Kada se helikopter „bel 212“ u nedelju srušio na severozapadu Irana, ta je država u trenu izgubila ministra spoljnih poslova, provincijskog guvernera, dvojicu imama. Pažnja svetskih medija, međutim, usmerena je na smrt Ebrahima Raisija, jer Teheran sa njim nije izgubio samo aktuelnog predsednika, već i potencijalnog vrhovnog vođu. Islamska Republika Iran uspostavljena je 1979. godine, i od tada je imala samo dvojicu poglavara. Legendarni ajatolah, Ruhola Homeini, vladao je do smrti 1989. Od tada, već tri i po decenije, uzde moćne bliskoistočne države u rukama drži Ali Hamnei. U političku čvrstinu tog zahvata ne treba sumnjati, ali Hamnei ima 85 godina, i pitanje njegovog naslednika već je dugo aktuelno.
Iranska upravljačka struktura čuvena je po kompleksnosti, a prva je dužnost predsednika – duhovito je primetio novinar Hareca Zvi Barel – da snosi odgovornost za sve promašaje.
Raisijevu fotelju privremeno je zauzeo Mohamed Mohber, doskorašnji prvi potpredsednik, koji je četrnaest godina bio na čelu Setada, ekonomskog kolosa čija se vrednost meri desetinama milijardi dolara
„Ključni problemi, kao što su razvoj nuklearnog programa ili odluka da se isti zamrzne, strateško partnerstvo sa Kinom i Rusijom, popravljanje odnosa sa arapskim državama, sasvim su u rukama Hamneija. Iran ima izbore za parlament, za predsednika, za lokalnu samoupravu i niz saveta čija je navodna uloga da odobre ili odbace zakonodavne akte parlamenta i politički kurs vlade. Iznad njih je ceo nivo nebiranih institucija, poput pravosuđa i snaga bezbednosti. I birano i nebirano kontroliše vrhovni vođa, ali pod redovnim okolnostima ta dvodelna struktura nudi sistem uzajamne kontrole, koji nedostaje u većini autoritarnih država. No kada treba doneti strateške odluke, ne samo o bezbednosnim ili nuklearnim pitanjima, već i o ekonomskim, drugi su mehanizmi jači od vlade i predsednika koji je vodi”, objasnio je Barel u Harecu.
Ebrahim Raisi je postao predsednik 2021. godine, i po Barelovoj terminologiji, morao je da snosi odgovornost za svašta. Inflacija je divljala, vrednost rijala bila u slobodnom padu, radna mesta nestajala, a vrhunac narodnog besa bili su protesti 2022, koji su izbili i krvavo ugušeni nakon što je Mahsa Amini stradala u rukama teheranske policije. Veliko finale Raisijevog mandata, ispostavilo se, bila je aprilska razmena projektila sa Izraelom. U toj su razmeni, doduše, i Tel Aviv i Teheran bili uzdržani, i nisu, srećom, pokazali šta njihovi arsenali zaista mogu, pa se kao veći problem Raisijeve političke zaostavštine ukazuje to što je iranski nuklearni sporazum sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija (i Evropskom unijom) ostao mrtav. Ne treba, međutim, zaboraviti da je tom sporazumu presudio Vašington, kada se 2018. iz njega jednostrano povukao – bez opravdanja, prema Međunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju. Nema potrebe objašnjavati koliko je na iransku ekonomiju uticala ideja Vašingtona da sporazum zameni „maksimalnim pritiskom“, to jest da kažnjava svakog ko sa Iranom posluje.
Preispitivanje zaostavštine: Ebrahim Raisi je postao predsednik 2021. godine kada se zemlja nalazila u ozbiljnoj krizi
Bez obzira na haotičan mandat, brojni su poznavaoci Irana smatrali da bi Ebrahim Raisi mogao da se – baš kao Ali Hamnei 1989 – iz predsednika preobrazi u vrhovnog vođu. Njegovu fotelju privremeno je zauzeo Mohamed Mohber, doskorašnji prvi potpredsednik. Iza Mohbera je značajna karijera, uključujući tu i četrnaest godina na čelu Setada, ekonomskog kolosa čija se vrednost meri desetinama milijardi dolara. Setad je uspostavio sam Ruhola Homeini, a danas ga kontroliše Ali Hamnei, što svedoči o poverenju koje Mohamed Mohber ima sa vrha, ali nije verovatno da će se i on sam naći na spisku kandidata za vanredne predsedničke izbore, raspisane za 28. jun. Reza Akbari sa londonskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru potvrdio je za Al Džaziru teoretsku mogućnost da potpuno pravovernog Raisija nasledi neki „mekši” kandidat. No odmah potom je podvukao da se iranska spoljna politika sigurno neće promeniti. O njoj će i dalje brinuti Ali Hamnei i ona kompleksna struktura, u kojoj je predsednik samo jedan šraf.
