Kineski fudbal u Evropi nije mnogo popularan ni među najzagriženijim ljubiteljima te igre. Treba ga, međutim, pratiti jer se o Kini, nama uvek pomalo mističnoj, iz fudbalskih zgoda može saznati barem koliko i iz „ozbiljne“ analitike. Pre desetak godina Peking je upravo fudbalom hteo svetu da pokaže kako je ekonomski porastao i kako može da se nadmeće u svemu. Oktobra 2015. predsednik Kine Si Đinping posetio je Mančester i napravio čuveni „selfi“ sa tadašnjim premijerom Velike Britanije Dejvidom Kameronom i tadašnjom zvezdom Mančester sitija Serhiom Aguerom. Šest meseci kasnije kineska vlada je predstavila strategiju kojom je namerila da postane „svetska fudbalska supersila“ do 2050. Ulagano je i u temelje i u krov. Dok su fudbalski tereni nicali širom zemlje, bogataši su investirali u evropske klubove, a u kineske timove su stizala planetarno velika imena – Maruan Felaini, Rikardo Karvaljo, Havijer Maskerano i Robinjo samo su nasumični primeri.
Smena „prvog“ generala
Uprkos trudu, kineska reprezentacija ni danas nije baš na putu svetske slave, a na lokalni fudbal se sručila lavina korupcionaških skandala. Krajem januara kineski fudbalski savez zalepio je doživotne zabrane sedamdeset trojici ljudi. Među njima se našao i Li Tje, ponos nacije kada je početkom ovog veka uspeo da se probije u slavnom engleskom Evertonu, kasnije selektor nacionalnog tima, a od kraja 2024. osuđenik na dvadeset godina zatvora zbog mita. Maltene istovremeno u januaru na stub srama i pod istragu postavljeni su i generali Džang Jousja i Liju Dženli, pripadnici vojne elite, članovi Centralne vojne komisije. U uvodniku zvaničnih armijskih novina pisalo je da su „Džang i Liju potkopavali sistem“. I kao na zelenom terenu, među zelenim uniformama je ostalo pitanje da li je reč o korupciji ili o neispunjenim predsednikovim očekivanjima.
General Džang je važio za sposobnog i odanog, za najvažnijeg vojnog saradnika Sija Đinpinga. Bio je prvi u komandnom lancu ispod predsednika. Ako je neko delovao nedodirljivo, to je bio Džang.
Naročito je upečatljiv slučaj generala Džanga. Jedan je od retkih tamošnjih oficira sa borbenim iskustvom, jer je 1979. učestvovao u kinesko-vijetnamskom ratu. Važio je za sposobnog i odanog, i često je nazivan najvažnijim vojnim saradnikom predsednika Si Đinpinga. Bio je potpredsednik Centralne vojne komisije, što ga je praktično činilo prvim u komandnom lancu ispod predsednika. Drugim rečima – koje su do sad upotrebili mnogi svetski mediji – ako je neko delovao nedodirljivo, to je bio Džang. Pošto prave informacije o razlozima njegovog pada nedostaju, spekulacija ne manjka. U zavisnosti od toga koje svetske novine čitalac dohvati, Džang je ili primao mito u zamenu za unapređenja ili grabio u vojnim nabavkama ili odavao Amerikancima nuklearne tajne. Ili je postao stvarna ili izmišljena pretnja po Sijevu moć.
Simon Makarti, dopisnica Si-En-Ena iz Pekinga, podseća da predsednik Si od dolaska na vlast 2012. pokušava da preoblikuje vojsku – ne samo u silu sposobnu da se suprotstavi Sjedinjenim Američkim Državama i drugim rivalima, već i „sposobnu“ da brani režim. Samo od 2023. barem je dvadeset visokih vojnih zvaničnika istraživano ili izbačeno iz stroja, a među njima i komandanti ključnih raketnih snaga, nadležni za kinesku nuklearnu silu. Nevolje generala Džanga Jousje i Lijua Dženlija kulminacija su i zbog njihovih imena i zbog toga što se sada Centralna vojna komisija svela na dvojicu – predsednika Sija i Džanga Šengmina, zaduženog za rat protiv armijske korupcije.
„Uprkos čistkama, Narodnooslobodilačka armija (PLA) obavlja dnevne poslove kao i obično jer su mlađi – i možda profesionalniji – oficiri preuzeli odgovornosti. Ali vođstvo je trenutno u rasulu. Generala jedva ima. Ne sumnjam da sposobni ljudi iz prikrajka vrebaju visoke položaje, ali svima njima će te pozicije biti nove“, rekao je za Si-En-En Nil Tomas iz vašingtonskog Instituta za politiku pri Azijskom društvu.
Ovakvi padovi sa vrha, šta god im bio razlog, ilustruju da je vlast Si Đinpinga trenutno neupitna, ali pitanje šta to znači za kineske ambicije, postavlja se samo.
„Hoće li to uticati na borbenu sposobnost, na moral običnih vojnika, na planove koje Peking ima za Tajvan? To možda trenutno ne brine mnogo Sija. Predsednik verovatno posmatra sadašnju američku administraciju, koja ne deluje naročito zainteresovano za Tajvan i za mogućnost da tamošnji izbori 2028. promene odnos snaga, te Si računa da je sada bezbedno počistiti po kući“, zaključuje Si-En-En.
Silnici okruženi poslušnicima
Čini se da analitičari iz pospremanja po Pekingu uglavnom izvlače zaključak da Kina trenutno ne namerava da sledi američki primer i raspali gde god joj se ćefne. Gardijanov spoljnopolitički komentator Sajmon Tisdal, međutim, boji se upravo suprotnog – da su se Si Đinping i Džang Jousja zavadili baš oko Sijeve „ratoborne politike po pitanju Tajvana i nuklearnog oružja“. Gardijan je tom strahu dao oduška i u uredničkom komentaru.
„Džang ima retko borbeno iskustvo, služio je u Vijetnamu i svojevremeno je impresionirao američke kolege. Ima bojazni da će ishod njegovog pada biti preterana vojna samouverenost Kine. Kada su silnici okruženi poslušnicima, raste opasnost za sve. Ko će se u Kini usuditi da nešto predloži, a kamoli da se suprotstavi Siju kada je tako iskusan i tako dobro povezan čovek poput Džanga pao tako dramatično?“, pitaju se Britanci.
Drugi Britanci, međutim, imaju i druge uvide. Keri Braun, profesor kineskih politika na Kraljevskom koledžu u Londonu, podseća da je nedavna poseta premijera Kira Starmera Pekingu na Ostrvu bila kontroverzna, ali i da su iste takve posete ovih meseci obavili ili ih planiraju i Francuzi i Kanađani i Nemci i Južnokorejci.
„Postoje dva veoma opipljiva i veoma hitna razloga zbog kojih Britanija i Kina moraju da razgovaraju onako kako nisu razgovarale nikada. Prvi je sve veća očiglednost da SAD više nisu stabilni i predvidivi partner kakav su uvek bile. Britanija i Kina se prvi put suočavaju sa istim problemom – šta da rade sa Amerikom? Drugi razlog su zapanjujuća brzina i razmere kineskog tehnološkog uspona. U rasponu od životne sredine do veštačke inteligencije, rizik odbacivanja Pekinga daleko je veći od alternative. Ako neko zaista mari za britansku bezbednost i nacionalne interese, problem mu nije to je što britanski premijer posetio Peking, već to što je prošlo osam godina od poslednje posete“, zapisao je Braun za međunarodni akademsko-medijski portal Konverzejšn.
To što Vašington čini, za Peking nije samo prilika već je i opasnost. Si Đinping možda ni sam još ne zna kojim putem da udari, pa se zato bavi kućom, to jest onima koji su ga izneverili kao i fudbaleri.
Profesor Braun nikako nije prvi koji je ukazao na to da divljanje sadašnje vašingtonske administracije Pekingu nudi (možda i) neslućene mogućnosti. O tome je uostalom još u novembru pisao i Eduardo Porter, kolumnista Gardijana, Njujork tajmsa, Volstrit žurnala.
„Trampov napad na pravila ekonomskog poretka na kome je nikla globalizacija, njegovi nasrtaji na zemlje širom mape sveta, otvaraju Kini prostor da postane odgovorni globalni hegemon, kapetan alternativnog, ’bezameričkog’ trgovinskog sistema.“
Sijeve dileme
Na stranu bizarnost samog koncepta „dobronamernog hegemona“, Porter je još tada skrenuo pažnju na to da je trenutni kineski položaj u svetu osoben. Sa jedne strane – naoko nepobedivi rival ne seče samo granu na kojoj sedi, već „pola sveta“ tvrdi da testeriše i samo stablo. Sa druge – Kina se nalazi na istom drvetu globalnog kapitalizma, i to što Vašington čini, za Peking nije samo prilika već je i opasnost. Takođe, Kina širi svetski uticaj delom upravo zato što nije hegemon, upravo zato što je zemlje Afrike i Južne Amerike vide kao tunel kojim mogu da pobegnu čizmi SAD. Kruna hegemona i kruna alternative ne idu na istu glavu. Drugim rečima, Si Đinping možda ni sam još ne zna kojim putem da udari, pa se zato bavi kućom, to jest onima koji su ga izneverili kao i fudbaleri. Međutim, takvim metlanjem bi iz kuće mogao da izbaci baš ono što mu treba.
