Katolički sveštenik Lorenco Masa video je 1908. godine kako jednog zaigranog dečaka iz njegove četvrti Almagro umalo da obori tramvaj. Shvatio je da su ulice Buenos Ajresa postale suviše prometne za fudbal, i ponudio je lokalnim deranima da loptu ganjaju u dvorištu njegove bogomolje uz uslov da nedeljom dolaze na misu. Momci su možda i zbog tih službi Bogu bili zaista posvećeni fudbaleri te su ubrzo poželeli i da osnuju klub. Namerili su da ga nazovu Snagatori Almagra, ali opet prisutni Lorenco Masa nije bio time oduševljen. Sledeći predlog, izvesno i prijateljska šala na račun sveštenika, bio je da se klub nazove San Lorenco. Otac Masa je tek posle nećkanja pristao, a čast je sebi opravdao time što će naziv kluba slaviti sveca nama poznatijeg kao Sveti Lavrentije, kao i Bitku kod San Lorenca, značajnu kotu argentinske borbe za nezavisnost.
Stotinu i kusur godina kasnije San Lorenco de Almagro spada u Sinko Grandes, u Veliku petorku argentinskog fudbala. Iza sebe imaju i nacionalne i kontinentalne trofeje, a do ponedeljka su uz sebe imali i navijača na kome bi im pozavideo svaki klub planete. Zaista, za koji drugi tim je mogao da navija Horhe Mario Bergoljo, papa Franja? Kada je rimski prefekt u trećem veku naredio Lavrentiju da mu preda crkveno blago, budući svetac je razdelio bogatstvo gradskoj sirotinji, a pred moćnika doveo sakate i slepe, i rekao da su oni pravo blago crkve. Tako kaže predanje. A istorija će zapisati da je Bergoljo stupio na presto u dobu u kome od pape niko više nije očekivao da zarezuje sirotinju i „Treći svet“. Papa Franja je namerio da to obrne naglavačke, i u iznenađujućoj meri je uspeo.
Golmanske i jezuitske pouke
Još samo malo o fudbalu, što bi i sam pokojnik podržao. U skladu sa skromnošću koja ga je proslavila, Franja je tvrdio da je šutirajući krpenjaču na ulicama Buenos Ajresa pokazao da ima dve leve noge te da je zato često branio. No podvlačio je da je to imalo i dobre strane – mali Horhe je kao golman naučio da opasnost vreba sa svih strana. Isto mu je doduše govorila i porodična istorija, jer su njegovi roditelji bili italijanski emigranti koji su 1929. napustili i zemlju i kontinent pred pretnjama fašizma. Budućeg papu su na svet doneli 1936, i preći ćemo samo ovlaš preko biografskih zanimljivosti poput činjenice da je mladi Horhe kratko radio kao čistač i obezbeđenje noćnog kluba. Mladi klerik je crkvenu karijeru isprva gradio pod okriljem reda jezuita, što je bez sumnje doprinelo njegovom skretanju ulevo.
Kako bi rekao sagovornik Radara, teolog Vukašin Milićević, moderni latinoamerički jezuiti nikako nisu jezuiti iz vremena kontrareformacije, udarna pesnica tadašnje katoličke hijerarhije. Mnogi njihovi daleki naslednici postali su i ostali ozbiljni levičari, socijalno pa i revolucionarno angažovani. Prilika za takav angažman bilo je napretek tokom vladavine argentinske vojne hunte, od 1976. do 1983, ali je učinak Bergolja u tom periodu ostao mutan. Da li je propustio da zaštiti dvojicu jezuitskih kolega, koji su potom jedva pregrmeli mučenje u rukama huntinih poslušnika, ili je na crkvenim posedima skrivao prognanike i pomagao im da napuste Argentinu? Ili je istina i jedno i drugo? Ni sa onim svojim revolucionarima nije imao idealan odnos. Mada je devedesetih kao biskup i arhibiskup Buenos Ajresa duplirao broj sveštenika koji su radili u najsiromašnijim naseljima grada, i posećivao takve krajeve i sam, jezuiti nisu bili sasvim zadovoljni njegovim svetonazorom. Teologija oslobođenja, izvorno latinoamerička škola katoličke misli na kojoj ta radikalna družina počiva, ne želi da siromašnima samo pomaže, već da ih trajno iz potčinjenosti iščupa, zbog čega je neodvojiva od političke aktivnosti, pa i marksističkih ideja. Čini se da Bergoljo za to nije bio mnogo zainteresovan, draži mu je bio konvencionalan pastirski rad, i ta teološka razlika i neke druge pride naposletku su navele jezuite da mu 1992. zatraže da više ne odseda u njihovim rezidencijama.
Kritičar razularenog kapitalizma
Za golmane se međutim kaže da su kao vino – što su stariji, to su bolji, te je i Horhe najbolje od sebe dao kada je 2013. postao Franja. Imao je već 77 godina kada je seo na svetu stolicu, ali postao je prvi papa sa južne hemisfere, prvi papa koji nije Evropljanin posle skoro hiljadu trista godina, i nije imao nameru da to prođe neprimećeno. Počeo je ličnim primerom. Pompu koju je voleo njegov prethodnik, Benedikt Šesnaesti, zamenio je šalama na račun taštine. Nije hteo da živi u Apostolskoj palati, kraj Sikstinske kapele i drugih slavnih raskoši Vatikana, odbijao je da se vozi papskom limuzinom, nosio je jednostavnu odeždu.
Osuđivao je i evropsku indiferentnost prema davljenicima Mediterana i Trampova proterivanja. Za migrante i druge savremene mučenike založio se i u poslednjoj uskršnjoj poslanici
Godine 2015. izdao je encikliku pod imenom „Hvaljen budi“ (Laudato si‘), čiji je podnaslov glasio „O brizi o našem zajedničkom domu“. Bila je to oštra kritika razornih posledica razularenog kapitalizma, u kojoj Franja nije propustio ni veoma savremenu brigu za životnu sredinu. Na klimatskim samitima je u više navrata naglašavao da su razvijene države dužne da saniraju štetu koju je zloupotreba prirodnih resursa nanela siromašnim zemljama. Kao potomak imigranata naročito se žustro zalagao za savremene sapatnike svojih roditelja idući time uz dlaku Zapadu kome su sa svakim novim danom migrantske krize ljudska prava bila sve veća gnjavaža. Osuđivao je evropsku „indiferentnost“ prema davljenicima Mediterana, posećivao migrantske smeštaje, a papski se avion iz dve takve posete vratio sa muslimanskim putnicima. Grmeo je protiv Trampovih proterivanja, i toj je svrsi posvetio i svoje poslednje dane. U uskršnjoj poslanici je pisao o preziru prema ranjivima, skrajnutima i migrantima. Ne manje važno, usred novog „sudara civilizacija“, jednom prilikom je rekao i sledeće: „Ako govorim o islamskom nasilju, moram da govorim i o katoličkom nasilju.“
Borba čoveka i strukture
Bez obzira na to što se 2018. žalio kako je „reformisati Rim isto što i čistiti sfingu čačkalicom“, papa Franja nije odustajao. Pokušao je da napravi nekakav red čak i u zloglasno neregulisanim finansijskim tokovima Vatikana i postavio nezavisnog revizora. Zbog monumentalnog unutrašnjeg otpora, ti su napori mogli da budu samo delimično uspešni. Ali podvig u vidu postavljanja 140 vanevropskih kardinala ne može da se ospori. Papa Franja je Katoličku crkvu ostavio kulturno raznorodnijom no što je ikada bila. Njegovo pitanje „Ko sam ja da sudim?“ značilo je mnogo šire otvorena crkvena vrata za seksualne manjine. A ako je liberalni svet nakon tog pitanja očekivao i više no što je papa naposletku učinio, pa ostao pomalo i razočaran, teolog Vukašin Milićević podseća za Radar na strukturu unutar koje je Franja delovao.
Morao je da balansira. Nije mogao da pravi iskorake koji bi ugrozili jedinstvo Rimokatoličke crkve. Ali iskoraci koje jeste napravio, išli su neočekivano daleko u pozitivnom smislu. Promenio je duh crkve
Vukašin Milićević
„U crkvi sa jedne strane imamo mogućnost monarhističkog modela papinog autoriteta, a sa druge saborski model. Prošle godine održan je Sinod o sinodalnosti, i papa je tim sinodom ponovo okrenuo crkvu prema saborskom modelu. U radu su učestvovale i žene, i to sa pravom glasa. Nije dopušteno rukopolaganje žena za đakone, ali Franja je morao da balansira. Nije mogao da pravi iskorake koji bi ugrozili jedinstvo Rimokatoličke crkve. Iskoraci koje jeste napravio kada je reč o upravljanju crkvom, o odnosu prema homoseksualcima, išli su neočekivano daleko u pozitivnom smislu. Njegov značaj je epohalan. Promenio je duh crkve, i to je najveći zalog za budućnost. Kada je u pitanju Srpska pravoslavna crkva, voleo bih da imamo u budućnosti papu koji će nam biti upola toliko naklonjen, a čini mi se da u Srbiji i SPC niko to nije dovoljno cenio“, smatra Vukašin Milićević.
Drugi vatikanski sabor, okončan 1965, trebalo je da Katoličku crkvu otvori prema svetu. Umesto toga, podseća Milićević, Rim je dugo koračao unazad.
„Papa Jovan Pavle Drugi i Benedikt Šesnaesti su se u političkom kontekstu vratili nekoliko koraka. Simptomatičan je bio tadašnji odnos prema Latinskoj Americi. Mnogi sveštenici podržavali su borbe za socijalnu pravdu, ali crkva je zauzela tvrd i evrocentričan stav prema njima. Papa Franja je vratio crkvu vrednostima Drugog vatikanskog sabora. I to na šarmantan način, ličnom harizmom, ali i nečim mnogo većim od toga. Dolazio je iz Latinske Amerike, znao je za socijalne tenzije koje oblikuju to društvo. Tu je njegov značaj neprocenjiv“, objašnjava Milićević.
Papa Franja je svu tu socijalnu angažovanost morao da uravnoteži ortodoksnim stavovima u nekim drugim temama, poput abortusa, i zato se u novinskim tekstovima često pominje da je njegov učinak na planu progresa bio „mešovit“. Izvesno i jeste bio takav, ali prve procene kažu da će njegov naslednik već zbog generalnih političkih kretanja na planeti verovatno biti daleko konzervativniji. I liberalni i potlačeni svet tek će žaliti za dobrim golmanom iz Buenos Ajresa.
