Već je do grla došlo

Otkako se vratio s velike korupcionaške turneje po zemljama Persijskog zaliva, Donald Tramp iznova se zalaufao, skoro pa kao u hiperaktivnim prvim sedmicama drugog predsedničkog mandata.

I pre nego što je stigao kući, tamo je veliku galamu izazvalo to što je tek deo lukrativnih aranžmana dogovorenih tokom boravka u Saudijskoj Arabiji, Kataru i Ujedinjenim Arapskim Emiratima zbilja u državnom interesu, dok ostali dilovi treba da posluže prvenstveno njegovom ličnom, te bogaćenju članova njegove familije i prijatelja. Ali kao i u bilo kom prethodnom slučaju otkako se ponovo uselio u Belu kuću, nije potrajalo. Za duže i temeljnije bavljenje onim o čemu bi se u prošlosti raspredalo nedeljama, pre svega o prihvatanju katarskog „poklona“ u vidu 400 miliona vrednog boinga 747, koji bi posle monumentalno skupe adaptacije trebalo da privremeno bude korišćen kao deo flote predsedničkih aviona, čuvenih „er fors uan“ – u najmanju ruku zato što Ustav izričito zabranjuje primanje poklona od stranih vlada ukoliko za to ne dobiju saglasnost Kongresa, koju Tramp nije ni pomišljao da traži – nije bilo ni vremena ni prostora. Kao urgentnije, konsekventnije ili prosto medijski atraktivnije nametnule su se nove mikroepizode rijaliti programa koji se iz Trampove Bele kuće emituje 24/7.

Slučaj 400 miliona dolara vrednog boinga 747 koji je Katar „poklonio“ Americi brzo je u drugi plan potisnula nova zaseda u Beloj kući, ovog puta za predsednika Južne Afrike

Objava da je američko Ministarstvo odbrane, kome je katarski avion nominalno namenjen, „u skladu sa svim saveznim pravilima i regulativama“ prihvatilo darovani boing brzo je izašla iz opticaja jer su je sustizale druge, nove, podjednako ili još i više zapaljive vesti. I to uprkos pažnje vrednim informacijama kako je sasvim moguće da avion neće ni stići da bude korišćen u proklamovane svrhe, budući da će njegovo prilagođavanje bezbednosnim standardima predsedničkih letilica, osim što bi moglo da košta i čitavih milijardu dolara, potrajati možda i do kraja Trampovog mandata. Posle čega bi trebalo da završi kao deo postavke buduće biblioteke koju će i ovaj, izvesno najnenačitaniji i najneobrazovaniji američki predsednik modernog doba, jednog dana ostaviti za sobom.

Ono što je priču o avionu ekspresno gurnulo u zapećak bila je nova sačekuša organizovana u Beloj kući, prva posle one februarske u kojoj je pred kamerama i mikrofonima američkih i stranih medija nastradao ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, uhvaćen u verbalnu verziju toplog zeca koji su mu priredili Tramp i njegov potpredsednik, Džej Di Vens.

Ovog puta targetiran je predsednik Južne Afrike Siril Ramafosa, kome je Tramp pred novinarima pod nos poturio gomilu lažnih dokaza – praćenih podjednako lažnim proklamacijama – o „genocidu“ koji tamošnje vlasti tobože sprovode nad belim farmerima. Poput ovdašnjeg pandana mašući papirima čija je jedina svrha da stvore utisak kako govornik zna o čemu priča, Tramp je Ramafosinu administraciju optužio ne samo za eksproprijaciju zemlje (i to bez nadoknade) u vlasništvu Afrikanera – potomaka evropskih doseljenika koji čine etničku većinu u lokalnoj belačkoj populaciji – kako bi ona bila podeljena crnim Južnoafrikancima, nego i za tolerisanje poziva na njihovu likvidaciju. Sve to „potkrepljujući“ odavno diskreditovanim arhivskim novinskim naslovima, fotografijama i snimcima na kojima se vidi mnoštvo krstova od kojih svaki navodno označava jednog ubijenog belog Južnoafrikanca, kao i video-zapisom jednog radikalno levog opozicionog lidera dok peva pesmu iz ere aparthejda čiji stihovi eksplicitno pozivaju na ubijanje Bura, kako još nazivaju tamošnje belce starosedeoce.

Očigledna preporuka za lidere čije su se zemlje našle ili će se tek naći na nišanu aktuelne administracije bila bi da, ako je ikako moguće, dok su u Vašingtonu izbegavaju improvizovana zajednička pojavljivanja s Trampom

A zapravo ništa od toga nije istina, osim da takva pesma zaista postoji; no tri južnoafrička suda odbila su da je okvalifikuju kao govor mržnje, procenjujući da je treba sagledavati u kontekstu vremena nastanka, ne kao bukvalni poziv na nasilje. Sve ostalo što je Tramp potegao ne bi li pred svetom osramotio Ramafosu i zemlju koju predstavlja nema utemeljenje u stvarnosti. Pojedinačnih slučajeva rasno motivisanog nasilja čije su žrtve bili beli farmeri tokom godina jeste bilo, ali ne i masovne otimačine njihove zemlje, pogotovo ne s blagoslovom vlade.

A tobožnji snimci masovnih stratišta Afrikanera? Načinjeni su na mestima sećanja osmišljenim nakon ubistva jednog belačkog para farmera 2020, pa mnogobrojne krstače koja se na njima vide ne označavaju stradanje velikog broja konkretnih ljudi s imenom i prezimenom, već su simbolični izraz protesta zbog nasilja do koga jeste došlo. Deo materijala koji je Tramp koristio nije čak ni nastao u Južnoj Africi, već daleko odatle, u Demokratskoj Republici Kongu; na tim fotografijama nisu vreće s telima mrtvih južnoafričkih belaca, već crnih Kongoanaca ubijenih u napadu zloglasne pobunjeničke grupe M23.

Ima toga još – ozbiljni svetski mediji taksativno su naveli i argumentovano pobili sve što je u Trampovom performansu predstavljalo izmišljotinu ili manipulaciju – ali dovoljno je i ovoliko.

Pitanje koje se, pak, nameće posle onoga čemu su podvrgnuti Zelenski i Ramafosa glasi: kako u direktnim kontaktima hendlovati Trampa i njegove najbliže saradnike kad ne prezaju da bezočno lažu i mažu, omalovažavaju strane državnike i još od svega toga prave televizijski spektakl?

Očigledna preporuka za lidere čije su se zemlje našle ili će se tek naći na nišanu aktuelne administracije – što po pravilu znači one demokratski izabrane – bila bi da, ako je ikako moguće, dok su u Vašingtonu izbegavaju improvizovana zajednička pojavljivanja s Trampom. A ukoliko to nije moguće, onda se barem treba pripremiti za mogućnost upadanja u zasedu, kao što je to učinio Ramafosa, za razliku od Zelenskog nijednog trenutka ne dopuštajući da ga savladaju emocije.

Svestan uticaja koji na Trampa direktno ili indirektno imaju moćni tehnološki moguli s južnoafričkim korenima, poput Ilona Maska, Pitera Tila i drugih stasavalih u vreme aparthejda, kao i da njegovu zemlju američki predsednik već neko vreme ima na nišanu ponajviše upravo zbog budalaština o „genocidu“ – južnoafrički ambasador u Vašingtonu je ranije ove godine proglašen nepoželjnim, a Afrikanerima omogućeno olakšano doseljavanje u SAD dok se svima ostalima zatvaraju vrata – Ramafosa je u Belu kuću stigao u stanju pripravnosti: poveo je i svog (belog) ministra poljoprivrede, pa čak i dvojicu vrhunskih južnoafričkih igrača golfa (takođe belaca), računajući na Trampovu slabost prema tom sportu. Ali ni sve to, uprkos inicijalno relaksiranoj atmosferi sastanka, na kraju nije bilo dovoljno da se izbegne ono što je usledilo.

Otkako je na svojoj društvenoj mreži napisao da „mrzi Tejlor Svift“, ta ultrapopularna pevačica više nije „vruća“, veruje Tramp. Koja normalna osoba, pritom 79-godišnja, tako doživljava svet oko sebe

Verovatno nije ni moguće u potpunosti se pripremiti za direktno suočavanje s nekim tako bizarne strukture ličnosti poput Trampa. Kratko pre susreta s Ramafosom, recimo, bio je obuzet ispaljivanjem kasnonoćnih onlajn salvi na Brusa Springstina, Bijonse, Opru Vinfri i druge megazvezde za koje (podrazumeva se: ne nudeći nikakve dokaze) tvrdi da su dobile novac kako bi tokom prošlogodišnje izborne kampanje podržale predsedničku kandidatkinju demokrata Kamalu Haris. Usput se pitajući i da li je osim njega „još neko primetio“ kako, otkako je na svojoj društvenoj mreži napisao da „mrzi Tejlor Svift“, ta inače ultrapopularna pevačica više nije „vruća“. Koja normalna osoba, pritom 79-godišnja, tako doživljava svet oko sebe?

Ni zaseda za Ramafosu, naravno, nije ostala predugo u fokusu. Usledio je novi udar na nepoćudni Harvard, odlukom kojom se tom elitnom univerzitetu, koji je odbio da vlastima denuncira vlastite studente, uskraćuje pravo na upis polaznika iz inostranstva. Kako je njih u školskoj godini na isteku gotovo 6.800, ili više od četvrtine ukupnog broja studenata, očigledan cilj je da se Harvardu dodatno finansijski naudi i tako natera na poslušnost. Da bi par dana kasnije bila ispaljena nova bomba, na sasvim drugom bojnom polju: objavljeno je da će Evropskoj uniji već u junu biti uvedene carine od 50 odsto, jer pregovori s Briselom ne idu kako treba – pa se tema trgovinskog rata opet vratila na prve strane (mada je ubrzo saopšteno i kako se to ipak neće desiti, barem ne u junu). I tako redom…

Neprestanim, često i simultanim otvaranjem novih političkih, diplomatskih, ideoloških i kulturoloških frontova, američki predsednik kao da sledi strategiju koju još od prvog mandata zagovara kratkovečni savetnik iz tog perioda, Stiv Benon: zasuti protivnike i kritičare tolikim brojem mera, inicijativa i provokacija da ovi nemaju ni kad ni kako da na sve to uzvrate. S tim da je Benon to formulisao mnogo eksplicitnije: njegova formulacija glasila je da, kako bi neprijatelji MAGA agende najefikasnije bili obeshrabreni i onesposobljeni, na dnevnoj bazi i stalno iznova treba „zonu poplavljivati govnima“.

E pa, već je do grla došlo.