Kada u crtanom filmu vidimo junaka kako nosi ogromnu kutiju sa natpisom „lomljivo“, znamo šta će da se desi, šta mora da se desi, i to znanje produžuje radost – ne uživamo samo u urnebesnoj lomljavi nego i u sekundama koje joj prethode. Crtani filmovi su sigurno jedan od najsmislenijih čovekovih izuma, ali o čoveku više govori to što je i stvarnost oblikovao po klišeima iz crtaća – jer je i svako primirje u istoriji Izraelaca i Palestinaca u kadar stiglo baš u toj kartonskoj kutiji na kojoj crvenim slovima piše „fragile“. Znamo šta će da se desi, šta mora da se desi, i to znanje produžuje očaj ili gnev aktera i rezignaciju posmatrača.
Barem nismo čekali mnogo. U nedelju, 18. oktobra, neki militanti, moguće Hamasovi, ubili su dvojicu izraelskih vojnika u Rafi, na jugu Pojasa Gaze. Izrael je odmah podigao tek prizemljene avione i širom Gaze izručio smrt za još nekoliko desetina Palestinaca. To možda jeste nedeljna istina, ali je Izrael tamo ubijao Palestince od prvih sati primirja. U petak, 16. oktobra, izraelski tenk je u gradu Gazi, na severu teritorije, raspalio po autobusu koji je vozio ljude da vide šta je ostalo od njihovog doma. Stradalo je jedanaest članova iste porodice, preneo je Bi-Bi-Si. Izgovor izraelske vojske takođe je bio kliše: „Sumnjivo vozilo suviše se približilo žutoj liniji…“
„Žute linije“
Ta „žuta linija“ vojno-saobraćajnih propisa u Gazi trebalo bi da označava položaje na kojima se naoružani Izraelci nalaze. A pošto niko naravno te linije još nije povukao farbom, Palestinci zapravo ne znaju gde ih čeka prolaz a gde tenk.
„Sve je u ruševinama. Videli smo mape, ali ne možemo da utvrdimo gde su im tačno te linije“, rekao je jedan žitelj grada Gaze za Rojters.
Kada je pak reč o onom nedeljnom napadu na Izraelce, vođstvo Hamasa tvrdi da već mesecima nema komunikaciju sa jedinicama koje su ostale u Rafi, da zato za njih ne može da bude odgovorno i da ostaje posvećeno primirju. To je objašnjenje, čini se, prihvatio i potpredsednik SAD Džejms Dejvid Vens, koji je u nedelju novinarima pričao da će biti „uspona i padova“, da će „neke Hamasove ćelije poštovati primirje, a neke druge neće“. Tel Aviv je, čim je poslao poruku iz vazduha, sa zemlje poručio da takođe ostaje posvećen primirju. Onda ima nade, izvesno je primetio optimista iz neke briselske kancelarije.
„Moguće je da Netanijahu zatvaranjem Rafe pokušava da ubije tri muve jednim udarcem – da kazni Hamas, da poruči kako ne želi da se Turska meša i da minira ulazak PA u Gazu“ – Liza Rozovski.
Ima, taman koliko je ima u još jednom pokušaju Patka Dače da se na brzinu obogati. Ta se nada, recimo, vidi baš kraj pomenute Rafe, na granici Gaze i Egipta, na jedinom graničnom prelazu koji u teoriji povezuje Gazu sa svetom koji nije Izrael. Tel Aviv tamo i dalje ne otvara kapiju – iako je i to predviđeno znamenitim mirovnim planom – pa sva humanitarna pomoć putuje preko Izraela, što znači da u Gazu stiže „mnogo manje nego što je potrebno“, kako je rekao Sem Rouz, šef UNRWA, agencije UN za palestinske izbeglice. Ne stižu ni oprema i stručnjaci za uklanjanje ruševina, a Hamas tvrdi da mu je baš to potrebno da bi izvukao sva tela pokojnih izraelskih talaca. A pošto nema tela, nema ni otvaranja Rafe, uzvraća Tel Aviv.
Novinarka izraelskog Hareca Liza Rozovski je u nedelju, 19. oktobra, podsetila da se iza kapija Rafe krije krupniji problem za Netanijahua i družinu no što su paketi lekova. Rozovski podseća da su američki zvaničnici prethodne sedmice govorili o tome da su turski stručnjaci, prekaljeni u zemljotresima koji tu zemlju često pogađaju, spremni da tragaju za mrtvim izraelskim taocima u Gazi. Tim od preko 80 eksperata navodno na drugoj strani Rafe već čeka izraelsko zeleno svetlo. Ono se, međutim, ne pali, jer – da uprostimo – i Netanijahuu i ostatku izraelske vlade puca prsluk za pokojne sugrađane. Važnija je druga računica.
„Kada se prelaz otvori, njime bi trebalo da upravljaju palestinske snage u saradnji sa misijom Evropske unije za kontrolu granica (EUBAM). To je u skladu sa Trampovim planom i sa tvrdnjom EU da će svoje ljude poslati samo ako bude učestvovala i Palestinska uprava (PA), ali se kosi sa izraelskom ambicijom da Palestinska uprava ostane van kadra Gaze. Snage PA bile bi prva palestinska oružana formacija koja bi u Gazi imala međunarodnu podršku, i to nikako ne oduševljava Netanijahua. Moguće je da premijer zatvaranjem Rafe pokušava da ubije tri muve jednim udarcem – da kazni Hamas, da poruči kako ne želi da se Turska meša i da minira ulazak PA u Gazu“, zaključuje Liza Rozovski.
„Sadašnji trenutak je i test kičme arapskog i islamskog sveta, naročito bogatih država. One moraju da uvere Trampa da će nastavak rata koštati i njega samog“ – Džek Kuri
Rozovski smatra da bi poseta već pomenutog Džej Di Vensa, Trampovog izaslanika Stiva Vitkofa i Trampovog zeta Džareda Kušnera – koja se očekivala u utorak, u vreme kada ovaj broj Radara ide u štampu – mogla da urazumi Benjamina Netanijahua. Ali bez obzira na to što je i Njujork tajms objavio da se i sama Bela kuća „sve više brine da bi Netanijahu mogao da sporazum surva u provaliju“, svakome ko je makar i površno pratio prethodne nastavke ove sage jasno je da će ta ista Bela kuća, ko god u njoj sedeo, naposletku dati zeleno svetlo Tel Avivu da radi šta mu se radi. O tome je 20. oktobra za Harec pisao Džek Kuri. Izraelski novinar je podsetio da Hamas trenutno nema razloga da obnavlja rat – predajom preostalih živih talaca predao je i poslednji adut. Što se pak Izraela tiče, novi vazdušni udari nisu nužno reakcija na ubistvo ona dva vojnika ili na krvave obračune Hamasa sa unutrašnjim neprijateljima, već bi mogli biti i akcija sa očiglednim rezonom – imamo sve žive taoce, pa i neke mrtve, i sada možemo veselo da raspalimo, srušimo sporazum i uspostavimo punu kontrolu nad Pojasom Gaze.
„Iz trenutne situacije pružaju se dve staze. U prvom scenariju Izrael koristi to što je Hamas potrošio poslednji žeton i nastavlja vazdušne udare dok ne uništi svaku sposobnost te grupe da uzvrati. U drugom, pak, međunarodni pritisak uspeva da uspori eskalaciju. To što se prethodnih dana događalo, proba je za svakoga ko je sponzorisao i podržao primirje i kraj rata – a najviše za američkog predsednika Donalda Trampa, koji misli da je za svoj trud zaslužio Nobelovu nagradu. Tramp može da u svom stilu opere ruke, svali krivicu na Hamas, dopusti Izraelu da nastavi napade, a Netanijahuu da i dalje politički manevriše. Takvo ponašanje će, međutim, odzvanjati u glavnim gradovima širom sveta, pogotovo u zalivskim državama, i njime bi objavio da je klovn a ne globalni vođa. Trampov međunarodni ugled zavisi od svega toga. A sadašnji trenutak je i test kičme arapskog i islamskog sveta, naročito bogatih država. One moraju da uvere Trampa da će nastavak rata koštati i njega samog. Jer, kako stoje stvari, predsednika ne zanimaju broj mrtvih ili razmere razaranja, već finansijska dobit i beležnica sopstvenih interesa“, zaključio je Džek Kuri.
Da li će pritisak dati rezultate
Međunarodni pritisak deluje kao dobra ideja – samo kada bi se znalo ko bi to zaista hteo da pritisne Izrael. Nema ovde mesta za elaboraciju, ali palestinska borba – u najmanju ruku – odavno nije popularna među arapskim režimima. Dinastije nikako nisu mogle da budu oduševljene ni onda kada je ratovao levičarski PLO, ni sada, kada ratuje islamistički Hamas, jer i jedan i drugi ideološki vid palestinske borbe mogu da posmatraju i kao pretnju sopstvenom opstanku. Štaviše, bogate zalivske zemlje univerzalno imaju ili barem žele dobre odnose sa Vašingtonom. Ako to znači i rukovanje sa Izraelom, biće i rukovanja sa Izraelom, kao što ga odavno ima. Na eventualne američke pritiske, pogotovo sada, kada je izmakla Nobelova nagrada, ne vredi trošiti reči – podrška celokupnog američkog establišmenta Izraelu ostaće neupitna, a što se konkretnog „mirovnog plana“ tiče, Trampova zainteresovanost (makar metaforično) može da zavisi od toga na koju je nogu ustao.
Ko je još ostao za pritisak? Ah, da, ima i ona Evropska unija. Ona ista Evropska unija kojoj su bile potrebne dve godine genocida, zvaničnih 65.000 ili 70.000 mrtvih i verovatnijih 100.000 mrtvih Palestinaca samo u Gazi – uz bezmalo zaboravljenih hiljadu mrtvih na Zapadnoj obali u istom periodu – kako bi osmislila nekakav pritisak na Izrael. I naposletku smislila da delimično suspenduje trgovinski sporazum sa Tel Avivom i da sankcioniše neke „ekstremiste“ sa obe strane fronta. I jasno – iskoristila prvu priliku da i od tih „mera“ odustane.
„Kontekst se promenio otkako su prošlog meseca te mere predložene“, objavila je šefica evropske spoljne politike Kaja Kalas.
Ko god je bacio pogled na slike Gaze iz vazduha, mogao je da vidi da se u tom „kontekstu“ ništa nije promenilo, ali nema veze; Briselom, rekosmo, drmaju optimisti. Nema veze ni to što je Natali Toči, nekadašnja savetnica dva evropska spoljnopolitička šefa, za britanski Gardijan podvukla da je odbacivanje tih mera najgore što EU može da učini.
„Ovo je baš trenutak u kome pritisak mora da se održi. A bojim se da se evropske vlade i institucije vraćaju starim stazama“, rekla je Toči.
Ni Evropa ni SAD nisu sa tih staza skrenule ni u jednom trenutku. Tim pre i za Izrael i za Palestinu postoje samo stare staze. A to su „staze“ kojima u svakom crtaću pre neumitne tragedije korača nesrećni Kojot Vili, supergenije.
