Nikada mi ne bi palo na pamet da ću živeti na Zapadnoj obali, ali šta da ti kažem – ljubav. Upoznala sam Palestinca u Evropi, na jednom kursu. Radio je za Ujedinjene nacije. Naša veza je trajala otprilike godinu dana i odlučili smo da se venčamo i da počnemo život ovde. Slušala sam njegove priče o okupaciji, ali sam došla sa neznanjem koje mi je danas neverovatno. Bilo mi je čudno to što budući muž ne dolazi na aerodrom da me sačeka. Ja sam njega u Beogradu čekala na aerodromu, pitala sam se u šali kakav je to domaćin, a čovek nije imao dozvolu da dođe. Moj suprug je hrišćanin, živimo u hrišćanskom delu Vitlejema i isprva sam se pitala zašto ne živimo u Jerusalimu kada bi to bilo tako divno. Suprug me je bledo gledao i rekao da ne možemo. „Kako ne možemo, čoveče? – Pa nemam dozvolu.“
Trebalo mi je nekoliko godina da shvatim koliko je okupacija užasna, da uskraćuje osnovna ljudska prava poput slobode kretanja, slobode da možeš da sedneš u auto i da ideš iz jedne u drugu tačku bez bilo čije dozvole. Ljudi ovde normalizuju nenormalno i meni je to u početku bilo strašno. Uveče bismo spavali i čula bih pucnje. Svaki put bih se štrecnula, a mom suprugu je bilo normalno što su opet došli vojnici, jer živimo blizu izbegličkih kampova Dejše i Aida. Ljudi idu na posao ako ga imaju, vode decu u škole i vrtiće, a svakog trenutka može da upadne izraelska vojska u džipovima, da baci suzavac, da nekog izbaci iz kuće, da uhapsi. To naročito rade noću ili rano ujutru, u četiri, u pet.
Slike aparthejda
Ljudi obično misle da je Zapadna obala homogena celina. U stvarnosti izgleda kao švajcarski sir. Ideš recimo iz Vitlejema ka Ramali, kao što sam ja dve godine išla na master studije. Sve vreme sam na Zapadnoj obali, nema veze sa Izraelom, ali prolazim kroz izraelske kontrolne punktove. Zapadnu obalu čine getoi, gradovi sa okolinom, a između njih je bezbroj ilegalnih izraelskih naselja. Palestinci su pristali na sva ograničenja koja su im 1993. i 1995. nametnuta privremenim sporazumima iz Osla u nadi da će za pet godina, kada se situacija malo smiri, opet sesti za pregovarački sto. U Oslu je Zapadna obala podeljena na teritorije A, B i C. Teritoriju A čine gradovi poput Vitlejema, koji su pod vojnom i civilnom kontrolom Palestinske uprave, s tim što Palestina nema vojsku nego samo policiju. Tu Palestinci mogu da žive, da grade kuće. Teritorija B počinje van grada. Sada zamišljaš da je reč o barem nekoliko kilometara udaljenosti, a zapravo je odmah „iza ćoška“. Dva minuta kolima iz teritorije A i već si na teritoriji B, a tamo je uprava podeljena – vojna uprava je izraelska, a civilna palestinska. Glavnu reč vode Izraelci. Teritorija C zauzima najveći deo Zapadne obale, više od 60 odsto. Tamo je obradiva zemlja, tamo su maslinjaci, voćnjaci od kojih živi većina Palestinaca. Teritorija C je pod potpunom vojnom i civilnom upravom Izraela.
Izrael otima zemlju da bi širio nelegalna naselja i pravio aparthejd puteve, koje Palestinci ne mogu da koriste.
To znači da na svom parčetu zemlje, koje si nasledio od pradede, od čukundede, ne možeš ništa. Ovde se maslina koristi za jelo, maslinovo drvo se koristi za preradu, za suvenire, porodice zavise od tih maslinjaka. Da bi ih održavali ili da bi u sezoni brali, moraju da traže dozvolu od Izraela. Na dozvoli piše određeni dan i sat u kome smeš da odeš i obrađuješ svoju zemlju. Izrael često tu dozvolu ne daje ili je daje čoveku koji ima 70 godina i koji naravno ne može sam da ode i da obere masline. Ljudima koji tamo grade kuće ili neke pomoćne objekte sve biva porušeno iako grade na sopstvenim posedima. U našem slučaju teritorija C je na pet minuta vožnje od Vitlejema ka Jerusalimu. Zemljište je većinski vlasništvo Palestinaca hrišćana iz Vitlejema. Većinski je i oduzeto, jer Izrael proširuje nelegalna naselja. Otimaju zemlju da bi pravili aparthejd puteve, koje Palestinci ne mogu da koriste.
Bile su nedavno velike vrućine, kao i u Srbiji, a ja sam razmišljala da li ćemo imati vodu, jer Izrael kontroliše i vodu za piće. U kućama imamo velike metalne ili plastične kanistere. Izrael otvara glavnu slavinu dvaput mesečno, recimo, ili i ređe leti, kada je nestašica. Onda napunimo kanistere i to je sva voda koju imamo. Moraš da razmišljaš kada ćeš da se okupaš, ne razbacuje se ni kap. Razmišljam i o tome šta će biti ako sad odem i posetim prijateljicu koja je malo dalje od mene – šta ako upadnu izraelski vojnici i počnu da bacaju suzavac? Da li ću moći da se vratim kući?
Maltretiraju, hapse, i to se ne dešava samo sada, zbog Gaze. Sve o čemu govorim, traje decenijama. Sada je samo intenzivirano.
A situacija u Vitlejemu je super u poređenju sa severom Zapadne obale, sa Dženinom, Tulkaremom, okolinom Ramale, Nablusom. Tamo su izraelski vojnici u gradovima, idu ulicama u džipovima i tenkovima, maltretiraju ljude i verbalno i fizički. Rekli su već da su došli da bi ostali. Još nije tako u Vitlejemu, ali je pitanje trenutka. Imam prijateljicu koja je i sama strankinja, Australijanka udata za Palestinca, i živi u Tulkaremu, pored izbegličkog kampa. Njen muž i šesnaestogodišnji sin izlaze iz kuće samo u retkim slučajevima, jer znaju da će se vojnici iživljavati. Svake noći upadaju u izbegličke kampove sa ciljem da zastraše. Maltretiraju, hapse, odvode, i to se ne dešava samo sada, zbog Gaze – to se dešava decenijama. Veoma je važno da se to ponovi – sve o čemu govorim, traje decenijama. Sada je samo intenzivirano.
Život bez saveznika
Zastrašujuće je da naseljenici imaju više sloboda nego i sama izraelska vojska. Kada upadaju u palestinska sela, kada maltretiraju ljude i pale kuće, kada bukvalno vrše pogrome, izraelski vojnici ih čuvaju. Ako nisu zadovoljni podrškom, napašće i vojnike. To je neobuzdana horda. Iz raznih su krajeva sveta, ali velikim procentom su iz SAD i Rusije. Užasno su agresivni, bez zadrške, a država ih naoružava. Nedavno su kamenovali stariji par Palestinaca koji se vozio ka Jerihonu. To može da se desi bilo kada. Skoro smo išli od Jerihona ka Vitlejemu i odjednom sam pomislila – šta ako se sada pojave? Šta ako gađaju kamenicama, zapucaju, a mi smo u kolima sa decom? Želela sam samo da stignem u svoj geto, da ne mrdam iz tog geta u kome mi je dobro.
Kada izraelska vojska upadne u Dženin, u Ramalu, u Vitlejem, palestinski policajci se zatvore u stanice i gledaju kako vojnici biju i ponižavaju njihove ljude.
Palestinska uprava je korumpirana. Kada Palestinci u Ramali izađu na ulice da protestuju, takozvani predsednik Mahmud Abas pošalje policiju da tuče narod. Ne znam čiji je predsednik, pošto mu je mandat davno istekao, a izbora nije bilo. Hapse ljude zbog objava na „Fejsbuku“. Nisi samo pod izraelskom okupacijom, zbog koje u bilo kom trenutku možeš da završiš u nekom zatvoru, već to može da ti se desi i zbog Palestinske uprave koja je izgubila svaki smisao. Ti ljudi su bukvalno podizvođači izraelske okupacije. Kada vojska upadne u Dženin, u Ramalu, u Vitlejem, palestinski policajci se samo zatvore u stanice i gledaju kako izraelski vojnici maltretiraju, biju, ponižavaju njihove ljude.
Vitlejem živi od turizma. U Vitlejemu su hoteli, suvenirnice, restorani. A dve godine nijedan turista nije ovde kročio. Porodice nemaju od čega da žive. Nema posla, a gledaš kako ćeš da doneseš neku hranu na sto svojoj porodici, da ne pričamo o tome da treba da platiš školovanje deci. Kako onda da razmišljaju o tome da skinu Mahmuda Abasa? Ljudi odlaze zato što vide da nemaju podršku ni „svoje“ vlasti ni međunarodnih faktora. Decenijama postoji narativ po kome hrišćani napuštaju Bliski istok zato što ih muslimani progone. Ovde hrišćani i muslimani vekovima žive zajedno – ne jedni pored drugih nego zajedno, jedni sa drugima. Ljudi iz „Svete zemlje“ odlaze zbog nepodnošljive izraelske okupacije. Kada nemaš posao, kada nemaš slobodu kretanja, kada nemaš vodu, onda nemaš ni život, pakuješ se i odlaziš. Izraelska okupacija ne pravi razliku između muslimana i hrišćana. Jednako gazi jedne i druge.
Žene u izraelskoj vojsci su užasno brutalne. Klinka od 18-19 godina, u uniformi, koja se iživljava nad Palestincem od 60 godina – to je deo svakodnevice.
Život je ovde stvarno depresivan. Kada nemaš osnovno, koliko god si pozitivnog duha, to te slomi. Slomi te svakodnevica. I kada odemo na kafu, pričamo o tome šta se sinoć desilo u nekom kampu i o tome kako je neki Palestinac nadmudrio nekog izraelskog vojnika koji ga je jurio. Ali ljudi ne odustaju od života. Krštenje, prvi rođendan, završen vrtić ili srednja škola, prosidba, veridba – sve je razlog za slavlje, sve je dobar povod da se okupimo, da se radujemo. Ne znam kako i palestinski hrišćani i palestinski muslimani još imaju veru u boga pored svega i posle svega, ali i dalje je imaju i nadaju se da ne može ceo život da bude ovako loš. Iz tog nepristajanja izbijaju fenomenalni palestinski pisci, umetnici, ljudi koji se kreativno bore protiv potpuno nenormalne situacije.
Kažem ti da godinama nisam mogla da ukapiram šta podrazumeva ta okupacija. To podrazumeva da kreneš na posao i ne znaš da li ćeš na posao stići, zato što imaš i stalni kontrolni punkt i „leteće“ punktove. U bilo kom trenutku se samo pojave izraelski vojnici, zaustave saobraćaj, izbace te iz kola, drže te na suncu na petsto stepeni, maltretiraju te. Sedamnaestogodišnji sin jedne prijateljice, Amerikanke takođe udate za Palestinca, išao je iz Vitlejema za Ramalu i stigli su na kontrolni punkt „Kontejner“, koji razdvaja sever od našeg južnog dela Zapadne obale. Vojnici su zaustavili kombi i naredili da muškarci izađu. Iživljavali su se, naterali ih da kleče, tukli ih. Žene u izraelskoj vojsci su užasno brutalne. Klinka od 18-19 godina, u uniformi, koja se iživljava nad Palestincem od 60 godina – to je deo svakodnevice. To ne mora da ti se desi, ali može. Sin moje prijateljice je to shvatio kao deo inicijacije, kao ulazak u svet odraslih muškaraca. „Ma imam malo modrica, oteklo mi je lice, ali to nije ništa.“
Srpski meci i palestinska deca
Palestinci su po temperamentu slični balkanskim narodima. Sve će da ti ponude. Nema veze što niko nema para – kada imaš neki problem, svi će da uskoče. A svejedno je dehumanizacija palestinskog naroda dosegla neverovatnerazmere. To su ljudi koji žele da žive normalno, a etiketiraju ih kao teroriste. Pogađaju me milioni hrišćana hodočasnika koji su ovde dolazili svake godine – a među njima su hiljade ljudi iz Srbije – i nisu videli stradanje Palestinaca. Kako bilo ko može ponosno kaže da je hrišćanin a da ne vidi Hrista u svakom tom Palestincu sa Zapadne obale, da ne pričamo o ljudima u Gazi, u ljudima koji su obespravljeni, poniženi, odbačeni? Pa to su upravo oni uz koje je Hrist stajao, upravo oni za koje je Hrist i stradao. Hodočasnici koji dođu ovamo padaju ničice na mrtve građevine u kojima je Hrist boravio, celivaju ih, a ne vide žive ljude koje maltretiraju bukvalno na njihove oči, koji nemaju vodu, koje izraelski vojnici ponižavaju na kontrolnim punktovima. Kako stigneš da obiđeš sve te građevine, a ne vidiš živo ljudsko biće pored sebe?
Pored svih užasnih stvari koje režim radi u Srbiji, još i direktno učestvuje u genocidu. Zašto to niko ne pominje na protestima?
Aleksandar Vučić se javno hvali činjenicom da pomaže Izrael slanjem oružja i niko u Srbiji ne kaže ni reč. Znam da je grupa „Podrška narodu Palestine“ imala nekoliko protesta. Ali prošle godine, u jeku genocida u Gazi, Beograd je bio okićen izraelskim zastavama. Isak Hercog, predsednik Izraela, posetio je Beograd, rukovao se sa Vučićem i ugovorio višemilionski sporazum o oružju. I niko u Srbiji, nijedan moj prijatelj, nijedan hrišćanin u mojoj Srbiji nije ustao. Razumem da se ljudi osećaju bespomoćno. Aman, daj da se okupimo nas pet, deset, a možda možemo da nađemo i nas sto, i da makar napišemo obično pismo. I to je neki vid otpora i nepristajanja na to da srpski meci ubijaju decu u Palestini – ne samo u Gazi nego i na Zapadnoj obali. Moj sin i moja ćerka uopšte ne liče na mene, baš su pravi mali Palestinci. Pogledam u njih i razmišljam o tome da srpski meci ubijaju palestinsku decu. Zaista razumem da je Srbija poslednjih meseci u raspadu. Baš je pravo katarzično stanje, i neka je i dobro je, jer krajnje je vreme bilo. Ali pored svih užasnih stvari koje režim radi u Srbiji, još i direktno učestvuje u genocidu. Zašto to niko ne pominje na protestima? Gledala sam snimke iz Valjeva. To je preslikano iživljavanje izraelskih kolonijalnih cionističkih vlasti nad okupiranim narodom.
Niko neće moći da kaže da nije znao. Znali smo, jer smo u 21. veku na jedan „klik“ udaljeni od informacije, i odlučili smo da okrenemo glavu.
Izveštaj Ujedinjenih nacija kaže da je na Zapadnoj obali od oktobra 2023. do avgusta 2025. ubijeno 995 Palestinaca, od toga 210 dece. Izraelska vojska kaže da je Hamas razlog uništenja Gaze. Hamas ne postoji na Zapadnoj obali; ovde postoji Palestinska uprava. Izraelska vlada odavno najavljuje potpunu aneksiju. To znači da će i u Vitlejemu biti kao što je sad u Tulkaremu i Dženinu, da će svuda po Zapadnoj obali biti vojska i svakodnevno iživljavanje. Već je skoro pedeset hiljada ljudi raseljeno iz kampova Tulkarem, Dženin, Nur Šams. Izraelci su nedavno u Dženin, gde jedino ima nekog otpora, doveli završnu klasu učenika vojne škole. Napravili su ceremoniju diplomiranja usred izbegličkog kampa.
Niko neće moći da kaže da nije znao. Znali smo, jer smo u 21. veku na jedan „klik“ udaljeni od informacije, i odlučili smo da okrenemo glavu. Ljudi ne veruju palestinskim novinarima. I njih etiketiraju kao Hamas. I dalje nam je potrebno da izraelske organizacije kao što je Becelem potvrde genocid. Sjajne su te organizacije, ali je problem što ih koristimo kao referencu da bi palestinski glas bio prihvaćen kao istinsko svedočenje. Palestinci govore od početka da je u Gazi genocid. Zašto im niko nije verovao pre dve godine?
Prva reakcija na ovakve priče uvek glasi: „Jeste li razmišljali o tome da se preselite?“ Uvek odgovorim da ne razmišljamo o tome da odemo. Moj muž je ovde rođen, nema drugu domovinu. To što ostajemo, nenasilan je otpor izraelskoj okupaciji. Ne ostavljaju se ljudi kada je najteže. Govorili smo o odlascima, ali to ne znači da Palestinci odlaze masovno, pogotovo ne da to čine svojevoljno. Palestinci ostaju u svojim domovima, selima i gradovima. Palestina nije samo kuća koju ne mogu da napuste, već mnogo više od toga – simbol slobode, pravde, dostojanstva na koje svaki čovek ima pravo.
