Izuzmemo li vazdušni napad Izraela na konzularnu zgradu iranske ambasade u Damasku, u kojem je 1. aprila život izgubilo sedmoro pripadnika Al Kuds brigade, elitne jedinice Revolucionarne garde Irana, razmena zvaničnih Tel Aviva i Teherana delovala je kao sukob miševa u gori od čijih je potresa strahovao ceo svet. Dugo već. Iran je zvaničnike Sjedinjenih Američkih Država upozorio da će izvršiti odmazdu i tri stotine dronova i raketa zaista je poletelo ka Izraelu. Možda jeste jedan od najvećih vazdušnih baraža u istoriji ratovanja, ali je bilo projektovano da krahira u susretu sa sistemima PVO pod nebom Jordana i Iraka, gde operišu američke vojne baze. Potom je Izrael odgovorio, ispalivši nekoliko projektila van vazdušnog prostora Irana, ali poslavši i malobrojne dronove nad iransku provinciju Isfahan u kojoj se nalaze nuklearna postrojenja. Početak čeonog sudara ili nešto nalik razmeni eksplozivnih paradiplomatskih depeša? Pokazaće vreme. A možda i već pokazuje.
Vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei u intervjuu za iransku državnu televiziju nije se previše osvrtao na materijalni saldo napada.
„Debate koje druga strane podstiče o tome koliko je raketa ispaljeno, koliko ih je pogodilo cilj, a koliko nije, od sekundarnog su značaja. Glavna stvar je uzdizanje iranske nacije i iranske vojne volje u važnoj međunarodnoj areni. To je ono što je važno“, rekao je ajatolah. Drugim rečima, Islamska republika morala je da potvrdi svoj status regionalne sile, makar i na simboličkom nivou, zbog čega je, uostalom, i ne naročito učinkoviti napad odmah proglašen kao uspešan.
S druge strane, Ejal Hulata koji je funkciju šefa izraelskog saveta za nacionalnu bezbednost obavljao sve do januara 2023. godine, a trenutno neretko služi kao nezvanični portparol Izraelskih odbrambenih snaga (IDF), ukazao je da je i napad na Isfahan bio nešto nalik upozorenju.
„Iran mora da razume da, kada nas napadne, mi i dalje imamo sposobnost da u bilo kom trenutku uzvratimo, i da možemo da uzrokujemo ozbiljnu štetu. Naša vojna avijacija je vrlo sposobna, a i SAD su na našoj strani“, rekao je Hulata.
Amerika možda sprečila eskalaciju, ali ipak održava tenziju
Očekivano, iranski zvaničnici su umanjili značaj iranskog odgovora – ti dronovi su bili „nalik igračkama s kojima se naša deca igraju“, rekao je šef iranske diplomatije Hosein Amir-Abdolahijan – ali nisu mnogo pominjali pozivanje Tel Aviva na Vašington. Možda su i znali za ono što su trojica izraelskih funkcionera potom anonimno potvrdili novinarima Njujork tajmsa: upravo su zaposleni u Beloj kući odgovorni za to što Izrael nije odgovorio snažnije. U planu je bilo raketiranje nekoliko vojnih ciljeva nadomak Teherana, napad na koji bi Iran morao da odgovori jednakom silom, što bi mogućnost otvorenog sukoba Irana i Izraela praktično pretvorilo u zbilju. Ovako su i vukovi siti, i ovce na broju. Miševi se poigrali, a gora zatresla, taman dovoljno da svi pomno gledaju na Bliski istok.
Na koncu, dovoljno i da Itamar Ben-Gvir, ekstremno desničarski ministar za nacionalnu bezbednost Izraela – isti onaj koji je problem prenaseljenosti tamošnjih zatvora hteo da reši uvođenjem smrtne kazne za zatvorenike palestinske nacionalnosti – u objavi na društvenoj mreži X napad na Iran oceni kao „slabašan“. Dok su jedni u njegovoj reči videli prozivku na račun IDF-a, drugi su učitali prećutni poziv na nove napade na nuklearna postrojenja Irana. Može to i bolje, po cenu da bude gore.
Gotovo u isto vreme kada je prošle nedelje izraelski premijer Benjamin Netanijahu zapadnim diplomatama potvrdio da se od kopnene invazije na gradić Rafu, koji je „ugostio“ oko milion palestinskih izbeglica iz Pojasa Gaze, nije odustalo, američka misija je na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija uložila veto na inicijativu da Palestina iz statusa posmatrača „preraste“ u punopravnog člana UN. Ne protivimo se mi rešenju o dve države, rekli su, ali mora da proistekne iz diplomatskih napora; upravo je potpuno priznanje palestinske državnosti znak dobre volje koji može smanjiti krvoproliće u Pojasu Gaze i stvoriti uslove da pregovori urode plodom, uzvratio je Antonio Gutereš, generalni sekretar UN. A održivog rešenja ni na vidiku.
Treći svetski rat možda naveliko traje
Analitičari portala The Intercept ponudili su zanimljivo viđenje situacije: dok čitav svet posmatra koja će se od dve bliskoistočne vojne sile prva preigrati, nekako uspeva da previdi da je vreme masovnih okršaja prošlo i da to ne znači da širi sukob nije očigledan. Recimo, tokom Drugog svetskog rata, nekih 125 miliona ljudi se u nekom trenutku našlo na ratištu, a u najkrvavijim danima, s obe strane tabora je znalo da bude i po desetak miliona vojnika u isto vreme. Od tada do danas je najveća mobilizacija izvršena u ratu u Ukrajini, kada je pozive dobilo i dalje velikih 300.000 pojedinaca. Ali, pomerimo li vizuru, kažu na ovom portalu, izbrojaćemo da više od osamdeset država trenutno učestvuje u nekom od sukoba u Africi, Aziji, na Bliskom istoku, a od februara 2022. godine i u Evropi. Videćemo da nema države s namenskom industrijom koja ne učestvuje u prodaji naoružanja i da su profiti tih preduzeća veći nego ikada. Treći svetski rat nam se odigrava pred očima, još od nastanka kalifata Islamske države, ali smo kao vrsta previše zagledani u istorijske udžbenike da bismo to uvažili.
No, to ne znači da situacija ne može da se drastično pogorša, upozoravaju novinari Njujork tajmsa kojima je iz Bele kuće rečeno da je napad na iransku ambasadu u glavnom gradu Sirije dobrano naljutio saradnike američkog predsednika Džozefa Bajdena. IDF je mislio da se Iran neće svetiti, rečeno im je, pa nisu bili načisto da li treba da uopšte obaveštavaju zvanični Vašington o svom planu; otuda je dojava o raketiranju konzularne zgrade došla praktično pred samo raketiranje, što je savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena stavilo u nezgodan položaj. Treba podržati Izrael, makar na rečima, a ujedno delom ne razljutiti zvanični Teheran.
Ako uđemo u još jednu rundu pingponga, stvar može lako izmaći kontroli, ne samo u odnosima Irana i Izraela, već za ceo region i ostatak sveta – Ali Vaez
Ili, da stvari postavimo drugačije – da je neko 6. oktobra javnosti rekao kako će izgledati narednih pola godine, malo ko bi poverovao. Od napada militanata Hamasa na teritoriju Izraela 7. oktobra preko potonjeg nesrazmernog odgovora IDF-a u Pojasu Gaze, reakcija Hezbolaha i jemenskih Huta, napada na teritoriju Sirije i retorzije Teherana, potom i Tel Aviva… zaista, čini se da se prethodnih šest meseci da obrazložiti kao niska loših računica na svakoj strani. U tim okolnostima niko ne sme da tvrdi da daljih eskalacija neće biti.
„U situaciji smo da praktično svi mogu da kažu da su pobednici. Iran može da kaže da se osvetio, Izrael može da kaže da je porazio Iran, a SAD mogu da kažu da su uspešno osujetile Iran i odbranile Izrael. Ali, ako uđemo u još jednu rundu pingponga, stvar može lako izmaći kontroli, ne samo u odnosima Irana i Izraela, već za ceo region i ostatak sveta“, rekao je Ali Vaez, iranski direktor Međunarodne krizne grupe.
Budućnost sukoba između Gaze i Jordana
Gde može doći do narednog iskliznuća ne zna niko, pa ni Ben-Gvir, Netanijahu, Bajden ili Amir-Abdolahijan. Do daljeg možda treba gledati u Rafu, naselje koje se nalazi na granici između Pojasa Gaze i Egipta, koje je raketirano pre četiri dana. Ubijeno je 22 ljudi, od čega osamnaestoro dece, prema navodima lokalnih zvaničnika.
Izraelska obrazloženja nadaleko su prepoznatljiva i lako bi ih bilo pretpostaviti – namera IDF-a je da uništi jedinice Hamasa, gde god se nalazile, i na tom putu neće stati. U februaru je zvanična procena Tel Aviva – od sličnih su se od tada u Izraelu uzdržavali – nalagala da je od 31.000 ubijenih Palestinaca njih 12.000 bilo u članstvu Hamasa. S druge strane, nevladina organizacija Evromediteranski monitor za ljudska prava veli da je tek svaki deseti ubijeni pojedinac u Pojasu Gaze zaista pripadao ekstremističkoj grupi. Na tu teritoriju, računali su u Monitoru, bačen je ekvivalent četvrtine nuklearne bombe. Humanitarna katastrofa praktično bez presedana, ne računajući onu, višegodišnju, u Jemenu, donekle je olakšana činjenicom da je humanitarnim konvojima omogućen ulazak u Pojas Gaze, makar i zakasneli, i da su pregovori o pravljenju improvizovanog pristaništa na obali Sredozemlja poprilično odmakli.
Gašenje požara pištoljem na vodu, neko bi rekao. Naročito kada čuje da je američki Kongres solidnom većinom izglasao slanje 26 milijardi dolara vrednih paketa vojne pomoći Izraelu, ali i devet milijardi vrednu humanitarnu pomoć koja treba da stigne u Gazu. No, tekstom odluke je predviđeno da humanitarna pomoć među Palestince neće stići posredstvom dela UN koji je posvećen pomaganju palestinskog stanovništva. Netanijahu je ovaj ishod glasanja pozdravio kao „jasnu podršku Izraelu i odbranu zapadne civilizacije“.
Nema države s namenskom industrijom koja ne učestvuje u prodaji naoružanja, a profiti tih preduzeća veći su nego ikada dosad
I, dok na desetine hiljada Izraelaca redovno protestuje protiv Bibija – što zbog optužbi za korupciju, što zbog nastavka vojnih dejstava u Gazi koja, smatraju nezadovoljni, iz dana u dan smanjuju šansu da se više od dve stotine otetih građana bezbedno vrati iz Pojasa Gaze u otadžbinu – još jedna se država u regionu nalazi u nezavidnoj situaciji. Kako spolja, tako i iznutra, a potencijalni je ključar masakra u Gazi.
Naime, Hašemitska kraljevina Jordan se kao jedna od bliskoistočnih zemalja u kojima su raspoređene američke trupe mora držati podalje od bilo kakvih intervencija, makar bile i tuđe. S jedne strane dotura pomoć unesrećenim Palestincima i neumorno poziva na prekid vatre, a s druge mora da održava diplomatske odnose s Izraelom, što je naročito ove godine izazvalo učestale javne izlive nezadovoljstva pred tamošnjim ambasadama. Desant na Rafu skoro sigurno će značiti i desant na diplomatska predstavništva na teritoriji jedinog od retkih aktera koji zapravo mogu da posreduju između svih zaraćenih, posvađanih, podozrivih…
