Viktoru Orbanu, prijatelju američkog predsednika Donalda Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina, mnogo se toga može zameriti. Ali mađarski premijer ne greši kad ukazuje da smo upravo prisustvovali trenutku u kome je Tramp predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen „pojeo za doručak“. Na kraju krajeva, prema nacrtu trgovinskog sporazuma koji je Evropska unija postigla sa Sjedinjenim Državama, uvode se carine od 15 odsto na najveći deo evropskog uvoza u Ameriku, naspram nula odsto carina za američki izvoz u Evropu. Stoga je jasno da je pobedu odneo Tramp, rezultatom 15:0.
Ova zjapeća asimetrija miljama je daleko od onoga što je Evropa zahtevala: obostrano svođenje carina gotovo na nulu. Da sve bude još gore, okvirni dogovor uključuje i iznuđenu kupovinu američkih energenata u vrednosti od 750 milijardi dolara, 600 milijardi evropskih investicija u SAD, te dodatne narudžbine za nabavku američke vojne opreme.
Naravno, EU može da tvrdi kako su carine od 15 odsto mnogo niže od 30 procenata, koliko je Tramp inicijalno hteo da joj uvede. Osim toga, kupovina energenata i obavezivanje na investicije u pomenutom obimu i dalje su tek uopštena obećanja, budući da ni EK ni zemlje članice EU ne mogu evropskim kompanijama da diktiraju šta da kupuju ili gde da ulažu. Evropljani neku utehu mogu da nađu i u činjenici da nacrt sporazuma nije isto što i potpisani ugovor. Mnogi detalji tek treba da budu razrađeni, a to Trampa neće mnogo zanimati.
Dogovor koji su EU i SAD na kraju postigli predstavlja katastrofu za Evropu, jer se njime potvrđuje da je ultimativni motiv koji je pokreće strah da bi mogla ostati bez američkog bezbednosnog štita u aktuelnom, opasnom geopolitičkom kontekstu
Pa ipak, s njegovog stanovišta ovakav ishod predstavlja izuzetan rezultat. Evropa ni u kom kontekstu ne može da tvrdi kako je ona ta koja je „pobedila“. U najboljem slučaju, pošlo joj je za rukom da limitira štetu. Fon der Lajenova je u Škotsku (gde se sastala s Trampom, prim.) stigla slaba i nervozna; iz nje se vratila još slabija, ali relaksiranija.
EU je mogla drugačije da nastupi, jer nije ni ekonomski ni politički patuljak. Reč je o jednoj od vodećih svetskih trgovinskih sila, najvećem trgovinskom partneru Amerike i njenom vodećem snabdevaču. Iz Evrope stiže nekih 20 odsto američkog uvoza, što otprilike odgovara obimu onog koji dolazi iz Kine. Pritom, ti trgovinski tokovi imaju uticaja na sve oblasti ekonomskih aktivnosti u SAD. Suprotno onome što bi Trampove likujuće pristalice mogle da poveruju, američki uvoz iz Evrope nije ograničen na luksuznu robu i vino. Američka industrijska proizvodnja, recimo, mnogo je zavisnija od evropskog proizvodnog sektora nego obrnuto.
Evropa je mogla da odigra na mnogo karata, a svoju poziciju dodatno ojača u koordinaciji sa druge dve članice Grupe sedam suočene s američkim siledžijskim nastupom: Japanom i Kanadom. A ni tu se nisu iscrpljivale opcije koje je EU imala. Još jedan ozbiljan adut predstavlja njen Instrument za borbu protiv prisile (Anti-Coercion Instrument), kreiran za situacije u kojima „neka treća zemlja pokušava da izvrši pritisak na EU ili njene članice preduzimajući mere koje bi se odrazile na trgovinu i investicije“. A to je upravo ono što se sada dešava.
Ali Fon der Lajenova je od samog početka ignorisala savete eksperata angažovanih u Komisiji i odbila da se pozove na ACI čak i u formi sredstva odvraćanja. Da je to učinila, SAD takvu pretnju ne bi olako uzele, imajući na umu da su već uveliko u skupom trgovinskom ratu sa Kinom. Za razliku od Evrope, Kina je na svaku američku eskalaciju odgovorila kontraeskalacijom, što je kreiralo situaciju koju je i Trampov ministar finansija okvalifikovao kao „neodrživu“. Pod pritiskom tržišta, Tramp je već odstupio od svoje pređašnje pozicije, što i Fon der Lajenova dobro zna.
Ali Evropa nije čak ni pokušala da u odmeravanju s Trampom uspostavi ravnotežu snaga. Da je pokazala spremnost da situaciju dalje eskalira na način na koji to čini Kina, Tramp bi bio u mnogo slabijem položaju. Ali Evropa ne samo da nije nastupila kao Kina, nego se ponela kao Japan, još jedan važan trgovinski partner Amerike koji zavisi od njenih bezbednosnih garancija.
Većina evropskih lidera čini se potpuno poraženim aktuelnim stanjem stvari. Složenosti savremenog sveta su, reklo bi se, previše za njih, pa pognute glave prihvataju šta god da se od njih zahteva
Dogovor koji su EU i SAD na kraju postigli predstavlja katastrofu za Evropu, jer se njime potvrđuje da je ultimativni motiv koji je pokreće strah da bi mogla ostati bez američkog bezbednosnog štita u aktuelnom, opasnom geopolitičkom kontekstu. Ovo implicira kako je svaka forma produženog transatlantskog savezništva, koliko god za nju bila ponižavajuća, Evropi prihvatljivija od neizvesne nezavisnosti od SAD.
Posmatrano iz te perspektive, bilo bi duboko nepravedno ovakav ishod pripisivati izborima koje je napravila sama Fon der Lajenova. I nju su ograničavale dve crvene linije: zaštita nemačkih interesa po svaku cenu, te izbegavanje bilo kakvog urušavanja odnosa sa SAD. Ali jednom kada pristanete na to da nešto postignete „po svaku cenu“, više nema poniženja na koja niste spremni da pristanete.
Za to vreme, većina drugih evropskih lidera čini se potpuno poraženim aktuelnim stanjem stvari. Složenosti savremenog sveta su, reklo bi se, previše za njih, pa pognute glave prihvataju šta god da se od njih zahteva. Zaboravili su na upozorenje Bendžamina Frenklina da „oni spremni da se odreknu dela slobode zarad malo bezbednosti ne zaslužuju nijedno od toga, i završavaju ostajući i bez jednog i bez drugog“.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
