Na 19. izbornoj skupštini, održanoj u julu, Komunistička partija Ruske Federacije (KPRF) osporila je validnost eksplozivnog ekspozea Nikite Hruščova koji je 1956. održao pred tadašnjom komunističkom vrhuškom Sovjetskog Saveza – poznatog kao „tajni referat“ – i u kome je osudio kult ličnosti Josifa Staljina. Prema narativu KPRF, u situaciji kad „NATO militarizam intenzivira agresiju na Rusiju“, Staljina – po čijem je nalogu pogubljeno skoro milion njegovih sunarodnika, a u gulazima završilo još nebrojeno više njih – ne treba osuđivati, već mu se diviti, pa i oponašati ga.
U dokumentu koji je usvojila, KPRF Hruščova optužuje da je „rezultate 30-godišnjeg Staljinovog liderstva“ izložio „neopravdanim kritikama“ zarad sticanja „jeftine popularnosti“. Hruščov je u stvari, tvrdi KPRF, bio suočen s „objektivnim manjkom materijala kojima bi se diskreditovali Staljinov lik i delo“, a „pouzdano je utvrđeno“ da su u to vreme ulagani „ciljani napori“ da se originalni dokumenti u arhivama zamene „falsifikatima“.
Da ruska KP nema nikakva ovlašćenja da osporava utemeljenost zvaničnih odluka Hruščova ili bilo kog drugog sovjetskog lidera ukazuju i iz vladajuće Jedinstvene Rusije – ne da bi odbranili Hruščova, već da bi zadržali predvodničku ulogu u procesu restaljinizacije
Ovo su tvrdnje od kojih čoveku staje pamet. Okrutnost i bezvlašće u sistemu gulaga nisu nešto o čemu danas ima potrebe voditi istorijsku debatu. Pouzdano se zna, na primer, da je samo tokom prve dve godine Staljinove „Velike čistke“ uhapšeno preko 1,5 miliona ljudi, i da ih je više od 680.000 ubijeno. Osim toga, kada su krajem osamdesetih godina, u vreme glasnosti Mihaila Gorbačova, arhive otvorene, u njima su pronađena originalna dokumenta koja su svedočila o još užasnijim zločinima o čijem obelodanjivanju je, pre nego što se predomislio, razmišljao i Hruščov. Ali onako kako to KPRF predstavlja, Staljin je bio „zahtevan i pravedan vođa“ i model „integriteta“ koji je „narod spasio porobljavanja i smrti“.
Apsurdnost rezolucije KPRF potcrtava okolnost da ova partija, formirana 1993, nije pravni naslednik Komunističke partije SSSR, raspuštene 1991. Ona stoga nema nikakva ovlašćenja da osporava utemeljenost zvaničnih odluka Hruščova ili bilo kog drugog sovjetskog lidera. Na to je KPRF ukazao i jedan visoki parlamentarni zvaničnik Jedinstvene Rusije, ali ne sa ciljem da Hruščova uzme u zaštitu, već naprosto zato što vladajuća partija želi da zadrži predvodničku ulogu u tekućem procesu restaljinizacije.
Proces propiranja Staljinovog imidža započeo je kratko nakon što je pre 25 godina Vladimir Putin došao na vlast. U nastavnim materijalima poput srednjoškolskog udžbenika Moderna istorija Rusije: 1945-2006. Staljinova čvrstorukaška vladavina se opravdava kao neophodna u situaciji kada je „opkoljenoj“ zemlji trebalo obezbediti opstanak i razvoj. „Formiranje rigidnog militarizovanog političkog sistema“ bilo je sredstvo za „rešavanje nesvakidašnjih problema u nesvakidašnjim okolnostima“.
Udžbenici objavljeni 2023, godinu dana po početku Putinove sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, otišli su još mnogo dalje, opisujući Staljina kao dostojanstvenu i trijumfalnu figuru. (Koautor tih udžbenika, Vladimir Medinski, našao se i na čelu Putinovog pregovaračkog tima koji je s ukrajinskom stranom razgovarao o uspostavljanju primirja.) Od 120 Staljinovih spomenika koliko ih se danas može naći širom Rusije, najmanje 105 postavljeno je u periodu Putinove vlasti. Trenutno je na tom spisku najnoviji onaj postavljen unutar moskovske metro stanice Taganska: bela gipsana kopija mermernog reljefa uklonjenog 1966, u okviru procesa destaljinizacije.
Pod Putinom, kao i pod Staljinom, ako te vrhovna vlast proglasi krivim, onda si kriv – i od tebe se očekuje da snosiš svaku kaznu koja će te snaći. U takvom kontekstu, samoubistvo postaje čin prkosa
Dok Putinov režim udžbenike i statue koristi da Staljinov imidž ureže u kolektivnu svest, puzeći efekti restaljinizacije postaju sve očigledniji. Suzbijanje stavova koji se protive ratu u Ukrajini jedan je od važnijih takvih efekata – kao što je to i talas naprasnih smrti pripadnika ruske elite, poput nedavnog slučaja samoubistva ministra saobraćaja i bivšeg gubernatora Kurskog regiona, Romana Starovojta.
Nekoliko sati pre nego što će Starovojt sebi oduzeti život, Putin ga je smenio jer nije sprečio prošlogodišnje upade ukrajinskih snaga na teritoriju Rusije. U državnom vrhu je zaključeno da pod njegovim nadzorom granica nije bila adekvatno utvrđena, dok je sam Starovojt bio svestan da ne raspolaže sredstvima potrebnim da se to učini. Nije imao kako da se brani, a nije mogao čak ni da tiho podnese ostavku. Pod Putinom, kao i pod Staljinom, ako te vrhovna vlast proglasi krivim, onda si kriv – i od tebe se očekuje da snosiš svaku kaznu koja će te snaći.
U takvom kontekstu, samoubistvo postaje čin prkosa. Tim putem su, zapravo, krenuli i neki zvaničnici Staljinove ere. Visarion Lominadze, svojevremeno šef gruzijskog ogranka KP, upucao se u grudi 1935. kako bi izbegao predstojeće hapšenje zbog navodnog skretanja s partijske linije. Kada se naredne godine stari boljševički sindikalista Mihail Tomski u svojoj dači ubio iz vatrenog oružja, ostavio je poruku u kojoj negira bilo kakvu umešanost u neku antisovjetsku zaveru, ali je svejedno posthumno osuđen (mada je na kraju oslobođen odgovornosti).
Samoubistvo Serga Ordžonikidzea predstavljalo je drugačiju vrstu protesta. Godine 1937, u vreme dok je „Velika čistka“ bila na vrhuncu, ovaj stari boljševik život je okončao u očajanju zbog brutalnog progona kome je bio izložen njegov brat Papulja, uhapšen na osnovu nespecifikovanih optužbi u vreme dok je bio na dužnosti direktora Transkavkaske železnice.
Navodno je Putin bio besan zbog Starovojtovog poslednjeg čina neposlušnosti i saradnicima naredio da vrate venac koji su, u skladu s protokolom, poslali na sahranu. Ali mnogi državni zvaničnici prisustvovali su ispraćaju smenjenog ministra saobraćaja
Ova samoubistva visokog profila dovodila su Staljina do besa: te činove smatrao je nečasnim i vidom manipulacije. U slučaju široko uvaženog Ordžonikidzea, Staljin nije bio spreman da prizna čak ni istinu o njegovoj smrti. Prema zvaničnoj verziji – koju će Hruščov pobiti u „tajnom referatu“ – Ordžonikidzeu je otkazalo srce.
Navodno je i Putin bio besan zbog Starovojtovog poslednjeg čina neposlušnosti i saradnicima naredio da vrate venac koji su, u skladu s protokolom, poslali na sahranu. Uprkos tome, brojni državni funkcioneri prisustvovali su ispraćaju Starovojta. Moglo bi se postaviti pitanje nije li ovo bila neka tiha verzija birokratskog protesta protiv nemogućih zahteva koji se postavljaju Putinovim dekretima i arbitrarnog kažnjavanja u slučaju da ti zahtevi ne budu ispunjeni – sve to u situaciji u kojoj se i najmanji nagoveštaj korupcije, nekompetencije ili konfuzije može protumačiti kao izdaja.
U Staljinovo doba kružila je jedna urbana legenda: kada je neki voz bio primoran da stane jer je deo pruge bio uništen, Staljin je naredio da jedan broj ljudi iz njegove pratnje bude streljan, kako bi njihova tela poslužila kao šine. Kao što Starovojtova smrt pokazuje, nisu mnogo bezbedniji ni zvaničnici u Putinovom okruženju.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
