Kada se Sovjetski Savez raspao, a globalni komunizam povukao, mnogi su se nadali da su dani autoritarnih lidera koji neguju „kultove ličnosti“ stvar prošlosti. Došli smo do „kraja istorije“ i liberalna demokratija je pobedila. Uobičajene, mirne primopredaje moći među demokratski izabranim zvaničnicima postale bi norma i niko se ni usudio ne bi da kaže da je nepogrešiv, a kamoli bogolik.
U SSSR-u, komunizam je mogao da bude jedina „religija“. A kako je komunizam bio bezbožan, zaključili su njegovi protivnici, protivotrov njemu mora da bude hrišćanstvo. Prvi postsovjetski predsednik Rusije, Boris Jeljcin, izražavao je svoj demokratski duh delom i govoreći da je hrišćanin. Tada je Bog umesto Lenjina postao mera postsovjetskih vođa i njihovih nediktatorskih težnji.
Izbori kao pobožni ritual
Ali trenutni predsednik Rusije, Vladimir Putin, izokrenuo je ovaj pristup naglavačke i lansirao je postsovjetsku pobožnost na evangelističke nivoe, s namerom da služi njegovim diktatorskim ciljevima. Tokom posete SAD 2002. godine, Putinove zelotske reči o krstovima i čudima ubedile su predsednika Džordža Buša mlađeg, iznova rođenog hrišćanina, da je nekadašnji poručnik KGB-a imao „srce i dušu“.
Nevolja s previše religioznim vođama je u tome što neretko žele da neke svoje konkretne odluke obože apsolutizmom svoje vere. Taj rizik postoji čak i u demokratijama: kada se Buš sastao s Putinom, vodio je svojevrsni krstaški pohod u Avganistanu, a Iran, Irak i Severnu Koreju nazvao je „osovinom zla“ – što je poziv na borbu prerušen u jeremijadu. Ali, kako su se Bušovi ratovi množili i odugovlačili, njegova sposobnost da okupi vernike je slabila, a novi izbori doneli su nadu za bolje, manje dogmatsko liderstvo.
Grupa vernika Ruske pravoslavne crkve je 2007. uspostavila novu sektu zasnovanu na uverenju da je Putin reinkarnacija apostola Pavla koji se vratio da se bori s antihristom
Putinova Rusija nije te sreće. Za razliku od Buša, Putin ima moć da svoje zelotstvo iskoristi kako god poželi, a izbori u Rusiji koji su u organizaciji Kremlja tek su nešto malo više od pobožnog rituala.
Iako Rusija nije teokratija, pravoslavno hrišćanstvo kao državna religija postalo je sveprisutno onako kako je to ranije bio komunizam. Primera radi, državni zvaničnici mogu da ukinu anatomske postavke i izložbe jer bi „uvredile osećanja vernika“. A kada se Putin obračunava sa Zapadom, često potcrtava „dekadenciju“. Rusija, zasebna civilizacija s istorijskim poveznicama ka Vizantiji, mora da bude prva na braniku „tradicionalnih vrednosti“ poput heteroseksualnosti i ideala nuklearne porodice.
Putin ne tvrdi da je božanstven, ali priča kao da jeste. Sovjetski generalni sekretari bili su naslednici proroka – Lenjina, Marksa i Engelsa – a Putin je moderno otelovljenje svetih careva, naročito Petra Velikog i Katarine Velike, božjih izaslanika na zemlji. Nije fanatik, već čovek svoje sudbine, jedinstveno predodređen da vodi krstaške pohode.
Staljin i crkva
Putin je ovakav imidž dugo negovao. Godine 2007, grupa vernika Ruske pravoslavne crkve uspostavila je novu sektu zasnovanu na uverenju da je Putin reinkarnacija apostola Pavla koji se vratio da se bori s antihristom. Tokom prethodne decenije, jedan od tada Putinovih bliskih savetnika Vladislav Surkov, odredio ga je kao „belog viteza“ koga je Bog poslao kako bi spasao Rusiju. A nakon invazije punog obima na Ukrajinu od pre dve godine, pozivanje na Boga i Putinove posebne veze s njim dominiralo je zvaničnim frekvencijama.
Ne može se ignorisati mogućnost da, ako Tramp pobedi u novembru, izbora u SAD za četiri godine možda neće biti
Neko bi mogao da kaže da nema ničeg čudnog, pa ni posebno problematičnog u zazivanju vere kako bi se ljudi utešili ili motivisali u kriznim vremenima. Čak je i Staljin prigrlio pravoslavnu crkvu tokom Drugog svetskog rata: ljudi bi lakše podržali rat ako bi verovali da je Bog na njihovoj strani. Suprotno tome, Putin koristi religiju kako bi opravdao stvaranje kriza ili njihovo produbljivanje.
Putin nije usamljen
I nije Putin danas u tome usamljen. Premijer Indije Narendra Modi, primera radi, pre nekoliko meseci je objavio da se „potpuno posvetio Bogu“ koji ga je poslao „sa svrhom“. Iako Modijev kult ličnosti nije uspeo da njegovoj hindu-nacionalističkoj Indijskoj narodnoj partiji (BJP) obezbedi većinu na nedavnim izborima – indijska demokratija se nije u potpunosti raspala kao ruska – on je i dalje najpopularniji izabrani vođa na svetu.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, još jedan autokrata u demokratskoj odeždi, koristio je religiju na sličan način, kao kada je 2020. proglasio ikoničnu istanbulsku vizantijsku baziliku Aja Sofiju za džamiju. Neki od njegovih pristaša sada tvrde da ga je poslao Alah kao nadu za muslimanski svet. Otkako je Erdoganova Stranka pravde i razvoja (AKP) neočekivano pretrpela izborni poraz u aprilu, Erdogan je pojačao priče o religiji. Progurao je izmene školskih programa koje akcenat stavljaju na veronauku i promociju „nacionalnih vrednosti“.
Premijer Indije Narendra Modi pre nekoliko meseci je objavio da se „potpuno posvetio Bogu“ koji ga je poslao „sa svrhom“
A imamo i Donalda Trampa, „narandžastog Isusa“ američke radikalne desnice. Tramp možda ne zna da citira Bibliju, ali i te kako zna da podstakne versku gorljivost kako bi ujedinio glasačko telo. A za Trampove pristalice previše čudna tvrdnja izgleda da ne postoji. Pre tri godine, recimo, na stotine teoretičara zavere koji vole Trampa skupile su se u Dalasu u Teksasu kako bi prisustvovale drugom dolasku, ali ne Hristovom, već Džona F. Kenedija Mlađeg, za koga su verovali da će postati potpredsednik kada Tramp neobjašnjivo ponovo postane predsednik.
Vođe koje tvrde da imaju božanske misije su vođe koje nastoje da povećaju svoju moć i prošire svoju vlast, na neodređeno, u idealnim okolnostima. Putin je taj cilj već ispunio, a Modi i Erdogan marširaju u istom smeru. Ali Tramp možda predstavlja najozbiljniju opasnost. Ne može se ignorisati mogućnost da, ako on pobedi u novembru, izbora u SAD za četiri godine možda neće biti.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
