U novembru 2022. autori ovog teksta upozorili su da će, ukoliko se Rusiji dozvoli da rat u Ukrajini pretvori u zamrznuti konflikt, to značiti poraz Ukrajine i čitavog demokratskog sveta. Nažalost, ovo se često gubi iz vida. Oni koji prate kako se ova tema pokriva u medijima ili su uključeni u političke napore za obuzdavanje rata propuštaju da sagledaju širu sliku: Rusija protiv Zapada već vodi rat drugim sredstvima – uključujući političko mešanje, širenje dezinformacija i sabotaže.
Kremlj ne pokazuje istinsku zainteresovanost za bilo kakav mir ili primirje u ratu koji je započeo jer se njegovi ratni ciljevi nisu promenili. Cilj je Ukrajinu uništiti kao državu, a Ukrajince kao zaseban nacionalni identitet. To je razlog zašto ruski mediji pod državnom kontrolom nastavljaju da objavljuju komentare s naslovima poput „Nema drugog načina, u Ukrajini niko ne sme ostati živ“. U svetlu ovakvih genocidnih ambicija, čak ni ustupanje dela ukrajinske teritorije ne bi okončalo rat.
Oni koji misle da je Rusiju nemoguće poraziti trebalo bi da se prisete da je SSSR bio daleko moćnija država od Putinove imperije u pokušaju, pa je ipak 1989. izgubio rat u Avganistanu, a Rusija 1996. i prvi čečenski rat
To što ruski predsednik Vladimir Putin stalno pominje pregovore ima samo jednu svrhu: da podsticanjem lažnih nada snizi nivo međunarodne podrške Ukrajini i demobiliše ukrajinsko društvo. Ukoliko ljudi počnu da veruju u to da bi uskoro moglo biti proglašeno primirje, onda će početi da se pitaju i da li su Ukrajini zaista potrebne dodatne isporuke oružja, te treba li Ukrajinci uopšte i dalje da razmatraju opciju pristupanja vojsci.
Trebalo bi da je dosad postalo jasno da jedini cilj s kojim Putin održava nadu u diplomatsko rešenje jeste da se voda dodatno zamuti. Od početka ove godine naovamo, zvanična ukrajinska delegacija se sa ruskom u tri navrata sastala u Istanbulu; američki predsednik Donald Tramp je desetak puta telefonom nazvao Putina, i prostreo mu crveni tepih na Aljasci; a Stiv Vitkof, građevinski preduzimač bez ikakvog diplomatskog iskustva, u svojstvu Trampovog specijalnog izaslanika redovno odlazi u Moskvu, gde se obično oslanja na prevodioca koga obezbeđuje Kremlj, a s Putinom razgovara bez prisustva ijednog drugog američkog zvaničnika koji bi vodio beleške.
Posledice takvog stanja govore same za sebe. Rusija nastavlja da granatira ukrajinske gradove i intenzivira napade duž linija fronta. Ruska namenska industrija nastavlja da povećava obim proizvodnje, vojne vlasti mobilišu sve više ljudi koji će poslužiti kao topovsko meso, dok Severna Koreja Moskvi obezbeđuje sve više naoružanja i sve više vojnika. Rusija nastavlja i s mešanjem u izbore u evropskim zemljama; ukoliko još negde uspe da instalira iliberalne rusofile poput mađarskog premijera Viktora Orbana, biće u prilici da oslabi zapadne demokratije i smanji podršku Ukrajini.
Dimna zavesa „pregovora“ nikoga ne bi trebalo da prevari. Rusija će, uz podršku Kine, Severne Koreje i Irana, nastaviti agresiju na Ukrajinu. A kada svaka ponaosob zaključe da je NATO dovoljno oslabljen, Kina i Rusija krenuće u napade i na druge zemlje. Što više ustupaka Putin dobije (poput ukidanja dela sankcija ili odlaganja isporuka naoružanja namenjenog Ukrajini), do tog trenutka će se brže stići.
Ruski državni mediji i dalje objavljuju komentare s naslovima poput „Nema drugog načina, u Ukrajini niko ne sme ostati živ“. U svetlu ovakvih genocidnih ambicija, čak ni ustupanje dela ukrajinske teritorije ne bi okončalo rat
Posle sramnog samita na Aljasci, Putin je korak bliže ostvarenju sna o „Jalti broj dva“, održavanju konferencije na kojoj bi kineski predsednik Si Đinping, Tramp i on svet podelili na sfere uticaja. I dok Moskva nastavlja da vrti svoju praznu priču, Ukrajinci koji su ostali na okupiranim teritorijama moraju da se suoče s nezamislivim. U pokušaju da kvantifikuje rezultate varvarske ruske vladavine na tom području, Fridom haus je, rangirajući stanje prava i građanskih sloboda, na skali od 100 okupiranim delovima Ukrajine dao ocenu -1.
Uz ostala teška nedela, ruske snage brutalno se odnose i ubijaju i brojne ukrajinske novinare koji nastoje da izveštavaju o torturi, nezakonitim hapšenjima i drugim zločinima protiv čovečnosti počinjenim na okupiranim teritorijama. Nekompetentne i korumpirane okupacione vlasti su osnovnu infrastrukturu na tom području prepustili propadanju. Stanovništvo Donjecka i Marijupolja suočava se sa sve većim problemima sa snabdevanjem vodom, dok napušteni rudnici truju podzemne vode, što bi u dogledno vreme velike delove ove teritorije moglo da načini nenaseljivim. Ova zona bezvlašća i ekološke katastrofe samo će se širiti ukoliko Ukrajina bude primorana na odricanje od dodatnih delova svoje teritorije.
Putinov krajnji cilj je rušenje posthladnoratovskog međunarodnog poretka, i taj proces je već u toku. Jedini put koji vodi stabilnosti i bezbednosti jeste da Rusija u Ukrajini doživi uverljiv poraz. Trajnog mira neće biti dok njeni lideri ne budu izvedeni pred sud, i dok ljudi koji u njoj žive ne shvate da se pripadnici drugog naroda ne mogu ubijati na zapovest jednog tiranina.
Oni koji misle da je Rusiju nemoguće poraziti trebalo bi da se prisete da je Sovjetski Savez bio daleko moćnija država od Putinove imperije u pokušaju, pa je ipak 1989. izgubio rat u Avganistanu, a Rusija 1996. i prvi čečenski rat. U skorije vreme, pak, Rusija nije uspela da sačuva svoje saveznike u Iranu i Siriji kad su se ovi bili napadnuti. Upravo suprotno: tek kad je Kremlj obustavio svoje „mirovnjačke“ pokušaje, Jermenija i Azerbejdžan su bili u stanju da potpišu mirovni sporazum. U svim ovim potonjim slučajevima od uticaja je bila istanjenost ruskih vojnih resursa kao posledica angažmana u Ukrajini.
Teško da je Tramp jedini koji, u nadi da je moguće povratiti stari status quo, priželjkuje teritorijalne ustupke na ukrajinsku štetu. Svako ko preferira ovakav pristup morao bi da shvati da je povratak na prethodno stanje nemoguć
Na nevolju, teško da je Tramp jedini koji, u nadi da je moguće povratiti stari status quo, priželjkuje teritorijalne ustupke na ukrajinsku štetu. Svako ko preferira ovakav pristup morao bi da shvati da je povratak na prethodno stanje nemoguć.
Približavamo se trenutku u kome će postati moguće samo dve opcije. Prva je da Rusija bude poražena, što bi zahtevalo da joj Zapad uvede još oštrije sankcije i zadovolji ukrajinske potrebe za dodatnim naoružanjem. Drugo je poraz demokratije, te ispunjenje Putinovog – i Staljinovog – sna o potčinjavanju Evrope. U slučaju prvog scenarija, Evropljani će morati da se odreknu jednog dela svog blagostanja. U slučaju onog drugog, bez njega će ostati u potpunosti.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
