„I to si pronašao ovdje, gdje je mrak gušći nego na drugim mjestima. Pogledao u sebe, a ne oko sebe. Nisi pronašao ono što je izgubljeno, nego ono što je sakriveno.“
Darko Tuševljaković, Karota
***
Papa Pije XII stupio je na tron Svetog Petra u martu 1939. godine i na njemu se zadržao nešto preko 19 godina. Reč je o poglavaru Rimokatoličke crkve koji je, u nekontroverzno vreme – niko ne spori da je to bilo vreme najstravičnijeg zla – bio, blago rečeno, kontroverzna ličnost. Oni koji blagonaklono gledaju na njega, smatraju da je Pije XII za zlih vremena učinio sve što se dalo učiniti. Oni drugi ga nazivaju „Hitlerovim papom“. Nasuprot njima, Dejvid Kercer je svojom knjigom (David I. Kertzer. The Pope at War: The Secret History of Pius XII, Mussolini, and Hitler. New York: Random House, 2022) prepustio čitaocu da donese sud o tome, ponudivši mu, uzgred, neka svoja razmišljanja na tu temu i, što je najvažnije, obilje činjenica, iznetih na veoma sistematičan način, koje uključuju, prvi put u istoriografiji, i one koje proizlaze iz uvida u materijale novootvorenog (počev od marta 2020. godine) ličnog vatikanskog arhiva Pija XII.
Šta čitalac na osnovu tih činjenica može da zaključi? Ukratko, Pija XII je u njegovim svetovnim poslovima jedino zanimala Rimokatolička crkva kao institucija, očuvanje njenog prestiža, onako kako ga je on doživljavao, zaštita njenog uticaja u društvu i uvećanje njene snage. A Crkvu i sebe nije razdvajao. Pa ga je sve to isto zanimalo i za njega lično.
Papa je znao za Holokaust
U šta je Pije XII verovao? Prema navodima iz knjige – u autokratiju. Desničarsku naravno, neće valjda u onu bezbožničku. Prezirao je demokratiju, a komunizam ga je užasavao, naravno ne zbog nedostatka demokratije. Gadio se liberalizma i neprekidnog propovedanja potrebe razdvajanja države i crkve. Crkva, ona njegova, treba da se pita o – svemu. I to, ne rasprave radi, nego odlučivanja radi.
S kim je Pije XII sklopio pakt? Ni sa kim drugim nego sa – Adolfom Hitlerom. A to se čini, pokazuje knjiga, korak po korak. Za prvi Hitlerov rođendan od početka svog pontifikata, 20. aprila 1939. godine, Pije XII šalje Vođi srdačan telegram u kome se zalaže za pravedan mir (uputstvo za čitanje: pravedan mir je onaj kada Nemačka bude pobedila u nadolazećem ratu, nepravedan mir je onaj versajski, pa i treba da propadne), a zvona svih katoličkih crkava u Nemačkoj udaraju slavljeniku u čast, kao jasna demonstracija uz koga je to Rimokatolička crkva, sa Vatikanom na čelu. I to manje od tri meseca posle Hitlerovog govora (30. januara) u Rajhstagu u kome je jasno stavio do znanja da će izbijanje rata značiti „uništenje jevrejske rase u Evropi“.
I onda dolazi najteža reč – Holokaust. Da li je Pije XII znao šta se dešava? Na osnovu navoda iz knjige, podržanih dokumentima iz vatikanskih arhiva, odgovor je – da. Prvi izveštaji su počeli da stižu u jesen 1941. godine od italijanskih vojnih sveštenika koji su službovali na Istočnom frontu, još pre konferencije u Vanzeu, u doba kada su SS grupe za likvidacije masovnim streljanjima stotina hiljada Jevreja, započele sa konačnim rešenjem. Dakle, raspolagao je detaljnim izveštajima ljudi od najvećeg poverenja.
I šta je Pije XII uradio? Nije se oglasio. Nikada nije pomenuo reč „Jevreji“. Još manje „nacisti“. A, oglašavanje na stranu, da li je u pogledu Holokausta Pije XII učio nešto iza scene? Samo je intervenisao da se u Italiji, pokršteni Jevreji, oni koji su prešli u katoličanstvo, ne tretiraju kao oni nepatvoreni. Oni koji su sad pod okriljem Rimokatoličke crkve treba da budu zaštićeni, ne neminovno zbog njih samih, nego zbog uvažavanja Crkve kao institucije.
Političke kalkulacije
Kako se ovakvo ponašanje Pija XII može objasniti? U pitanju je bila papina politička kalkulacija da se na ovaj način, u ovako definisanom odnosu sa nacistima, na najbolji način štite interesi Rimokatoličke crkve. No, zanimljivo je zaći u detalje te kalkulacije. Reč je o tome da su nemačke vlasti konstantno narušavale odredbe Konkordata na štetu Rimokatoličke crkve u Nemačkoj. Sam Pije XII nije imao poverenja u Hitlera i njegova obećanja, nego je pomno posmatrao samo njegova činjenja. Međutim, sudbinu Rimokatoličke crkve u Nemačkoj Pije XII posmatrao je unutar šire slike, pre svega evropske. Sve do druge polovine 1942. godine, papa je bio ubeđen da će posleratni evropski poredak biti – nacistički. Stoga, ne treba se suprotstavljati moćnom Hitleru, budućem pobedniku – ne treba ga ljutiti. Bila je to podređenost zasnovana na strahu.
Ako je tokom sledeće zime bilo neke dileme, sredinom 1943. godine čak i Piju XII postaje jasno da posleratna Evropa nikako neće biti nacistička. Da li je ta izmena strateške konstelacije promenila bilo šta u pogledu njegovog ponašanja? Da li je onda osudio Hitlera, nacizam, nemački agresivni rat i Holokaust? I dalje nije. Druga je sada politička kalkulacija bila na delu, pokazuje knjiga, mada se njen ishod nije promenio. Sa istoka u Evropu nadire Crvena armija, horde bezbožnika u papinoj interpretaciji, a jedini koji Evropu mogu spasiti od komunističke pošasti, prema papinom mišljenju, upravo su Hitler i nacistička Nemačka. Pa zbog čega onda osuđivati i ljutiti spasitelja zapadnog sveta. Koliko je dalekovida bila ova papina politička kalkulacija svedoči činjenica da je Crvena armija (šireći komunizam) došla do Labe, a zapadnije nije mogla da napreduje ne zbog nacističke Nemačke i njene armije u fronclama nego isključivo zbog zapadnih saveznika.
No, nezavisno od potpuno pogrešne političke procene, navedena papina kalkulacija pokazuje njegov način razmišljanja. On, prema mišljenju autora, nije čovek čvrstih moralnih opredeljenja i jasne političke vizije, nego poglavar crkve koji pri donošenju odluka jedino vodi računa o njihovoj kratkoročnoj celishodnosti.
Potkopavanje autoriteta Crkve
Ne dâ se sporiti da su prve godine pontifikata Pija XII bila teška, turobna i tragična vremena. No, snažne ličnosti svoje najbolje lice, svoje najveće vrline, pokazuju upravo u takvim vremenima. Tada se vidi dokle ko može da dosegne – jer „u dobru je lako dobar biti“. Sudbina je, takvim vremenima u njegovom pontifikatu, Piju XII pružila priliku kakvu je retko ko imao u novijoj istoriji. A on tu priliku nije iskoristio, iza njega je ostala – tišina. Da nije možda Pije XII bio čovek skromnih potencijala? Prema svedočenju znalaca – jeste. Ukratko, po svemu sudeći, bezličan karakter, slaba ličnost, sputanih pogleda na svet, nedorasla teškom trenutku.
A ta slaba ličnost je svojim činjenjem i, naročito, nečinjenjem, potkopala ne samo sopstvenu moralnu verodostojnost, nego i moralni autoritet Rimokatoličke crkve u svetu. Nema ko nije toga svestan, samo je pitanje kako se odnosi prema tome. Najviše su toga svesni oni koje taj moralni pad najviše boli – katolički intelektualci (teolozi, istoričari, filozofi). Oni stoga brane Pija XII, nastojeći da umanje štetu po ugled Rimokatoličke crkve koja je načinjena. Za istinoljubivog čitaoca, međutim, ova knjiga donosi obilje visokokvalitetnog materijala da sām donese zaključke o onome što se dogodilo i da se opredeli prema tome.
Pre nešto više od pet godina, 29. aprila 2020, rimokatolička biskupska konferencija u Nemačkoj obznanila je, saopštenjem povodom 75 godina od kraja Drugog svetskog rata u Evropi, koliko je bila neistinita interpretacija istorijskih događaja koju je iznosio Pije XII i, što je verovatno još važnije, kolika je odgovornost rimokatoličkih biskupa u Nemačkoj zbog toga što se nisu suprotstavili nacističkom agresivnom ratu i istrebljenju evropskih Jevreja.
Vatikan se tim povodom nije oglašavao. Opredelio se za – ćutanje. Izgleda da duh Pija XII i dalje obitava u podrumima Vatikana, koga tamo, „gdje je mrak gušći nego na drugim mjestima“, kao verno pseto čuva direktor državnog arhiva Svete stolice Johan Iks (Ickx). Na papi Lavu XIV je da ga odatle istera. Biće to – lavovski zalogaj.
*
Širi prikaz objavljen je u „Analima Pravnog fakulteta“ u Beogradu.
GLOSA: S kim je Pije XII sklopio pakt? Ni sa kim drugim nego sa – Adolfom Hitlerom. Za prvi Hitlerov rođendan od početka svog pontifikata, papa šalje Vođi srdačan telegram, a zvona svih katoličkih crkava u Nemačkoj udaraju slavljeniku u čast
GLOSA: Na osnovu navoda iz knjige Dejvida Kercera, podržanih dokumentima iz vatikanskih arhiva, proizlazi da je Pije znao za Holokaust. Prvi izveštaji su počeli da stižu u jesen 1941. u doba kada su SS grupe za likvidacije masovnim streljanjima stotina hiljada Jevreja, započele sa konačnim rešenjem
GLOSA: Sa istoka je u Evropu nadirala Crvena armija, horde bezbožnika u papinoj interpretaciji, a jedini koji Evropu mogu spasiti od komunističke pošasti, prema njegovom mišljenju, upravo su Hitler i nacistička Nemačka
GLOSA: Papa je prezirao demokratiju, a komunizam ga je užasavao, naravno ne zbog nedostatka demokratije. Gadio se liberalizma i neprekidnog propovedanja potrebe razdvajanja države i crkve
