Let od Moskve do Enkoridža na Aljasci traje otprilike devet sati; tek nešto manje, skoro osam časova, potrebno je i da bi se u najveći grad najprostranije američke savezne države stiglo iz Vašingtona. Ne bi se stoga imalo šta zameriti nekome ko bi rezonovao da nema mnogo smisla potezati toliki put, tamo i natrag, zarad (ispostaviće se, čak i ne naročito dugih) razgovora – makar se i ticali pitanja rata i mira – ukoliko se s visokom verovatnoćom ne računa s tim da će oni doneti konkretne, pozitivne rezultate.
A ipak, inicijalna i praktično unisona ocena ishoda na inicijativu Donalda Trampa sazvanog sastanka s Vladimirom Putinom – prvog posle osam godina – bila je upravo takva: da na samitu nije postignuto ništa. Uprkos insistiranju dvojice aktera da su razgovori bili uspešni, nije predočeno išta što bi ukazivalo na ikakav pomak koji bi vodio uspostavljanju primirja, na čemu je uoči samita izričito insistirao upravo američki predsednik; putovanje na Aljasku isplatilo se samo ruskom satrapu, dok je njime očito fasciniranom Trampu uspelo jedino da se pred očima čitavog sveta još jednom teško izblamira baš onda kad mu je najviše stalo da se prikaže u punoj the art of the deal pompi. (Čega, naravno – budući lišen sposobnosti za samorefleksiju – nije, niti će ikada biti svestan, ali zbog toga nije ništa manje istina nego što jeste.) Ali tako to ide: od sučeljavanja autentičnog diktatora i diktatora u pokušaju veće koristi će uvek imati onaj prvi.
Praktično unisona ocena bila je da se put na Aljasku isplatio samo Putinu, dok je njime očito fasciniranom Trampu uspelo jedino da se još jednom teško izblamira baš onda kad mu je najviše stalo da se prikaže u punoj the art of the deal pompi
S tim što ni ovog puta nikakvog sučeljavanja u pravom smislu reči nije bilo. Tramp je Putinu – koga Međunarodni krivični sud (čiju nadležnost, naravno, ne priznaju ni Sjedinjene Države ni Rusija) tereti za ratne zločine u Ukrajini – u Enkoridžu i bukvalno i metaforički prostreo crveni tepih. Prema njemu se sve vreme ophodio s naglašenom srdačnošću, dopustivši mu i da se posle sastanka prvi obrati medijima (i govori primetno duže od njega samog), pre nego što su, ne želeći da odgovaraju na novinarska pitanja, brže-bolje umakli s bine na kojoj je – ponešto perverzno s obzirom na prisustvo glavnog uzročnika ukrajinskog krvoprolića – bilo ispisano „U potrazi za mirom“, a da nikome osim onih direktno uključenih nije postalo ništa jasnije u čemu se to sastoji navodni napredak ostvaren u razgovorima. Koji su, uzgred, uključujući i vreme potrebno za prevođenje s jednog jezika na drugi, potrajali tek nešto oko tri sata, umesto barem dvostruko duže kao što se iz američkih izvora uoči samita nezvanično nagoveštavalo.
Zato su pomenuti, jedan te isti zaključak, neposredno posle samita delili bukvalno svi posmatrači. Od frustriranih izveštača koji su preleteli pola sveta ne bi li prisustvovali potencijalno istorijskom trenutku da bi završili polupraznih beležnica; preko analitičara i komentatora koji su rezignirano zaključivali kako se ništa drugo do neplodotvornog sastanka valjda nije ni moglo očekivati; do (pretežno zapadnih) diplomata koji su konstatovali da je najbolje što se na Aljasci desilo to što se ništa nije desilo, jer se uoči sastanka strahovalo da bi Tramp mogao da pristane na manje-više sve što Putin bude zahtevao – a to što zahteva svodi se na faktičku kapitulaciju Ukrajine. Sastajući se s Trampom na njegovom terenu a ne noseći mu ništa na poklon u vidu bilo kakvih ustupaka, glasio je taj konsenzus, Putin je ostvario značajnu (i politički potpuno besplatnu) propagandnu pobedu, dok se Tramp ponovo pokazao slabim i nesposobnim da mu parira. Ipak je neuporedivo lakše ponižavati i kinjiti prijatelje i saveznike.
Percepcija je, međutim, počela da se menja praktično odmah po okončanju samita. Na osnovu Trampovog intervjua za Foks njuz, potom i serije onlajn postova, počelo je da biva jasno kako je sastanak u Enkoridžu nečim ipak rezultirao: novim radikalnim zaokretom u njegovom pozicioniranju spram okončanja rata u Ukrajini. Promptno je zaboravio na nedavne pretnje uvođenjem dodatnih sankcija Rusiji i insistiranje na obustavi vatre kao preduslovu za otpočinjanje pregovora o uspostavljanju trajnog mira; umesto toga, ponovo je počeo da promoviše Putinov narativ o beskorisnosti primirja ukoliko ono nije deo sveobuhvatnog mirovnog sporazuma (što samo po sebi znači nastavak daljeg razaranja Ukrajine još ko zna koliko), a sav teret odgovornosti za njegovo uspostavljanje, pod kakvim god uslovima, prevalio na napadnutu zemlju i njenog predsednika, Volodimira Zelenskog. U pomenutom intervjuu upitan šta bi u aktuelnoj situaciji preporučio Ukrajini, dao je odgovor kojim je iznova demonstrirao da je, po onome kako gleda na svet, načelno na istim, atavističkim pozicijama kao i Putin: „Nagodite se. Rusija je veoma velika sila, a vi niste“.
Evropa i dalje insistira na onome od čega je Tramp u međuvremenu odustao: da su direktni mirovni pregovori Rusije i Ukrajine i na kraju sklapanje mirovnog sporazuma nemoguća misija ukoliko se prvo ne uspostavi primirje
Paralelno s ovim Trampovim odustajanjem od do pre neki dan najavljivanog pojačanog pritiska na rusku stranu, ukljujući sekundarne sankcije – ako je takvu nameru ozbiljno i imao; sad bi se reklo da nije – procurila je i priča prema kojoj je na Aljasci Putin izneo konkretne zahteve čije ispunjenje vidi kao preduslov za završetak rata. Oni navodno uključuju prepuštanje Rusiji kompletnog Donbasa – iako, za razliku od gotovo u potpunosti zauzetog Luganska, jedan vitalno važan deo Donjecka, uključujući teško utvrđene gradove Krematorsk i Slovjansk, ruska vojska nikako ne uspeva da zauzme; te zamrzavanje linija fronta u preostala dva istočna regiona, Hersonu i Zaporožju. U zbiru, više nego dovoljno da se u Ukrajini i čitavoj Evropi aktiviraju svi alarmi.
Liderima zemalja članica Evropske unije i Velike Britanije bilo je jasno da se ne sme dozvoliti da na planirani sastanak s američkim predsednikom u Vašingtonu Zelenski ode sam – posebno nakon maltretmana koji je u Beloj kući prošao u februaru, kada su ga Tramp i potpredsednik Džej Di Vens pred kamerama provukli kroz toplog zeca. Postignut je brz dogovor o tome da mu se tamo pridruži proširena prva evropska postava: nemački kancelar Fridrih Merc, francuski predsednik Emanuel Makron, britanski premijer Kir Starmer, italijanska premijerka Đorđa Meloni, predsednik Finske Aleksander Stub, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i generalni sekretar NATO Mark Rute.
Dok su svi oni još bili na putu za Vašington, temperatura je nastavila da raste. Tramp je novim objavama pojačavao pritisak na Kijev, time i na Evropu, insistiranjem na tome kako Zelenski „može da okonča rat gotovo momentalno, ako to želi“ i povlačenjem crvenih linija preuzetih od Rusa: Ukrajina treba da zna da neće povratiti Krim, niti moći da se priključi NATO, poručio je. Ali su istovremeno iz Vašingtona emitovani i drugačiji signali, kojima se sugerisalo da su Tramp i Putin našli zajednički jezik oko budućih bezbednosnih garancija za Ukrajinu prihvatljivih i za Moskvu. Šta se, međutim, tačno pod tim podrazumeva ostalo je nejasno i nakon razgovora koje je predsednik SAD imao sa Zelenskim i evropskom delegacijom; zasad se, izgleda, treba zadovoljiti time da o bezbednosnim garancijama (koje bi podrazumevale i neki oblik američkog angažovanja, s tim da bi Evropa, po Trampu, činila „prvu liniju odbrane“) u kontekstu budućeg mirovnog rešenja ova i ovakva administracija uopšte govori.
Sada se, posle sastanaka u Vašingtonu, govori o skorom bilateralnom susretu Zelenskog i Putina – za šta ruska strana sve ovo vreme nije htela ni da čuje – posle koga bi usledio i trilateralni sastanak s predsednikom SAD
Ispostavilo se takođe da se inače razumljiva zabrinutost Evropljana kako će Zelenski ovog puta proći u Vašingtonu pokazala neutemeljenom. Tramp ga je dočekao prijateljski, kao da se ono u februaru nije ni dogodilo, dok je ukrajinski predsednik demonstrirao da je u potpunosti usvojio savete i preporuke evropskih lidera koji su ga proteklih meseci podučavali tome kako da se ubuduće drži pred narcisoidnim i na podilaženje slabim šefom Bele kuće. Pozitivan ton tog sastanka – mnogo osmeha, izražavanja zahvalnosti, poneka šala… – preneo se potom (barem tokom otvorenog dela sastanka) i na razgovore s evropskom delegacijom, ali su taj deo istupa Merc i Makron iskoristili i za dalje insistiranje na onome od čega je Tramp u međuvremenu odustao: da su direktni mirovni pregovori Rusije i Ukrajine i na kraju sklapanje mirovnog sporazuma nemoguća misija ukoliko se prvo ne uspostavi primirje.
U dobro koordiniranom, usklađenom nastupu, sedmočlani evropski tim je, reklo bi se, uradio što se moglo ne bi li se nekako neutralisale potencijalno katastrofalne posledice Trampove sklonosti da posle razgovora s nekim stranim liderom makar u nekoj meri, ako ne i drastično, menja poziciju po pitanju onoga o čemu je s tim liderom razgovarao. Tu tendenciju Adam Roberts iz britanskog Ekonomista nazvao je „Gručo Marks školom američke diplomatije“, aludirajući na čuvenu dosetku legendarnog komičara: „Ovo su moji principi, a ako vam se ne sviđaju… pa, imam ja i druge“.
Trampovu sklonost da posle razgovora s nekim stranim liderom makar u nekoj meri, ako ne i drastično, menja dotadašnju poziciju Adam Roberts iz Ekonomista nazvao je „Gručo Marks školom američke diplomatije“
I tako se sad, umesto o predstojećoj američkoj kapitulaciji pred ruskom alavošću, a nakon što je Tramp u telefonskom razgovoru Putina obavestio o tome kako su prošli sastanci u Vašingtonu, govori o skorom bilateralnom susretu Zelenskog i Putina – za šta ruska strana sve ovo vreme nije htela ni da čuje – posle koga bi usledio i trilateralni sastanak s Trampom. Što, dok se ne vidi na šta će to izaći, ostavlja vremena da se, uz ostalo, upita i zašto bi se pregovori u bilo kojoj fazi vodili u potonjem formatu, uz učešće Amerikanaca a bez Evropljana, kad je opstanak slobodne i suverene Ukrajine par excellence evropsko pitanje. Izuzev ako ne zbog toga da bi se Trampu pošto-poto okačio oreol ultimativnog mirotvorca i tako kreirali uslovi u kojima bi najzad postalo moguće da bude zadovoljena njegova opsesija Nobelovom nagradom za mir.
Pa, ako i to treba uračunati u cenu koju treba platiti za okončanje Putinovog zločinačkog pohoda – neka mu je. Dobio ju je, uostalom, i Henri Kisindžer.
