Klio, muza istorije, viđena je ovih dana kako tumara hodnicima Bele kuće i zbunjeno se češe pisaljkom. Nije to dostojanstveno izdanje za bilo koju devojku, a kamoli za muzu, ali ništa joj ne treba zameriti. I Donald Tramp i svi njegovi dvorjani i sporedni likovi poput Marka Rutea ili Fridriha Merca gromoglasno su je pozvali u Vašington da zabeleži istorijski napad na Iran i istorijski mir sa istim tim Iranom, koliko god to kontradiktorno zvučalo. Klio je brže-bolje doletela, već u ateriranju razvila svitke papirusa da ne gubi vreme, i potom shvatila da tamo materijala za njenu arhivu nema.
Meseci kao zamena za trajnost
Problemi za Klio počeli su prošlog utorka, kada je do Si-En-Ena dospeo preliminarni izveštaj DIA, obaveštajne službe američkog ministarstva odbrane, čiji je posao da utvrđuje šta neprijatelj može.
Prema anonimnim izvorima Si-En-Ena napadi na komplekse Fordo, Natanc i Isfahan jesu naneli značajnu štetu, ali su iranski nuklearni program, sve u svemu, unazadili svega nekoliko meseci. Sagovornici američke mreže podvukli su da taj obaveštajni nalaz nije naročito pouzdan, da bi zaključci mogli da budu pogrešni, ali analitičari kažu da to jednako znači da bi šteta mogla da bude veća i da bi mogla da bude još manja.
„Izveštaj takođe nagoveštava da je Iran pre američkih napada uspeo da premesti i tako sačuva barem deo svog visoko obogaćenog uranijuma, kao i da su centrifuge koje su potrebne za to obogaćivanje u velikoj meri netaknute“, preneo je Asošijejted pres.
Ide taj dokument i dalje u detalje, pa kaže da su se, recimo, ulazi u kompleks Fordo pod bombama urušili, da je infrastruktura oštećena, ali da ključne podzemne instalacije nisu uništene. I podseća da su obaveštajci upozoravali da će ishod biti upravo takav. Oduševljenje američke administracije tim dokumentom najbolje je, naravno, sumirao sam Donald Tramp kada je medije koji su ga objavili dan docnije nazvao „šljamom“. Predsednik je, međutim, novinarima na samitu NATO u Hagu rekao i sledeće:
„Iz tih se podataka ne može izvući zaključak. Podaci kažu da ne znamo. Šteta je mogla da bude veoma ozbiljna.“
Nijedna od tih rečenica veze nema sa apsolutnom sigurnošću da je iranski nuklearni program iskorenjen, što je poruka koju je Tramp do te izjave uporno emitovao. Predsedniku ovog puta nije mnogo pomogao ni ministar odbrane Piter Hegset, jer je štetu opisao kao „srednju do ozbiljnu“. Sigurniju ruku su pružili Izraelci, što anonimni oficiri, što stručnjaci Izraelske komisije za atomsku energiju, koji su tih dana zavoleli frazu „Unazadili smo ih godinama“, mada bi zlobnik primetio da ni to nije isto što i totalno uništenje.
Šef IAEA Rafael Grosi smatra da Teheran može da obnovi nuklearni program koliko god da je oštećen. I podseća da njegova organizacija nije imala nikakve dokaze da Iran pravi nuklearno oružje
Bilo kako bilo, glavni stanar Bele kuće ubrzo se oporavio, i u istom danu u kome je rekao „ne znamo“, odbacio je tvrdnje Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) da niko više ne zna gde je iranski visoko obogaćeni uranijum. Generalni direktor IAEA Rafael Grosi je u intervjuu za američku mrežu Si-Bi-Es, emitovanom u nedelju, u više navrata ponovio da Teheran ima i industrijske kapacitete i tehnološko znanje da nuklearni program obnovi u kakvom god stanju bio sada, i da to ne može da se reši oružjem. Ne bi ga čudilo ako bi centrifuge ponovo počele da se obrću u narednim mesecima. Kada je reč o sadašnjoj saradnji Teherana sa IAEA, iranski zakonodavci su sredinom prošle sedmice odlučili da je suspenduju, mada to treba da potvrde i važnija politička tela. A kada je reč o prethodnoj saradnji, Grosi je u intervjuu za Si-Bi-Es rekao da nije bila zadovoljavajuća, ali i ponovio ono što je već rekao Al Džaziri – da IAEA nije našla nikakve dokaze da Iran pravi ili da ima planove da napravi nuklearno oružje.
Halucinantne vizije
Niko ne spori da je Iran pretrpeo nuklearne gubitke. I sam ministar spoljnih poslova Abas Arakči nazvao je štetu „ozbiljnom“. No kako sada stoje stvari, Vašington i Tel Aviv dolivanjem benzina na regionalni požar nisu postigli šta su želeli (ili su bar tvrdili da žele). Toliko o istorijskom napadu. Kako stojimo sa istorijskim mirom, onim mirom koji je egzaltirani Donald Tramp na društvenim mrežama isprva nazvao „večnim“? Tu je zaokret bio još oštriji.
„I jedni i drugi su iscrpljeni. Može li sve da počne iznova? Pretpostavljam da jednog dana može. Možda će početi i uskoro“, rekao je predsednik SAD u Hagu.
Ukratko – još jedan ćorak. Moguće je da Iran neće dopustiti rad inspektorima IAEA ako ne dobije čvrste garancije da njegov nuklearni program više neće biti napadan, a od tog posla nema ništa. Ministar Arakči je u ponedeljak rekao da će te garancije biti uslov i za nastavak nuklearnih pregovora sa Vašingtonom. I kada već pominjemo predstavnike iranskog režima, pomenimo i to da su se vašingtonske, telavivske, briselske nade u njegov ekspresni pad ispostavile halucinantnim, na šta je, primera radi, još tokom razmene raketa upozoravao Lior Šternfeld, profesor moderne istorije Irana na Državnom univerzitetu Pensilvanije.
„Ta stvarnost postoji samo u Teheranđelesu i na obodima sadašnje američke administracije“, rekao je Šternfeld u intervjuu za magazin +972, zajednički projekt izraelskih i palestinskih novinara.
Teheranđeles je popularno ime za deo Los Anđelesa u kome se smestilo mnogo iranske dijaspore. Koliko god ta dijaspora legitimno želela da Iran bude drugačiji, njen dodir sa stvarnošću domovine nije baš čvrst. A stvarnost Izraela je u magazinu +972 pokušao da objasni urednik Meron Rapoport. U analizi objavljenoj u petak Rapoport je prvo podsetio na očiglednosti – da je Izrael opet demonstrirao vojnu nadmoć, da je nad Iranom leteo bez smetnji, da je u metar znao gde se nalaze iranski bezbednjaci i nuklearni naučnici, da su njegovi napadi bili precizni.
„Dokazao je i da može da bude siledžija iz susedstva – da ignoriše međunarodno pravo, da zaobiđe pregovore Irana i Trampove administracije, i da uz sve to uživa neupitnu podršku Zapada, pogotovo Vašingtona“, dodaje Rapoport.
Računica večnog premijera
Sa druge strane, istina je i da veliki gradovi Izraela još od 1948. nisu bili pod pretnjom pod kakvom su bili u Dvanaestodnevnom ratu. Ako je Izrael demonstrirao vojnu superiornost – u koju niko ozbiljan nije ni sumnjao – Iran je pokazao da je i takav Izrael ranjiv. Šta o tome misle stanovnici, tek treba videti, ali izvesno je da ta ranjivost nije mnogo potresla premijera Benjamina Netanijahua.
„Netanijahu je izabrao baš ovaj trenutak da započne rat sa Iranom u želji da Gaza nestane sa vidika; da ljudi zaborave da nije uspeo da eliminiše Hamas; da zaborave da su taoci još u zatočeništvu; da zaborave sve jači međunarodni gnev zbog stravičnih slika iz Pojasa; da zaborave sve veću domaću frustraciju ratom; da zaborave da se monstruozan plan guranja Palestinaca na jug zarad konačnog isterivanja izjalovio, da je na tom planu malo toga postignuto ako ne računamo rešetanje gladnih civila dok čekaju u redovima za hranu“, efektno sumira Rapoport.
Ako je rat sa Iranom gotov – a Netanijahu mora da ga smatra gotovim, jer će u suprotnom dovesti u pitanje „odlučujuću pobedu“ koju je proglasio – Gaza će opet izbiti u prvi plan. A tamo će se, misli izraelski novinar, više pitati Donald Tramp, kome je Netanijahu, upravo uvlačeći ga u sukob sa Iranom, prepustio poslednju reč. Rapoport smatra da bi Tramp sada mogao da poželi da nastavi da se igra mirotvorca, kao i da bi evropske zemlje mogle ozbiljnije da zaprete prstom Tel Avivu zbog onog rešetanja gladnih civila. Tu misao, međutim, pomalo diskvalifikuje Rapoportova sopstvena i istinita opaska o neupitnoj podršci zapada Izraelu. O ponašanju zemalja zapadne Evrope tokom Dvanaestodnevnog rata mogao bi da se napiše poseban tekst, a može i da se sumira jedinim zaista istorijskim što će iza toga rata ostati – istorijskim dnom udvorištva generalnog sekretara NATO, Holanđanina Marka Rutea, i njegovom već slavnom opaskom da „tatica mora nekada da podvikne“. Za Rutea je Tramp „tatica“, a za Nemačku je broj žrtava u Gazi baš u ponedeljak postao „zabrinjavajući“; toliko zabrinjavajući da ga Berlin – prema rečima portparola vlade Štefana Kornelijusa – „prati veoma kritički“. Možda naposletku za Klio i bude posla. Takvo licemerje ne viđa se svakog dana.
