za Radar iz Pariza
„Kume, imaš li neka kola da nam završiš sutra za Lil?“, stiže mi poruka na Vocap, jedna od brojnih sličnih koja je poslata tokom vikenda u Francuskoj. U petak, na jutro svečane ceremonije otvaranja Olimpijskih igara, podmetnut je požar na instalacijama na tri od četiri pravca francuske brze pruge, što je nepovoljno uticalo na planove približno 800.000 ljudi, uključujući i mnoge srpske navijače koji su baš na taj način želeli da odu na košarkašku utakmicu između Srbije i SAD u Lil.
Zebnja je prisutna kada se tako nešto dogodi pred početak velikog takmičenja, pa još na dan ambiciozno zamišljenog otvaranja, prvog u istoriji Olimpijskih igara koje se nije dogodilo na stadionu.
„U početku, to je delovalo kao luda i ne vrlo ozbiljna ideja, ali odlučili smo da je pravi trenutak da tu ludu ideju sprovedemo u delo“, izjavio je predsednik Francuske Emanuel Makron nekoliko dana pre ceremonije.
Opsada
Više od 10.000 sportista i članova delegacija plovilo je na 94 broda šest kilometara duž reke Sene, između dva mosta nazvanih po mestima Napoleonovih bitaka – od Austerlica do Jene, sa krešendom na Trokaderu, kod Ajfelove kule.
Skup je obezbeđivalo 45.000 policajaca i 10.000 vojnika, čije je prisustvo bilo nemoguće zaobići u Parizu, naročito na dan otvaranja, kada je strogi centar grada bio zatvoren za automobile, a onaj najuži i za pešake. Peške, na biciklima, u automobilima, žandarmerija u kombijima, sirene – vrvelo je od policije. Ne ide to baš ruku podruku sa olimpizmom i jedinstvom koje bi Igre trebalo da donesu, ali u današnjem svetu to je nužnost.
„Jedva čekam da se sve ovo završi“, rekao nam je jedan od žitelja Pariza. Mere obezbeđenja najviše su uticale na one u tzv. sivom pojasu bezbednosti, tu je u nedelji uoči otvaranja znatno opao promet i otežana je svakodnevica onima koji tu žive, ali nije sve bilo ni tako drastično kao što su nas plašili pred put. Na dan otvaranja, komotno se čovek mogao prošetati Šanzelizeom od Trijumfalne kapije nadole, i tek pred kraj naišao bi na prepreke, obilaznice, preusmeravanja… Lokalci se ne bi saglasili.
„Trojica policajaca stoje jedan do drugog i ako ih nešto pitaš, svaki će ti dati različit odgovor“, kaže nam Žerom i uz smeh dodaje: „Šalim se, ali se i ne šalim.“
Pre početka sportskih nadmetanja, gužve nije bilo, Pariz je bio atipično pust, ako se za Grad svetlosti to može reći.
„Ne pada mi na pamet da tad budem u Parizu“, rekao mi je pre koji mesec moj prijatelj Nenad, kod kojeg odsedam. Tako su verovatno razmišljali mnogi, što nam je potvrdila jedna od volonterki u uniformi, prizor čest skoro kao i policija.
„Parižani su otišli na odmore, a turisti još nisu nagrnuli“, reći će nam uz osmeh i dodati: „Meni se dopada, mislim i da većina ljudi uživa.“
Zbog rigoroznih bezbednosnih provera, organizatori su imali i problem da sakupe dovoljan broj volontera i redara. Na kraju su, uz više nego solidne plate za dve-tri nedelje posla, i uspeli.
Šetajući Monmartrom dan pre svečane ceremonije, nije se moglo zaključiti da u tom gradu počinje najveća sportska manifestacija na svetu. Jedna karikaturna slika Rafaela Nadala, Rolan Garos kišobran i nacrtani olimpijski krugovi na dva-tri lokala u ulicama kojima su nekada hodili Tuluz-Lotrek, Van Gog, Gogen i ostali veliki slikari nastanjeni u boemskoj četvrti koja i dalje čuva nešto od duha s kraja devetnaestog veka.
„Sporna“ ceremonija
Kada smo prolaznike pitali šta olimpijski krugovi predstavljaju, svaki šesti-sedmi je možda znao. Nije ni čudo, pa i reakcije na ceremoniju pokazale su koliko smo daleko od pet kontinenata ujedinjenih duhom olimpizma.
„Iskisli smo kao miševi, bilo je hladno i mokro“, lakonski je objasnio Viktor Troicki, selektor teniskog tima Srbije.
Organizatorima valja odati priznanje na tome što su pokušali nešto originalno i smelo, a reakcije su – rekosmo – podeljene. Od premijera Mađarske Viktora Orbana koji smatra da je ceremonija odraz „moralne praznine Zapada“ do onih koji su otvaranje nazvali najspektakularnijim u istoriji.
Istina je, kao i uvek, na sredini – govorilo se i o uništavanju prirode, apsurdu mržnje među ljudima, strahu mladih od vremena u kojem žive i drugim važnim temama, ali kao i uvek, svako se hvata za ono na čemu može da gradi svoj interes i diskurs.
Sami sportisti, koji bi ipak trebalo da su u središtu pažnje, nisu uspeli da vide mnogo tačaka, a režija televizijskog prenosa bila je takva da su oni i tu bili u drugom planu. Uz sve zahteve organizacije, sigurno se mogla postaviti makar i po jedna kamera na svaki brod, da učesnike vidimo izbliza.
U danima posle ceremonije, mere su malo olabavile, ali obezbeđenje je i dalje prisutno u velikom broju. Pojedine metro stanice su van upotrebe, ali sve je jasno naznačeno, uz povećan broj volontera koji objašnjavaju šta i kako onima koji ne mogu da se snađu. Cena karte je druga priča, skoro duplirana u odnosu na uobičajeno – jedna vožnja staje četiri evra, a dnevna Paris 2024 propusnica košta 16 evra.
I u metroima i na ulici snalaženje je olakšano svetloljubičastim sličicama i putokazima koji označavaju gde je koje borilište, a turistima se preporučuje da preuzmu i aplikaciju za prevoz koja u sebi sadrži sve promene na linijama, i koja se redovno ažurira.
Kuknjava na francuski način
Nekoliko je zvaničnih radnji širom grada – roba niti je raznolika niti kvalitetna, a za običnu majicu valja izdvojiti 30 evra, primera radi. Uz to, šop kod Trijumfalne kapije je prilagođena memljiva prikolica. Moralo je to bolje.
„Ne brinite, nismo povećali cene zbog Olimpijskih igara“, domišljato je na ogledalu ispisao vlasnik jedne prodavnice u Mareu, delu grada poznatom po brojnim galerijama, muzejima, ali i šopingu. I dok se tu kupuje, sa druge strane Sene, blizu Luksemburškog parka, ne ide kako su očekivali.
„Upravo je suprotno“, kaže nam Aleksandr, mladi prodavac sladoleda, na pitanje da li se promet povećao tokom Igara.
„Verujte, ne znam ni sâm zašto. Ovo je malo bogatiji kraj, znam da su mnogi otišli na odmore, ali ipak…“
Kovrdžave kose i okruglih naočara, dok stavlja u čašu jednu kuglu od maline i drugu od čokolade, uz karakterističan francuski šarm izgovara:
„Ah, ne slušajte nas, samo kukamo, to je tako francuski. Siguran sam da ljudi uživaju u ovim Igrama, ali da ih pitaš, samo bi kukali.“
Lokal neugledan, sladoled iznenađujuće ukusan, tako to često u životu biva, a Luksemburški park – dom francuskog Senata na čijim drvenim vratima ponosno stoji Liberté, Égalité, Fraternité – čaroban je kao i uvek. Savršeno izrezani drvoredi, fontane, živopisno cveće i oko njih stolice pune ljudi. Jedno je, ipak, novo – usred parka, postavljena su slova Paris 2024, i momentalno su postala turistička atrakcija: ljudi se smenjuju kao na traci, krevelje se, grle, skaču, šire ruke, dok neko fotografiše.
„Čija je to zastava“, pitam iznerviran što je nisam prepoznao.
„Kanarskih ostrva“, dobijam odgovor stare preplanule Špankinje, uz široki osmeh. ’Alal vera na lokalpatriotizmu.
„Možeš li, molim te, da nas slikaš?“, pitaju me dve Tajvanke. Mogu, što ne mogu. Karte su kupile pre godinu dana, gledale su odbojku i planiraju još štošta, sa osmehom od uha do uha. Izgledaju kao da nemaju nijednu brigu na svetu, osvežavajuće.
Hodim dalje Senskom ulicom, kojom su hodili Ravik i mnogi drugi knjiški i filmski junaci, sve do reke, Akademije lepih umetnosti i grandioznog Luvra s druge strane. Zatvoren je Pont des Arts, a gužva kod Luvra je neizdrživa. „Smemo li ovde biciklom?“, čujem srpski, a naravno da ne može biciklom kroz gomilu. Bar ne bi trebalo.
Vreme je da sednem na metro i dogegam se do spokoja Bulonja.
„Ma, super mi je“, osmehuje mi se radnik u pekari, crnac s kojim uvek razmenim koju prijateljsku dok kupujem pain au chocolat, neki od čuvenih sendviča koji su izvrsni u svakoj pekari ili, jednostavno, baget.
Pitao sam ga kako se njemu čine Olimpijske igre, a u ono „super“ utkao je dozu dobronamerne ironije.
„Ne, stvarno je super!“
Najlepša scena
Nama je još lepše posle vesti koje su stigle u utorak ujutru, kada ovaj broj Radara ide u štampu. Strelci Damir Mikec i Zorana Arunović u dramatičnom finalu, upucali su zlato za Srbiju i čitavoj naciji podigli moral. Njihova radost i zagrljaj na podu bilo je nešto najlepše što smo do sada videli u Parizu.
Neka takvih prizora do 11. avgusta bude što više.
