za Radar iz Vašingtona
Otkako je došao na vlast, samoproklamovani „predsednik mira“ i dobitnik utešne, izmišljene nagrade za mir koju dodeljuje FIFA, ne prestaje da preti ratom Venecueli. Američki predsednik Donald Tramp je predsednika Venecuele Nikolasa Madura nanišanio još u prvom mandatu, ali je spremnost da puca sada neuporedivo veća. Međutim, sve u vezi sa Trampovim namerama prema Venecueli je maglovito. Zvanična objašnjenja zašto su dve zemlje na pragu rata puna su rupa i kontradiktornosti. Posebno je nelogično to što bi „predsednik mira“ u slučaju invazije mogao da se oprosti od dobrog dela biračkog tela kojem je dosta finansiranja večitih ratova u inostranstvu, i želi Ameriku na prvom mestu. Baš ono što im je Tramp i obećao.
Ozbiljnija eskalacija počela je prvog septembra kada su SAD gađale čamac sa posadom u Karibima. Tramp je na društvenim mrežama objavio snimak eksplozije broda u mraku i tvrdio da su u njemu bili pripadnici venecuelanske narko-bande Tren de Aragva, koju su SAD ranije proglasile terorističkom organizacijom. „Udar se desio dok su teroristi u međunarodnim vodama prevozili drogu ka SAD. Ubijeno ih je jedanaestoro“, napisao je američki predsednik i postavio temelj za ono što je trebalo da bude zakonsko i moralno opravdanje za napad – koji su mnogi ocenili kao kršenje i domaćeg i međunarodnog prava.
Sporni udar
Međutim, stvar je u semantici. Trampova administracija narko-kartele naziva „oružanim grupama“ ili „teroristima“ koji predstavljaju pretnju jer prevoze drogu u Ameriku. Po toj logici, SAD imaju pravo da se odbrane od pretnje oružanih grupa i da raketiraju njihove brodove u međunarodnim vodama. Ali, pravni eksperti kažu da je takvo tumačenje situacije neprihvatljivo. Prvo, jer nema dokaza da je brod predstavljao bilo kakvu pretnju po američke snage i da je pretnja zahtevala silovit smrtonosni odgovor. Zatim, nikada nije dokazano ni da su na brodu bili članovi narko-bande, koje SAD smatraju teroristima, i sasvim je moguće da se ovde dogodilo arbitrarno ubistvo. Da stvar bude još gora, tri meseca kasnije postavlja se pitanje da li je Amerika ovim napadom počinila i ratni zločin. Vašington post je objavio da je posle prvog udara na brod usledio još jedan – i to zato što je preživelo dvoje članova posade.
U slučaju invazije Tramp bi mogao da se oprosti od dobrog dela biračkog tela kojem je dosta finansiranja večitih ratova u inostranstvu
Prema rečima izvora Posta, dvoje preživelih držalo se za delove tinjajuće olupine i, kada je vojska to ustanovila, odlučeno je da se brod gađa još jednom kako bi bili sigurni da nema preživelih. „Čak i da je reč o oružanom sukobu sa narko-trafikantima, naređenje da se ubiju oni koji više nisu u stanju da se bore je ratni zločin“, objasnio je za Vašington post nekadašnji vojni savetnik za specijalne operacije Tod Hantli.
Navodno, naređenje za drugi udar izdao je Pit Hegset, sekretar za odbranu koji sebe više voli da zove sekretarom za rat, rekaviši: „Ubijte ih sve.“ Hegset je to demantovao i rekao da je drugi udar naredio komandant vojne operacije, admiral Frenk Bredli. „Nisam video da je bilo preživelih. Brod je goreo, sve je bilo u plamenu i dimu, ne možete to ni da vidite. To se zove ratna magla“, rekao je Hegset pokušavajući da objasni kako je to izgledalo u trenutku udara. Tramp se prvo distancirao od Hegseta i rekavši da mu se ta ideja o drugom udaru ne dopada. Bela kuća je nekoliko dana kasnije, pažljivo biranim rečima, saopštila da je drugi udar bio odluka komandanta vojne operacije. Ali, jasno je da šef Pentagona – koji je jedva izabran zbog navoda da je alkoholičar koji zlostavlja žene, pa je onda planirao napad na Jemen u čet gupi na Signalu u kojoj je bio i novinar, i konačno bio umešan u priču o drugom udaru – sve veći politički teret za Donalda Trampa.
Mogućnost kopnenog napada
Pritisak javnosti posle objave Vašington posta prelio se i u Kongres, pa su reagovali čak i republikanci koji podržavaju predsednika u „ratu protiv oružanih grupa“. Munjevito je organizovano saslušanje svih aktera iza zatvorenih vrata, gde je potvrđena verzija događaja koju je izneo Pentagon. Čudno je, međutim, kako je taj drugi udar tek tri meseca kasnije trgnuo Kongres da se obaveže na stroži nadzor nad Sekretarijatom za odbranu. Kongres ne mora da daje odobrenje za ovakve udare, za razliku od objave rata, ali mora da bude obavešten o njima. Mnogi kongresmeni su tek sada rekli da ne znaju dovoljno o Trampovim napadima na brodove, a od septembra do danas ih je u pacifičkim i karipskim vodama bilo najmanje 20. Ubijeno je više od 80 ljudi za koje se ne zna da li su narko-dileri ili ribari.
Nikada nije dokazano da su na brodu koji su Amerikanci gađali bili članovi narko-bande, i moguće je da se dogodilo arbitrarno ubistvo, što bi mogao biti i ratni zločin
U blizinu Venecuele poslat je najveći nosač aviona na svetu „USS Džerald Ford“, nekoliko drugih ratnih brodova i više od 10.000 vojnika. Tramp je najavio mogućnost kopnenih udara i raspoređivanja vojske na teritoriji Venecuele. Priznao je i da je ovlastio CIA da sprovede tajnu operaciju u toj zemlji. Sugerisao je da vazdušni prostor iznad Venecuele treba zatvoriti. Kongres je sve to posmatrao i ćutao.
SAD imaju decenijsku istoriju odnosa napetosti sa Venecuelom koja se smatra igralištem Rusije i Kine u američkoj hemisferi, i ovo nije prvi Trampov okršaj sa Madurom. Ali, zvanično objašnjenje koje administracija nudi za eskalaciju je bušno. Tramp kaže da je Venecuela na meti zbog trgovine narkoticima i da je sve što se radi usmereno na smanjenje priliva droge u Ameriku. Nesporno je da SAD imaju problem sa drogom, ali prvenstveno sa fentanilom – koji uopšte ne dolazi iz Venecuele. U tom lancu postoje mnogo važnije zemlje. Fentanil uglavnom dolazi iz Meksika kopnom, dok sastojci za to stižu iz Kine. Kokain se većinom švercuje iz Kolumbije.
Karakas tvrdi da je suština u nafti i da Tramp hoće da skine aktuelni režim s vlasti i dovede nekog prijateljski nastrojenog prema američkim kompanijama
Tramp je još u kampanji obećavao rat protiv droga, ali mu je izvedba pomalo šizofrena: dok raketira brodove sa navodnim narko-dilerima oko Venecuele kako ne bi donosili drogu Amerikancima, odlučuje da pomiluje bivšeg predsednika Hondurasa Huana Orlanda Hernandeza osuđivanog za šverc droge u SAD. Drugo opravdanje koje se pominjalo za eskalaciju je veliki broj imigranata iz Venecuele, ali i u tom slučaju – najviše ilegalaca ne dolazi odatle, već iz Meksika i centralnoameričkih zemalja. A sa tim zemljama SAD nisu na pragu rata. Deo javnosti ključ za ratoborni stav vidi u američkom šefu diplomatije Marku Rubiju, koji je poreklom sa Kube i veliki je protivnik latinoameričkih diktatura. Rubio se smatra tvorcem „tvrde“ politike prema Venecueli. Stejt department je Kartel de los Soles, mrežu koja navodno okuplja venecuelanske visoke zvaničnike i švercuje drogu, označio kao terorističku organizaciju, a Madura kao njenog šefa. To formalno ne znači zeleno svetlo za atentat na venecuelanskog predsednika, ali neki eksperti kažu da mu faktički crta metu na čelo. Amerikanci nude i 50 miliona dolara kao nagradu za informacije koje bi dovele do Madurovog hapšenja. Iako nikada nije javno proklamovano, jasno je da je cilj Trampove administracije da se Maduro svrgne s vlasti.
Maduro i rizici za Trampa
Za to vreme, Maduro se trudi da pokaže kako je prilično opušten. Pleše, peva o miru, i poručuje da neće da beži iz zemlje uprkos ultimatumu koji mu je Tramp navodno dao kada su se krajem novembra čuli telefonom.
Dok nišani Madura, američki predsednik odlučuje da pomiluje bivšeg predsednika Hondurasa, Huana Orlanda Hernandeza, osuđivanog za šverc droge u SAD
Karakas tvrdi da je suština u nafti i da Tramp hoće da skine aktuelni režim s vlasti i dovede nekog prijateljski nastrojenog prema američkim kompanijama, ko će im dozvoliti da eksploatišu venecuelanske resurse. Venecuela ima najveće rezerve nafte na svetu, veće i od Iraka koji je Amerika napala. Najveći deo venecuelanskog izvoza danas ide u Kinu, Indiju i Kubu, dok SAD uvoze manje od pet odsto sirove nafte iz te zemlje, pokazuju podaci američke administracije za informacije o energetici. Americi je potrebna venecuelanska nafta jer je blizu, jeftina je, ima strukturu koja je pogodna za preradu i proizvodnju dizela, i američke kompanije bi imale višestruke koristi kada bi venecuelanski režim pristao da obnovi postrojenja, poveća proizvodnju i otvori tržište, navodi Si-En-En u svojoj analizi. Trampov izaslanik za specijalne misije Ričard Grenel pokriva Venecuelu, i ima zadatak da nađe način kako američke kompanije da uđu na tržište i eksploatišu naftu i mineralne resurse. Mediji su pisali da je Grenel zagovarao pragmatičniji i mekši pristup Madurovom režimu, ali je pobedila ratoborna vizija državnog sekretara Marka Rubija.
Ali, eskalacija sa Venecuelom je hod po tankoj žici za Trampa. Prema istraživanju javnog mnjenja Si-Bi-Esa u novembru, više od 70 odsto Amerikanaca je protiv vojne akcije u Venecueli, a čak 87 odsto tu zemlju smatra malom ili nikakvom pretnjom po američku nacionalnu bezbednost. Tri četvrtine građana kažu da im nije jasno šta Tramp tačno radi i da bi trebalo bolje da objasni javnosti šta su mu planovi i ciljevi.
Njegova MAGA nije glasala za novi rat. Jasno je da bi oružani sukob značio žrtvovanje američkih vojnika, da bi uzrokovao još goru izbegličku krizu i poremetio tržište nafte. Kongres bi bio pod velikim pritiskom da se izjasni da li je za rat, a to je komplikacija koja republikancima ne treba dok se bore da očuvaju tesnu većinu u Predstavničkom domu na kongresnim izborima 2026. Taktičko igranje rata kako bi se pokazala čvrsta ruka, za Trampa bi moglo da se pretvori u stratešku političku katastrofu.
