Najšokantnija stvar u vezi s mirovnim planom za Ukrajinu u 28 tačaka američkog predsednika Donalda Trampa (koji u takvom obliku više nije aktuelan nakon što su ga u međuvremenu odbacili i Ukrajina i evropski saveznici, prim.) nije njegova eksplicitna i ekstremna pristrasnost u korist Rusije, potcrtana zalaganjem za priznavanje ruskog suvereniteta nad okupiranim, pa čak i neokupiranim delovima ukrajinske teritorije i insistiranjem na radikalnom smanjenju odbrambenih kapaciteta Ukrajine. To je činjenica da su plan osmislila trojica operativaca – dva američka, jedan ruski – čiji je bekgraund u biznisu, a ne diplomatiji, i čije su glavne kvalifikacije, reklo bi se, to što su blisko lično i finansijski povezani s liderima svojih zemalja.
Na američkoj strani, glavni autor plana je specijalni izaslanik Stiv Vitkof – milijarder, investitor u nekretnine, mogul kriptovaluta i Trampov dugogodišnji pajtaš koji se naprasno etablirao kao glavni predsednikov savetnik za osetljiva globalna pitanja. Trampov zet Džared Kušner je, prema izveštajima, takođe bio umešan u pripremu plana, mada u manjoj meri. Uprkos tome što ni Kušner nema nikakva zvanična ovlašćenja, Tramp ga često angažuje da radi na pitanjima koja se tiču rata i mira.
Mada detalji Trampovih poslovnih aranžmana ostaju nepoznati, sasvim je moguće da je bogaćenje njegova ideja vodilja i kada je reč o spoljnoj politici – što je obrazac koji su autoritarni lideri širom sveta nesumnjivo primetili
Ni glavni predstavnik Rusije, Kiril Dmitrijev, nema nikakvu zvaničnu spoljnopolitičku funkciju niti diplomatski kredibilitet, ali je blizak saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina. Ali Dmitrijev nije tipičan Putinov pajtaš. Prvi čovek ruskog državnog investicionog fonda karijeru nije započeo u KGB, već kao 14-godišnji učenik na razmeni u Sjedinjenim Državama, u obećavajućem periodu vladavine Mihaila Gorbačova. Potom je studirao na Stanfordu i Harvardu, pa bio na položajima u Mekinsiju i Goldman Saksu. Ali njegova najvažnija „kvalifikacija“ ne stoji u njegovoj biografiji: okolnost da je oženjen televizijskom voditeljkom Natalijom Popovom, bliskom prijateljicom i poslovnom partnerkom Putinove kćeri, Katerine Tihonove.
Vitkof, Kušner i Dmitrijev su ono što socijalni antropolog Džanin Vedel naziva „transakterima“: igračima koji operišu s obe strane podele na javno i privatno, te u dosluhu s akterima s druge strane sprovode vlastite agende, kojima se daje prednost u odnosu na interese ili ciljeve zemalja koje predstavljaju. Ovaj nedostatak formalnih kvalifikacija ne predstavlja nedostatak nego prednost, jer im omogućava da lako prelaze iz jedne uloge u drugu i deluju na suptilne i nekonvencionalne načine.
Mahinacije u ovom burazerskom stilu su na primeru mirovnog plana za Ukrajinu vidljive u procurilim transkriptima jednog telefonskog razgovora u kome Vitkof, reklo bi se, savetuje ruskog zvaničnika (Putinovog savetnika Jurija Ušakova, prim.) kako da Putin ovaj plan „proda“ Trampu. U drugom razgovoru čiji je tonski zapis procurio čuje se kako Dmitrijev istog zvaničnika savetuje kako da predstavi „maksimalističke“ zahteve, pristup očigledno vidljiv u planu od 28 tačaka koji će Dmitrijev potom u Majamiju uobličiti zajedno s Vitkofom i Kušnerom.
Kada je reč o SAD, ova pajtaška diplomatija predstavlja ne samo odstupanje od tradicije; već njeno potpuno odbacivanje. SAD imaju izuzetno iskusne i detaljno posložene diplomatske i obaveštajne službe. Ali pod Trampom je poveravanje pitanja od nacionalnog značaja članovima porodice i prijateljima – koji za to što rade nikome ne podnose račune, niti je njihovo delovanje transparentno – postalo norma. Problem s ovakvim pristupom vidljiv je iz ishoda kojima rezultira: nikada pre se američki pregovarači nisu povlačili pred tako bezobzirnim zahtevima, s tako teškim posledicama, kao što to čine Kušner i Vitkof.
Vitkof, Kušner i Dmitrijev su ono što socijalni antropolog Džanin Vedel naziva „transakterima“: igračima koji operišu s obe strane podele na javno i privatno, te u dosluhu s akterima s druge strane sprovode vlastite agende
I drugi američki predsednici su se, naravno, koristili neformalnom diplomatijom. Uoči Prvog svetskog rata, prijatelj Vudroa Vilsona, pukovnik Edvard Haus, delovao je kao njegov „agent“ u razgovorima s evropskim liderima. Devedesetih godina, administracija Bila Klintona je svoju ekonomsku politiku prema Rusiji faktički poverila maloj grupi profesora s Harvarda i ljudi od poverenja Larija Samersa, u to vreme zamenika ministra finansija.
Ali ograničenja ovakvog pristupa već tada su bila očigledna. Neki od tih probranih harvardskih profesora prekršilo je etičke smernice time što su investirali u ruske hartije od vrednosti dok su u isto vreme administraciju Borisa Jeljcina savetovali kako da sprovodi privatizaciju. (Harvard je naknadno na ime poravnanja ministarstvu pravde isplatio veliku sumu.) U slučaju Trampove administracije, pak, državni sekretar Marko Rubio je morao da smiruje ukrajinske i evropske lidere, skandalizovane nacrtom „mirovnog“ plana u režiji Dmitrijeva i Vitkofa.
Foto: White House Photo / Alamy / Profimedia
Ali Tramp svakako neće preispitivati svoje prihvatanje pajtaške diplomatije. Tokom čitave političke karijere, a posebno otkako se u januaru vratio u Belu kuću, Tramp iskazuje prezir prema etici, snošenju odgovornosti i pouzdanosti, gledajući na funkciju koju obavlja kao na sredstvo za uvećanje vlastitog bogatstva. Mada detalji Trampovih poslovnih aranžmana ostaju nepoznati, sasvim je moguće da je bogaćenje njegova ideja vodilja i kada je reč o spoljnoj politici – što je obrazac koji su autoritarni lideri širom sveta nesumnjivo primetili.
Tako je pakistanska vlada u aprilu potpisala kontroverzni investicioni sporazum sa kriptovalutnom firmom Vorld liberti fajnenšel, koja je u većinskom vlasništvu porodice Tramp, a čiji je generalni direktor Vitkofov sin, Zak. Otprilike u isto vreme, Tramp je uveo „recipročne carine“ na osnovu kojih je Pakistan dobio bolji tretman od mnogih drugih zemalja, uključujući Indiju. Potom je, u julu, Trampova administracija saopštila da je s Pakistanom postigla dogovor o trgovinskom sporazumu.
Kušnerovom investicionom fondu, sa sedištem u Majamiju, uplaćene su milijarde dolara iz katarskih i saudijskih državnih investicionih fondova, a stigla je i uplata jednog istaknutog člana porodice Al Najah, koja vlada Abu Dabijem
U Omanu, Kataru i Saudijskoj Arabiji, kao i u Vijetnamu, Tramp organizacija sklopila je poslove vredne milijarde dolara sa državnim investicionim fondovima tih zemalja i lokalnim privatnim investitorima. Povrh toga su i Kušnerovom investicionom fondu, sa sedištem u Majamiju, uplaćene milijarde dolara iz katarskih i saudijskih državnih investicionih fondova, a stigla je i uplata jednog istaknutog člana porodice Al Najah, koja vlada Abu Dabijem. Kušner će se kasnije pojaviti kao važan akter u pregovorima o uspostavljanju primirja u Gazi.
Nemoguće je znati kakvu vrstu poslovnih aranžmana će Tramp i njegovi pajtaši sklopiti jednom nakon što bude sklopljen mirovni sporazum za Ukrajinu, ali pakt Dmitrijev-Vitkof, kojim se predviđa da će SAD biti te koje će predvoditi „napore za obnovu Ukrajine i investiranje u nju“, nagoveštava da će biti lukrativni. Sasvim je moguće da američke firme povezane s Trampom već sklapaju poslove u Rusiji.
Da je Tramp fokusiran na sticanje što većeg bogatstva ne može se negirati, ali bilo bi pojednostavljenje ako bi se reklo da je to jedini razlog zbog koga preferira neformalne pregovarače i nekonvencionalne pristupe. U prirodi je personalizovanih režima da odbacuju iskusne zvaničnike i etablirane državne institucije u korist onih koji nisu deo sistema, ali su zato bespogovorno odani lideru. Što duže to bude trajalo, demokratska infrastruktura Amerike biće sve slabija, a njena spoljna politika sve razularenija.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
