Neka su i stres testovi, previše ih je. Taman što je Evropska unija s vrata skinula jednu brigu nakon što je u drugom krugu predsedničkih izbora u Rumuniji došlo do preokreta – trijumfa liberalnog, proevropskog kandidata nad kandidatom krajnje desnice koji je posle prve runde imao naizgled nedostižnu prednost – natovarena joj je nova, potencijalno još veća.
I prvi krug predsedničkih izbora u Poljskoj, održan istog dana kad i drugi u Rumuniji, okončan je, doduše, pobedom liberalnog, proevropskog kandidata, gradonačelnika Varšave Rafala Tšaskovskog iz Građanske platforme (PO), stranke koju predvodi premijer Donald Tusk. Ali prednost Tšaskovskog u odnosu na desničarskog rivala, militantnog istoričara Karola Navrockog, koji ima podršku ultrakonzervativne partije Pravo i pravda (PiS), znatno je manja od očekivane: 31,36 naspram 29,54 odsto. Zato pred drugi krug izjašnjavanja, 1. juna, mnogi u zemlji i van nje s razlogom strepe od novog preokreta: onog koji bi išao na vodenicu najrigidnijih snaga u Poljskoj, možda i u čitavoj Uniji. S brojnim političkim implikacijama i po.jednu i po drugu, imajući na umu činjenicu da je u proteklih par godina Poljska izrasla u jednu od ključnih članica evropskog kluba.
Kandidat vladajuće stranke Tšaskovski sad mora da redefiniše nastup ne bi li privukao deo birača iz konzervativnog tabora čiji su mu glasovi neophodni: apeli da je najzad došlo vreme da se PiS do kraja razvlasti neće biti dovoljni
Ni Rumunija ni Poljska, naravno, nemaju predsedničke sisteme; u obema je izvršna vlast koncentrisana prvenstveno u vladi. Ali isto tako stoji i da su šefovi država u dve najmnogoljudnije istočnoevropske zemlje – ne računajući Rusiju, koja se iz Evrope svojevoljno ispisala – daleko od toga da budu puka dekoracija. U Poljskoj, recimo, predsednik ostvaruje istinski uticaj time što potpisuje novousvojene zakone ili stavlja veto na njihovu primenu, imenuje sudije i ambasadore, a upliv ima i na njenu spoljnu politiku. Pitajte, uostalom, odlazećeg predsednika Andžeja Dudu: malo koji evropski predsednik se pokazao tako velikom preprekom sprovođenju vladinih politika kao on u poslednje dve godine, otkako je u Varšavi došlo do smene vlasti.
Te 2023. PiS je posle osmogodišnje vladavine na izborima poražena od centrističke Građanske koalicije (KO), ideološki šarolikog konglomerata okupljenog oko Tuskove PO, partije desnog centra. A pobeda je ostvarena ponajviše zahvaljujući obećanjima da će nove vlasti sprečiti pretvaranje Poljske u ovaploćenje fikcijske Republike Gilead (ili Galad, ako je nekom tako draže) iz Sluškinjine priče. Drugim rečima, na talasu masovne podrške Poljakinja koje su se prethodno, pod mračnjačkim režimom PiS, u broju koji nije viđen još od vremena rušenja komunizma, digle na noge zbog gušenja elementarnog prava na slobodno raspolaganje vlastitim telima.
Obećanje liberalizacije drakonskog zakona o abortusu koji su svojevremeno progurali PiS i njegovi još grđi saveznici, međutim, Tuskova vlada ni do danas nije ispunila, dobrim delom (mada ne i isključivo) zato što joj se na putu isprečio Duda: formalno nestranačka figura, ali po svemu oličenje onoga što PiS zastupa. A to je samo jedna – istina i u bukvalnom smislu životno važna – vladina inicijativa koju je blokirao: po računici britanskog Ekonomista, Duda je u poslednje dve godine sprečio usvajanje dvadesetak zakona, na neke stavljajući veto, ostale prosleđujući na reviziju Ustavnom sudu koji je, kao i kompletno pravosuđe, PiS tokom godina na vlasti preoblikovao tako da mu služi.
Sve što opozicioni kandidat Navrocki treba da uradi jeste da drugi krug glasanja pretvori u referendum o Tuskovoj vladi, čijim dosadašnjim učinkom manje-više niko nije zadovoljan
Jedna od posledica takvog stanja je da su dosadašnjim učinkom Tuskove vlade razočarani manje-više svi oni koji su je izglasali, a iz očiglednih razloga pogotovo žene; dok na drugoj strani reakcionarne snage oličene u PiS i onima još desnije – koji po prirodi stvari koriste svaku priliku da bi je još više sputali i time kompromitovali u očima birača – i dalje imaju široku podršku, pre svega onih iz ruralnih delova zemlje, u proseku manje obrazovanih i lošijeg imovnog stanja. Nije to, samo po sebi, nikakva novost za poljske prilike. Ali u slučaju pobede Navrockog – koga opisuju kao još zadrtijeg i nezgodnijeg od Dude – urušeni kredibilitet vlade više definitivno ne bi bilo moguće podići; a njena jalovost, odnosno nemogućnost da sprovodi politike za koje se zalaže, pripremila bi teren za povratak PiS na vlast već posle narednih parlamentarnih izbora.
U toj „konfrontaciji dve vizije Poljske: pro-EU, liberalne i progresivne naspram nacionalističke, trampističke i konzervativne“, kako je za agenciju AP to formulisao Pjotr Buras iz varšavskog ureda Evropskog saveta za međunarodne odnose, radikalna desnica ima ozbiljne adute: baza desničarskih glasova različitih provenijencija šira je od one liberalnih. Vidi se to i na osnovu učinka 11 kandidata koji su ostali iza Tšaskovskog i Navrockog. Na trećem mestu završio je Slavomir Mencen (14,8 odsto), uz čije ime obično stoji oznaka „desničar libertarijanske orijentacije“, a na četvrtom Gžegož Braun (6,34 odsto), otvoreno antisemitski nastrojeni evroposlanik; tek su na tri naredna mesta jedan centristički i dvoje levičarskih kandidata, svi sa po manje od pet odsto. Sve u svemu, onih koji bi u drugom krugu mogli da podrže Navrockog u zbiru je više nego onih za koje bi se moglo očekivati da se sad opredele za Tšaskovskog, pa je pred nesuđenim favoritom odjednom veći izazov nego pred njegovim opozicionim rivalom.
Izborno obećanje liberalizacije drakonskog zakona o abortusu koji su progurali PiS i njegovi još grđi saveznici Tuskova vlada ni do danas nije ispunila, dobrim delom (mada ne i isključivo) zato što joj se na putu isprečio Duda
Aleks Ščerbijak, profesor britanskog Univerziteta Saseks i stručnjak za poljsku politiku, to za Gardijan objašnjava ovako. Sve što Navrocki treba da uradi, kaže on, jeste da drugi krug glasanja pretvori u referendum o Tuskovoj vladi – čijim bilansom, rečeno je, niko nije impresioniran. Nasuprot tome, Tšaskovski, osim što mora da redefiniše nastup ne bi li privukao deo birača iz konzervativnog tabora – u prvom redu Mencenovih – može još samo da apeluje na sunarodnike kako je najzad došlo vreme da se okonča ono što je započeto 2023. i PiS do kraja razvlasti. „Ali ne mislim da je to dovoljno za pobedu“, konstatuje Ščerbijak.
Jedno je sigurno: kao što pokazuju primeri ishoda poništenih i ponovljenih predsedničkih izbora u Rumuniji, šta se sve u današnje vreme vrzma po glavama istočnoevropskih birača nemoguće je do kraja dokučiti.
