Francuski vojnik Anri Barbis vodio je tokom Prvog svetskog rata dnevnik koji je kasnije pretočen u roman Vatra. Ima nečeg duboko ljudskog, dakle nezahvatljivog, dakle nasušnog u potrebi da se i u najstrašnijim vremenima pripoveda – uostalom, Barbisov savremenik, novinar i češki vojček Egon Kiš, beležio je crtice s fronta, između ostalog i onog u Srbiji, i objavio ih u Zapiši to, Kiš!, remek-delu koje se danas smatra mestom na kojem se žanr reportaže odvojio od putopisa.
No, vratimo se Barbisu, koji je u želji da sebi i drugima predoči ratne strahote na jednom mestu apstrahovao: „Dve vojske koje se međusobno bore su kao jedna velika vojska koja čini samoubistvo.“ Spolja, mirnodopski gledano, sumanut gest, i jedva objašnjiv. U ratnim razaranjima, međutim, isti se pridevi mogu pripisati suprotnim odlukama, poput one koju je ukupno oko 200.000 mladića donelo na Božićni dan po gregorijanskom kalendaru. Umesto kuršuma, spontano su se saglasili, neretko jedan po jedan: razmeniće cigarete, konzerviranu hranu, odeću, pesmu ili poneku lepu reč, i tako makar nakratko poraziti ratnu mašineriju koja ih je unapred i na neviđeno izbrisala iz brojnog stanja.
Nezamislivo
Konteksta radi, od oko šezdeset miliona vojnika koliko ih je ukupno učestvovalo u Prvom svetskom ratu, kućama se nije vratilo njih devet miliona. One kojima bi smrt izvesno bila draža od života unakaženog traumom i ranama bilo bi nemoguće pobrojati. Reč je o stravičnoj statistici koja je pre 1914. bila nezamisliva – ideološko okoštavanje nacionalnih identiteta, državotvorne tendencije potlačenih naroda, nerešene teritorijalne razmirice, tehnološki proboji u smeru mehanizacije radnih (i ratnih) procesa, kao i dešavanje raznoraznih masa iz 19. veka postavilo je mizanscen za industriju smrti kakva do tada nije bila susretljiva.
Hlor, iperit i drugi bojni otrovi, teška oklopna vozila i artiljerija, bacači plamena i mitraljezi, avioni koji su sejali smrt… nisu postojali do nekoliko godina pre masovne klanice, a dodatno su unapređeni u toku nje. Ne kažu džabe da je krvavost ratovanja 1918. više ličila na onu iz 1941. nego na onu iz 1914. godine. I nije tajna da „teatri smrti“ uvek nekako posluže (i) za testiranje novih smrtonosnih igračaka. Dovoljno je pogledati tekući masakr u Gazi, gde se neretko čini da su Izraelske odbrambene snage (IDF) dobile odrešene ruke za isprobavanje ubistvenih novotarija.
Paradoksalno, niz božićnih primirja takođe je do Prvog svetskog rata bio nezamisliv, jer se kao relativna novina vojevanja pojavio – rov. Ušančeni, prljavi i okruženi unakaženim telima palih saboraca, vojnici su, umesto u masovnim formacijama, kao ranije, naređenja strpljivo čekali ukopani ispod nivoa zemlje. A čekanja su bila duga, da bi za njima neretko usledile brzopotezne ofanzive. U zavisnosti od razvoja na terenu, nesrećni mladići su se kretali u manjim grupama, dok ih tokom napredovanja na nogama ne bi ostala tek nekolicina. Neretko, na nekoliko desetina metara udaljenosti od rova u kojem su neprijatelji.
I prođe nekako gubitak saboraca, i večno preispitivanje, i dizanje i kolaps borbenog morala, i prebrajanje otkinutih ekstremiteta i prostrelnih rana… i dođe hladan Badnji dan. Prema brojnim svedočanstvima, širom Zapadnog fronta duvao je severac, a temperatura je pala ispod nultog podeoka. Ukazao se isti obrazac koji se pojavljivao policentrično, bez ikakvog dogovaranja. Pozivanje na nacionalne tradicije vojnike je gurnulo u blizinu smrti, a zov verske uspravio ih je iz rovova i dao im ideju o kojoj je pisao britanski vojnik Albert Moren: „Oficiri i ljudstvo jedinica A i D susreli su se s Nemcima na pola puta između rovova. Nemci su govorili da im je dosta svega.“
Njegov saborac, Grejem Vilijams, u više je detalja opisao bratimljenje nadomak francuskog sela La Šapel d‘Armentjer: „Odjednom su se duž švapskog parapeta pojavila svetla, očito sklepane božićne jelke, ukrašene svećama čiji se plamen stabilno držao u mirnom, ledenom vazduhu. Prvo bi Nemci zapevali svoje pesme, a onda bismo mi zapevali svoje. Nemci bi se pridružili i pomislio sam: bogami, ovo je najneobičnija stvar – dve nacije pevaju istu pesmu usred rata.“
Umesto ručnih bombi, u suprotni rov bi ponegde poletela hrana, a ponegde čuture s rakijom. Neprijatelji su postali jedni drugim najbliži na malenom svetu, omeđenom rovovima – delili su dugmad, duvan i čokoladu i pokazivali porodične fotografije. Škotski vojnik Džon Ferguson govorio je o smehu koji ne zna za razlike u jeziku, a koji odjekuje u noći, uz povremeni blesak šibice koji bi obasjao nečije promrzlo lice. Kada je usledio Božić, a prvobitni entuzijazam splasnuo, dolazilo je do masovne razmene palih saboraca. Njihovi zemni ostaci sahranjivani su na „ničijoj zemlji koja je postala svačija zemlja“, kako je pisao jedan engleski vojnik.
Odjednom su se duž švapskog parapeta pojavila svetla, očito sklepane božićne jelke, ukrašene svećama čiji se plamen stabilno držao u mirnom, ledenom vazduhu. Prvo bi Nemci zapevali svoje pesme, a onda bismo mi zapevali svoje, zapisao je vojnik Grejem Vilijams
Njegov saborac Henri Vilijamson u pismu majci drugog dana Božića javlja da se u njegovoj luli nalazi nemački duvan, ali da, za divno čudo, nije morao da ga nekome otima. General Valter Kongriv u ratnom dnevniku beleži da poručnik u njegovoj jedinici deli cigarete s najboljim nemačkim strelcem čija je mladost sve iznenadila – nije imao ni osamnaest leta. Piše i kako je nemačkom poručniku prišao s nožem u rukama, u želji da ga zastraši, da bi mu potom otfikario dva dugmeta s kaputa, stavio ih u džep, a potom mu podario dva svoja. Ser Edvard Hals, jedan od retkih plemića koji je o božićnom primirju pisao puko faktografski, ipak nije mogao da sakrije zaprepašćenje kolektivnim pevanjem božićnih pesama. „Ne bih verovao da im nisam prisustvovao“, zaključio je.
Prisiljeni da ubijaju
Slične obustave vatre dešavale su se i na Istočnom frontu, između austrougarskih i ruskih trupa, mada ređe. Malo je do razbaškarene geografije terena, a mnogo više do razlike u kalendarima, odnosno jezicima, koji su, s obzirom na etničku raznolikost dveju carevina, neretko otežavali sporazumevanje unutar jedne vojske, a nekmoli između dve, zaraćene.
Božićna primirja bila su daleko više rasprostranjena na Zapadnom frontu, ponajpre između nemačkih i britanskih vojnika, koji su zazivali zajedničke lingvističke germanske korene, a nije odmogla ni činjenica da su brojni mladi Nemci trbuhom za kruhom pre rata kretali upravo na ostrvo, kolevku industrijske revolucije. Ipak, ne manjka ni slučajeva francusko-nemačkog bratimljenja. Dešavalo se da iznureni vojnici zadremaju u tuđem rovu, da bi se koji sat kasnije, nakon buđenja, izvinjavali domaćinima. Dešavalo se i da se razmenjuju dojave o planiranim napadima. „Posetiće nas poručnik oko dva po podne. Zapucaćemo. Otići će oko pet. Prestaćemo. Tad izađite“, pisalo je u jednoj nemačkoj poruci na krnjem francuskom.
Neprijatelji su postali jedni drugim najbliži na malenom svetu, omeđenom rovovima – delili su dugmad, duvan i čokoladu i pokazivali porodične fotografije. Škotski vojnik Džon Ferguson govorio je o smehu koji ne zna za razlike u jeziku
Suštinu je sažeo socijalista i francuski hroničar rovovske svakodnevice Luj Bartsas, koji je napisao: „Vojnici su pri prvom pogledu shvatali da su kao ljudi jednaki, da mrze rat, prisiljeni da se protivno sopstvenoj volji ubijaju.“
Igrali su se fudbalski mečevi s improvizovanim krpenjačama, a po njihovom okončanju bi se debatovalo o tome ko bi, dovraga, uopšte mogao da dozvoli da rat traje duže od nekoliko meseci.
Isti oni, ispostaviće se, koje su vesti o božićnim primirjima propisno razjarile. „Da bi se dejstva brzo završila u našu korist, moramo da nastavimo da se borimo i da učinimo sve da obeshrabrimo prijateljske odnose“, besneo je ser Horas Smit Dorijen, jedan od komandanata britanskih trupa, i dodao: „Praznični dani su opasnost po borbeni moral, jer se tada lako poveruje u ’živi i pusti druge da žive‘ teoriju života. Prijateljska razmena s neprijateljem, koliko god privlačna i zabavna bila, apsolutno je zabranjena.“ Tada mladi general Šarl de Gol, i sam gotovo smrtno ranjen u potonjoj Verdenskoj bici, pisao je da je „bedno videti francusku pešadiju koja nije u stanju da napadne neprijatelja“, a njegov sunarodnik koji fronta video nije po imenu Viktor Dirbal upozorio je da „upoznavanje vojnika s neprijateljem iz susedstva može imati ozbiljne posledice“. Neretko je dolazilo do premeštanja pomirenih jedinica drugde na front; o njima se pisalo kao o „kontaminiranima“.
Hajka na mir
Britanska i nemačka štampa promptno su počele da izveštavaju o nezvaničnim primirjima, a tvorac Šerloka Holmsa, Artur Konan Dojl, zabeležio je da je reč o „jedinstvenoj ljudskoj epizodi usred raznih užasa koji su je potisnuli iz kolektivnog sećanja na rat“. Iz perspektive udobnih fotelja i okićenih božićnih jelki pored kojih su se planirale i menjale strategije i taktike, pričama o miru trebalo je stati na put, ne samo u zonama borbenih dejstava, već i u domovinama. Još jedan pokazatelj koliko i kako rat izobličuje ono što deluje zdravorazumsko – ako je tačna teza da rat predstavlja kulminaciju nerešenih mirnodopskih zađevica, tačno je i da mira biti neće sve dok jedna strana ne poklekne.
O nastavku sukoba, koji je najčešće usledio potkraj drugog dana Božića – ponegde je mir znao da se protegne sve do Nove godine, a najkraće je trajao svega nekoliko sati – precizno je pisao kapetan Čarls Stokvel. „U pola devet izjutra“, zabeležio je on, „ispalio sam tri hica u vazduh i na naš parapet postavio zastavu na kojoj je pisalo ’Srećan Božić‘. Nemački kapetan je nedugo potom postavio svoju na kojoj je pisalo ’Hvala‘ i popeo se na njihov parapet. Poklonili smo se jedan drugome, salutirali i vratili se u rov. On je u vazduh ispalio dva hica i rat je ponovo počeo.“
Ono što niti u jednom ministarstvu nije moglo da se čuje je prećutana činjenica da bi i donosiocima odluka slična sporadična primirja u zoru Velikog rata dobro došla. Nemačka i francusko-britanska vojska nastojale su da se međusobno opkole zauzimanjem koridora ka Lamanšu i Severnom moru. Ova „trka ka moru“, kako je danas poznajemo, u velikoj meri je bila obostrano neuspešna. Jedna od odlučujućih bitaka – ona kod Ipra, kao prva od pet koje će se u okolini ovog belgijskog gradića voditi sve do 1918. godine – ama ništa nije odlučila, osim što je pod zemlju poslala nepojamnih 220.000 duša u uniformi. Okončala se u novembru 1914. Dakle, trebalo je stati i zamisliti se.
No, pameti je bilo sve manje. Božićna primirja su 1915. godine privukla daleko manje učesnika nego 1914, da bi do 1916. potpuno zamrla. Propagandna mašinerija imperijalističkih sila, od kojih su se mnoge survavale ka nestanku, radila je dovoljno dobro da te sile u svojim poslednjim trzajima rastrgnu i obnevidele i demoralisane vojnike, najčešće pripadnike nižih klasa i staleža. U današnjim tumačenjima, Prvi svetski rat se često tumači kao prirodna kontrakcija Evrope čije su vrhuške politike i industrije prethodno iskoristile (skoro) sve raspoložive diplomatske i ekonomske resurse u nadgornjavanju. Tada, međutim, tumačio se kao borba za opstanak. Nije bilo teško, usred eksplozija, kanonada, rafala, vrisaka…
Pomalo neočekivano, spontana primirja ponovila su se, ali kasnije, na Istočnom frontu, nakon Februarske revolucije u Rusiji, te abdikacije cara Nikolaja II. Procenjuje se da je do leta 1917. godine oko milion ruskih vojnika sa zadovoljstvom – koliko im je ostalo, doduše – prigrlilo status dezertera u zamenu za povratak svojim porodicama. Navodno su mnogi sa sobom poveli ranjene i promrzle vojnike, što iz svojih, što iz tuđih redova.
Vratimo se ponovo na Barbisa – iako je tokom Prvog svetskog rata na teritoriji Starog kontinenta kosti ostavilo nekih četrdesetak nacionalnosti, može se reći da su svi poginuli pripadali ne samo istoj, životno poraženoj vojsci, već istom unesrećenom narodu. Istom onom koji je, uostalom, devedesetih obuhvatao i nacije bivše Jugoslavije, gde su takođe beleženi slučajevi spontanih, prazničnih primirja…
