Dvojica ljudi u elegantnim odelima, domaćin i gost, najzad izlaze pred novinare, foto-reportere, kamermane pristigle iz celog sveta. Medijska bulumenta strpljivo ih čeka već sat i po, i sada se bez pardona lakta kako bi uhvatila svaku njihovu reč i grimasu. I domaćin i gost su dobro raspoloženi, a zlatne zavese, kristalni lusteri i svila počasnih zastava pojačavaju sjaj njihovih osmeha. Domaćin je osuđeni kriminalac. Gostu se kod kuće sudi za korupciju, a na međunarodnoj je poternici zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Domaćin samouvereno pripoveda o planu da raseli dva miliona ljudi kako bi njihovo rodno tle pretvorio u hotelski kompleks sa brojnim zvezdicama. Gost je ta dva miliona ljudi donedavno pokušavao da zbriše direktnijim metodama, otuda i ona poternica, ali sada priznaje da je ideja njegovog uglednog domaćina možda i bolja, a svakako „istorijska“. Mediji imaju poneko pitanje za veseli dvojac, ali niko ne odaje utisak da prisustvuje nečemu neobičnom. To je samo rutinska konferencija za štampu.
O kriminalcima i zločincima
Kada bismo pisali scenario za futurističku distopiju, pa u njemu osmislili takvu scenu, ne bismo dospeli do ozbiljnog producenta. Čak bi i neozbiljan morao da zaključi da smo se preigrali, da nam je ta scena suviše groteskna. Hajde sve drugo i nekako, fakat je da državama po pravilu upravljaju kriminalci i zločinci, ali koji će gledalac poverovati u etničko čišćenje zbog rivijere, pa makar i uz kokice… Da, ona dvojica i bulumenta pride zaista deluju nebulozno kao filmski likovi, ali kao stvarnost prolaze bez problema. Domaćin je bio predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp, a gost premijer Izraela Benjamin Netanijahu. Govorili su u čuvenoj Istočnoj sobi Bele kuće, a etnički čistu rivijeru nameravaju da naprave od Pojasa Gaze. Pokušavajući sebi da objasni to što je slušao, vašingtonski dopisnik britanskog Gardijana Dejvid Smit i sam se poslužio filmskim poređenjima u živopisnom izveštaju.
„Tramp izgleda namerava da ovaj mandat pretvori u Kuma 2, Terminatora 2, u Imperija uzvraća udarac, u nastavak koji nadmašuje prvo poglavlje. Danas Gaza, sutra svet“, zapisao je Smit.
Istina je, međutim, da palestinska tragedija već ima mnogo poglavlja, i bilo bi nefer ne pomenuti jedan lik koji u ovom nastavku ne nastupa. Džozef Bajden je ostao ispred televizora, moguće u suzama. Više od petnaest meseci je pomagao Izraelu da ubija, da očisti teren za taj ekskluzivni rizort, samo da bi sada od Netanijahua čuo kako je Donald Tramp, posle manje od petnaest dana mandata, postao „najbolji prijatelj kojeg je Izrael ikada imao u Beloj kući“. To je bolelo.
Tramp je 10. februara na kanalu Foks njuz rekao da žitelje Gaze namerava da raseli trajno. Izraelski ministar odbrane dan ranije je naložio armiji da se spremi za „dobrovoljne odlaske“
A kada je reč o ljudima koje Netanijahuov režim smatra „neprijateljima Izraela“, recimo o izraelskom dnevnom listu Harec, novinar Alon Pinkas započeo je tekst slavnim stihovima Lenarda Koena: „Koliko noći sam se molio za ovo, da započnem svoje delo/ Prvo osvajamo Menhetn, potom osvajamo Berlin“. Pinkas i sam primećuje da su umetničke paralele poput njegove ili Smitove pokušaji da se u prvim Trampovim imperijalnim koracima nađe neki smisao. Možda ga ne treba tražiti, možda je poenta upravo u nedostatku bilo kakvog smisla. Zamisao predsednika SAD je isprazna koliko je i fantastično zločinačka, smatra autor.
„Šta Tramp želi? Da skrene pažnju. On cveta u haosu. Nije bilo ni reči o pravu. Na osnovu kog legitimiteta SAD mogu da preuzmu Gazu? O logistici. Kako preseliti dva miliona ljudi, od kojih većina neće hteti da ode? O politici. Ko će svime time upravljati? O finansijama. Ko će da plati taj kolosalni poduhvat? O regionu. Većina arapskih zemalja već je žustro odbacila takvu ideju. Ovo je suština – nemojte tražiti logiku, koherentnost, šablone. Samo sačekajte par sedmica. Možda će se sve promeniti“, napisao je Pinkas 5. februara, u prvoj reakciji na crnu ideju Bele kuće.
Pinkasove opaske o Trampu svakako su tačne, i čoveka su možda mogle da uteše do 10. februara, kada je predsednik SAD na kanalu Foks njuz rekao da žitelje Gaze namerava da raseli trajno. Tramp je time potkopao sopstvenog državnog sekretara Marka Rubija, koji je 6. februara pokušao da ublaži planetarni gnev tvrdeći da će Palestinci biti raseljeni „samo“ dok Pojas Gaze ne bude obnovljen. I potvrdio je da čak ni „čovek van politike“ – kakvim Tramp pokušava da se predstavi već deceniju – ne može da iskorači iz američke politike neupitne podrške Izraelu, i da u toj saradnji nijedno zlodelo nije nezamislivo. Novinar Hareca Aluf Ben podsetio je 9. februara da je ministar odbrane Izrael Kac armiji naložio da se pripremi za „dobrovoljni odlazak“ Palestinaca iz Pojasa Gaze.
„Taj ’dobrovoljni odlazak’ nije smešten u nadležnost ministarstva spoljnih poslova, saobraćaja ili turizma, već oružanih snaga. Čini se da Izrael neće za žitelje Gaze osnivati putničke agencije, nuditi im jeftine letove ili bodove za česte letače. Umesto toga, verovatno će ih hrabriti da odu izgladnjujući ih – ili po eufemizmu ministra finansija Bezalela Smotriča ’upravljajući humanitarnom pomoći’ – ili nastavkom rata ’do uništenja Hamasa’, kao što je obećao premijer Netanijahu.“
Šutiranje Palestinaca
Ben poput Pinkasa dodaje da je lako ismevati i Kaca i Trampa, koji kao na fabričkoj traci lansira grandiozne ideje i potom ih odbacuje u škart, ali i podseća da ideja koja bi običnog čoveka lansirala u ludnicu postaje smrtna pretnja ako se ispali iz Bele kuće.
„Tramp je iz čarobne lampe ispustio tajne želje mnogih izraelskih Jevreja, koji ne veruju u mogućnost da sa Arapima dele komad zemlje. ’Ili mi ili oni’, tako kaže desnica. ’Mi ovamo, a oni tamo’, tako formuliše levica. Jedan od vođa cionističke levice odavno mi je rekao: ’U srcu smo svi kahanisti; sve ostalo je stvar obrazovanja’. Ankete prethodnih dana to potvrđuju. Čim je Tramp normalizovao razgovor o etničkom čišćenju, velika većina izraelskih Jevreja izrazila je želju da Palestince išutira iz Gaze“, zapisao je (izuzetno hrabro) Aluf Ben.
Termin „kahanista“, uzgred, može da bude i pogrda i naziv za stvarnog sledbenika pokojnog ortodoksnog rabina Meira Kahanea, čiji je rasizam spram nejevrejskog življa Izraela (i Palestine) bio takvih razmera da je Izrael bio prinuđen da ga desetinama puta hapsi i zatvara od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka. Ben pronalazi previše sličnosti između Kahaneovih parlamentarnih govora – rabin je između zatvorskih kazni nekako stigao i do Kneseta – i politike Netanijahuovog režima.
Čini se da se u Tel Avivu ne razmišlja mnogo o tome da bi iseljenje Palestinaca u Egipat ili Jordan značilo povratak neprijateljskog okruženja kakvo je Izrael imao pre pola veka
„Kahane je bio siledžija i marginalac, koga je Kneset izbacio iz svojih redova. Ali njegove ideje nisu nestale, i generaciju i po kasnije dospele su do mejnstrima, koji se još krije iza licemernih argumenata ’humanitarne brige za Palestince’ ili ’potrage za drugačijim rešenjem’. Demon etničkog čišćenja pušten je iz čarobne lampe, i biće teško vratiti ga“, zaključuje Ben.
Nije nezamislivo. Ostaje nada da je neizvodivo. Ta nada ima neku čvrstinu. Ako ostavimo po strani revolt međunarodne zajednice, koji obično nije delatan, teško je zamisliti, recimo, čime bi SAD mogle da privole Egipat ili Jordan da prihvate stotine hiljada gnevnih Palestinaca na svojoj teritoriji. Čini se da se u Tel Avivu ne razmišlja mnogo o tome da bi iseljenje Palestinaca na Sinajsko poluostrvo ili u Transjordan značilo povratak neprijateljskog okruženja kakvo je Izrael imao pre pola veka. Ali i u Kairu i u Amanu razmišlja se upravo o tome i samo o tome. Egipat ima mir sa Izraelom od 1979, Jordan od 1994, i veoma im je do tog mira stalo. Ako bi sada naljutili Tel Aviv odbijanjem da prihvate živalj Gaze, to bi bila sitnica spram izvesnog rađanja novih i još militantnijih palestinskih organizacija na sopstvenim granicama sa Izraelom. Aman se uz to veoma dobro seća „Crnog septembra“ 1970, to jest kakav problem ratoborni Palestinci mogu da budu i po unutrašnju stabilnost. Šta o osmesima Trampa i Netanijahua misle sami stanovnici Pojasa Gaze, nije potrebno objašnjavati.
„Severni deo Gaze pretvara se u sve veći pakao. Tamo nema ničega za čoveka. Nema domova. Zgrade koje su još uspravne, oštećene su ili izgorele. Svakog časa mogu da se sruše. Nema vode. Nema hrane. Nema bolnica. Uprkos tome, ljudi se vraćaju“, zapisao je u jednoj reportaži Hani Mahmud, reporter Al Džazire iz Gaze. Napisao je i drugu.
Netanijahu kao scenski rekvizit
„Ljudi biraju da se vrate u svoja susedstva, da dižu šatore kraj svojih razorenih domova. To je pitanje identiteta. Što se tiče reakcija na Trampove izjave, struja i internet nisu baš nadohvat ruke, pa stanovnici ne mogu da isprate svaku reč. Važnije im je da ponovo podignu srušene živote. Fati Abu al Sajed, 72-godišnji žitelj Han Junisa, kaže da će ostati baš pored svog nekadašnjeg doma. ’Vidite li onu gomilu beskorisnih ruševina?’, pita pokazujući štapom na nešto što je nekada bilo kuća. ’To je dragocenije od Sjedinjenih Američkih Država i svega što u njima postoji’“, poentirao je Mahmud.
U trajnost primirja koje je i dalje na snazi teško da iko više veruje. Sam ponosni arhitekta tog „mira“, Donald Tramp, preporučio je Tel Avivu da nastavi razaranje ako mu Hamas ne isporuči sve preostale taoce do subote u podne, što veze nema sa „sporazumom“. Predsednik SAD je, istina, dodao da će Tel Aviv možda odlučiti drugačije, ali neki autori primećuju da je sada pitanje o čemu Netanijahu uopšte odlučuje.
„Bilo to dobro ili zlo, sada umesto njega rešava Tramp. U predstavi u Beloj kući premijer Izraela je bio samo scenski rekvizit. Tramp je promenio pravila u Gazi, u Iranu, svugde. Možda to nije održivo, ali Netanijahu od danas mora da igra po Trampovim pravilima“, zapisao je u već pomenutom tekstu za Harec Alon Pinkas.
Pinkasova opaska o Iranu odnosi se na tezu da je krunska želja Benjamina Netanijahua konačni obračun sa režimom u Teheranu. Po toj tezi premijer Izraela se nadao da će u drugom Trampovom mandatu dočekati sanjani trenutak, a šef Bele kuće na tom planu zasad nije najavio ništa osim pojačanih sankcija. No, kako bi rekao sam Pinkas, sačekajmo par nedelja, možda se i to promeni. Želja Palestinaca da žive u svojoj zemlji, međutim, promeniti se neće.
