovora na istu dilemu: da li će pravila igre pisati jedan centar moći ili će se otvoriti prostor za više paralelnih kanala.

Indija u ovoj raspodeli karata igra ulogu igrača koji koristi trenutak da se popne na viši nivo. Sa jedne strane, Nju Delhi produbljuje veze sa EU tako što privlači evropske investicije u fabrike, tehnologiju i infrastrukturu i otvara svoje tržište za evropsku robu. Štaviše, Indija će u kratkom roku verovatno profitirati opipljivije, naročito kroz rast izvoza radno‑intenzivnih industrija. Ne manje važno, Indija zadržava sopstvenu fleksibilnost jer ostaje u BRIKS grupaciji, održava odnose sa Rusijom za energente i materijale, i čak proširuje saradnju sa Kinom gde je to za nju korisno. Nije slučajno što sporazum sa EU uključuje i poglavlja o zelenim standardima, radnim pravima i digitalnoj trgovini jer Indija ne prodaje samo robu, već i usvaja deo evropskih normi da bi postala atraktivnija za globalne lance vrednosti.

Evropa, pak, vidi Indiju kao rezervni izlaz. Između nepredvidivih američkih tarifa i rastuće kineske ekonomske moći, Brisel traži način da obezbedi sebi više prostora za odlučivanje. Otvaranjem tržišta za indijski tekstil i IT, EU ne samo da kupuje jeftinije proizvode, već i gradi most ka budućem industrijskom partneru koji može da preuzme deo proizvodnje iz Kine. Za obe strane, ovo nije samo trgovina već ulaganje u dugoročnu poziciju u svetu u kojem se ekonomska moć sve više meri brojem i kvalitetom partnerstava, a ne samo veličinom sopstvenog tržišta.

Uvođenjem Indije kao trećeg velikog oslonca, EU pokušava da smanji zavisnost od SAD i Kine. Za Indiju je to prilika da privuče deo investicija i proizvodnje koje napuštaju Kinu i učvrsti se kao alternativni industrijski i tehnološki centar

U suštini, Indija nastoji da prestane da bude isključivo izvorište jeftine radne snage, a EU da prestane da bude potrošač samo kvalitetne robe. Zajedno, pokušavaju da stvore novi ekonomski most koji zaobilazi najveće rizike trenutnog rasporeda sila. Takođe, ovaj sporazum podseća na tradiciju nesvrstanih, kao pokušaj da se izgradi koalicija srednjih sila koje ne žele da biraju između Vašingtona i Pekinga, već da prave sopstvene, pragmatične saveze.​ Svakako, ovakvi sporazumi dugoročno smanjuju oslanjanje na Ameriku i slabe američku pregovaračku moć jer sve veći deo sveta uči da produbljuje međusobne veze upravo kao odgovor na američku upotrebu tarifa i sankcija.

Naravno, ukoliko evropske firme deo proizvodnje prebace u Indiju ili druge azijske zemlje, to utiče na lanac dobavljača, investicije i radna mesta u malim otvorenim ekonomijama. Za male zemlje ključni problem je što ne učestvuju u pisanju pravila, ali ih ta pravila direktno oblikuju. Kada EU i Indija dogovore zajednička pravila o standardima, digitalnoj trgovini ili klimatskim obavezama, svako ko želi da trguje s njima moraće im se prilagoditi, često bez mogućnosti da pregovara o uslovima. Umesto ustaljene pozicije biranja strane, izgleda da će periferne ekonomije biti primorane da vrše izbor između različitih režima pristupa velikim tržištima poput američkog, evropsko‑indijskog i kineskog, pokušavajući da prežive između različitih paketa uslova i standarda. Dakle, izbor nije samo geopolitičko svrstavanje, već praktično prihvatanje kompleta propisa bez kojih nema pristupa konkretnom tržištu.

Problem je što taj izbor za periferiju nikad nije čist, nego rascepkan po sektorima. Zemlje poput Srbije istovremeno zavise od EU (trgovina i regulativa), Amerike (finansije, sankcije, bezbednost) i Kine (korupcija, krediti, infrastruktura, roba). Ta pravila se ne slažu uvek međusobno, pa se država pretvara u menadžera tuđih normi. Za jedan projekat prihvata evropske standarde, za drugi kineske uslove, a u pozadini stalno vodi računa da ne pređe američke crvene linije. Živimo u prostoru gde se moćni spoljašnji režimi sudaraju, a naš izbor se svodi na raspodelu štete koja nastaje iz sudara velikih, ali i srednjih sila.