Vreme je da i Evropa stekne tvrdu moć

Evropska unija kreirana je kao antipod politici utemeljenoj na moći. Ali da bi preživela mora da postane supersila, što je u kontradikciji sa samim principom na čijim temeljima je nastala. Razlog za to je američki predsednik Donald Tramp koji je primorava da, gotovo protiv svoje volje, prođe kroz transformaciju.

EU ne mora nužno da okrene leđa Sjedinjenim Državama; ali mora da spozna kako je u stanju da se oslanja samo na samu sebe, i da to podrazumeva sticanje tvrde – vojne – moći. Trampovo vreme na vlasti jeste limitirano, ali bi trampizam mogao da opstane. Uprkos njegovom transakcionom pristupu i brzim promenama njegovih pozicija, moglo bi da se ispostavi da Tramp reprezentuje doktrinu s dužim rokom trajanja. Na kraju krajeva, mnoge od njegovih politika iz prvog mandata – od uvođenja carina do konfrontirajućeg odnosa prema Kini – preživele su njegov izborni poraz iz 2020; a svakako nije ni prvi američki predsednik koji je od drugih članica NATO zahtevao veća izdvajanja za odbranu.

Evropsko zajedničko tržište po veličini premašuje svaku drugu ekonomiju, i može svakome da parira kad je reč o savezništvima koja gaji i mekoj moći kojom raspolaže

Povrh toga, Republikanska partija sada je u potpunosti pod Trampovom kontrolom, nakon što je oterao ili primorao na odstupanje svakog ko nije prigrlio MAGA pokret. Takođe je potčinio američku finansijsku, pravnu i tehnološku elitu, a klupa na kojoj su njegovi potencijalni naslednici dugačka je. Siguran na položaju, može da se fokusira na uspostavljanje dinastije i obezbeđivanje svog predsedničkog nasleđa koje bi moglo da uključuje i teritorijalnu ekspanziju.

Tramp jeste odstupio od pretnji da će pribeći sili kako bi SAD preuzele Grenland, ali ta kriza još nije okončana. Odustao je od zahteva za uspostavljanje američkog suvereniteta nad ostrvom tek nakon što je Evropa – konačno – signalizirala spremnost da odgovori na neki drugačiji način, a ne tako što će mu ugađati. Evropski parlament stopirao je rad na potvrđivanju trgovinskog sporazuma sa SAD. Brojni lideri zemalja članica EU pozvali su na aktiviranje mehanizma protiv prinude („trgovinske bazuke“), a većina njih odbila je da se priključi Trampovom bizarnom Odboru za mir, u koji se ulazi nakon što se za to plati ulaznica.

Sve dok su najozbiljniji problemi EU bili mađarski premijer Viktor Orban i ruski predsednik Vladimir Putin ona je manje-više mogla da prihvata status quo. Ali pojava još jednog Putina u Vašingtonu Uniju dovodi u sasvim drugačiju poziciju.

Na sreću, EU raspolaže svim sredstvima potrebnim da postane jedna od tri ili četiri supersile. Njeno zajedničko tržište po veličini premašuje svaku drugu ekonomiju, i može svakome da parira kad je reč o savezništvima koja gaji i mekoj moći kojom raspolaže. A mada se zapadna Evropa suočava s anemičnim rastom bruto domaćeg proizvoda, ekonomije centralne i istočne Evrope ubrzano se razvijaju. Nijedna američka savezna država nije u poslednjih 25 godina zabeležila takav rast kakav je ostvarila Poljska.

Istina, EU kaska za SAD i Kinom na planu inovacija i pristupa sirovinama, ali i te dve zemlje se suočavaju s obziljnim izazovima. Kinu muče nepovoljna demografska situacija i veoma nizak nivo domaće potrošnje. Američka moć ispražnjena je iznutra ratom koji Trampova administracija vodi protiv naučnih istraživanja, visokog obrazovanja, imigracije, vladavine prava i međunarodnih institucija. A nema praktično ničeg što bi Rusiji išlo u prilog, osim što se u potpunosti okrenula ratnoj ekonomiji.

Kad bi Grenland, Kanada ili čak Venecuela mogle da biraju između toga da budu deo SAD ili da se pridruže EU, očigledno je da bi se opredelile za drugu opciju. Postoje dobri razlozi zašto Ukrajina i tuce drugih država sanjaju o tome da se pridruže ovom bloku. Kao inspiracija može da posluži izjava ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog noć nakon početka ruske invazije 24. februara 2022: u EU živi pola milijarde ljudi; njena industrijska baza je ogromna; u njoj nastaje jedna šestina svetskog BDP-a; i ima saveznike na svakom kontinentu.

Drugim rečima, Evropa ima ogromnu latentnu moć, i počinje da više radi na tome da oslobodi svoj potencijal. Na kratak i srednji rok, ona će biti u trci s vremenom kako bi se rešilo „ukrajinsko pitanje“, kao što je Zapad devedesetih godina rešio „istočnoevropsko pitanje“. Tramp je taj problem već prebacio na Evropu tako što odbija da dalje finansira ukrajinsku vojsku i državu. Pre pet godina bi se učinilo apsurdno optimističnim predviđanje da će Evropa biti u stanju da izdaje zajedničke obveznice, kupuje naoružanje i ključne odluke donosi bez jednoglasnosti. Niko ne bi mogao da nasluti da će se Švedska i Finska konačno odreći neutralnosti i priključiti NATO i time značajno ojačavši evropski stub alijanse.

EU se stalno iznova pokazuje sposobnom da reformiše samu sebe, uprkos otporu neprijatelja unutar i izvan njenih granica. Evropi nije potrebna besplatna vožnja, potrebno joj je naoružanje

A ipak, u međuvremenu se dogodilo sve to, pa i više od toga. Namenska industrija evropskih zemalja sada raste mnogo brže od američkih pandana. Trenutno najbrže rastuća evropska kompanija je nemački proizvođač naoružanja Rajnmetal. Dok SAD razgrađuju uzajamno korisne trgovinske sporazume, EU sklapa nove, od kojih je poslednji u nizu onaj s Indijom. Ako milionska ukrajinska vojska – u borbama prekaljena i inovativna kao malo koja na svetu – ostane na evropskoj strani i ne potpadne pod rusku kontrolu, Evropa će raspolagati svime što joj treba da bi postala vojna supersila u ovoj eri ratova vođenih primarno dronovima.

EU se stalno iznova pokazuje sposobnom da reformiše samu sebe, uprkos otporu neprijatelja unutar i izvan njenih granica. Da još jednom parafraziramo Zelenskog: Evropi nije potrebna besplatna vožnja, potrebno joj je naoružanje.

Copyright: Project Syndicate, 2026.