U situaciji kad su Sjedinjene Države potpuno van kontrole, Kina iz dana u dan postaje sve autoritarnija, a Rusija je u punom „Dr. Zli“ fazonu (aludira se na lik glavnog negativca u parodijama iz serijala Ostin Pauers, prim.), svetu je očajnički potreban neki dobar momak kome bi mogao da veruje. Za tu ulogu postoji samo jedan kandidat: Evropa. Nijedna druga zemlja ili regija nije do te mere slobodna, prosperitetna i utemeljena na pravim vrednostima – a da je u isto vreme i dovoljno velika da bi svetu mogla da služi za primer.
Ali dobrim momcima nije dovoljno da samo budu dobri. Moraju da budu i snažni i odlučni. A na tom planu, bojim se, Evropa ne stoji baš najbolje. Zapravo, Evropa se trenutno čini svakakvom samo ne snažnom. Deluje šonjavo.
Prvo je bio takozvani trgovinski sporazum sa SAD. Kao što je konstatovao Luis Garikano, moj kolega s Londonske škole ekonomije (LSE), to „nije sporazum, već predaja“. Evropa je čitav niz ustupaka – uključujući prihvatanje carina od 15 odsto na njene ključne izvozne artikle – napravila ne dobijajući ništa zauzvrat.
Dok je Tramp sedeo u svojoj velikoj fotelji, posađenoj iza velikog stola, evropski lideri grčili su se kao aplikanti u iščekivanju da budu izabrani za učešće u njegovom nekadašnjem televizijskom šou programu
Potom je, 18. avgusta, usledilo okupljanje evropskih lidera u Beloj kući. Ako postoji neka veština u kojoj se Donald Tramp ispraktikovao do savršenstva, onda je to osmišljavanje mizanscena. Dok je on sedeo u svojoj velikoj fotelji, posađenoj iza velikog stola, s njegove druge strane lideri Nemačke, Francuske, Italije, Finske, Ukrajine i Velike Britanije, te predsednica Evropske komisije i generalni sekretar NATO, grčili su se kao aplikanti u iščekivanju da budu izabrani za učešće u njegovom nekadašnjem televizijskom šou programu, Pripravnik. Nema fotografije koja bi na bolji način prikazala drastičnu asimetriju u nivou nadobudne samouverenosti – i realne moći.
Ali nema razloga zbog koga bi Evropa bila osuđena na klečanje pred jednim siledžijski nastrojenim američkim predsednikom. Evropa ima mnogo više stanovnika od SAD, a kombinovani bruto društveni proizvod Evropske unije, Velike Britanije i drugih bogatih zemalja koje nisu članice EU, poput Norveške i Švajcarske, blizu je američkom. Istina je da su slabosti Evrope refleksija njenih vlastitih grešaka. Počnimo od one najveće među njima: bezbednosti. Garikano je to dobro sročio: „Ne možete pobediti u trgovinskom ratu protiv vojske koja vas štiti“. Pre 60 godina, fiksacija Šarla de Gola na nezavisne odbrambene kapacitete Evrope delovala je kao galska bandoglavost. Danas se čini vizionarskom. Ruska agresija pokala je da je Evropa ogoljena bez američkih bezbednosnih garancija – a na njih se ne može pouzdano računati sve dok je Tramp predsednik.
Evropa ne čini dovoljno da bi taj bezbednosni deficit sanirala. Istini za volju, izdvajanja za odbranu su u porastu. Od evropskih članica NATO, 20 je u 2024. na odbranu potrošilo više od dva odsto BDP-a, što je porast od 0,6 odsto u odnosu na stanje dve godine ranije. Ali to je i dalje veoma daleko od 3,4 odsto koliko u tu svrhu izdvajaju SAD, ili od 4,7 odsto koliko je Poljska projektovala da potroši ove godine.
Evropski sistem snabdevanja u sektoru odbrane takođe je izluđujuće fragmentisan; svaka članica gleda da nova radna mesta kreira tako što će naoružanje nabavljati od lokalnih proizvođača. Posledice takvog stanja su neefikasnost i kašnjenja. Predloženi Mehanizam evropske odbrane, koji bi uključivao i Britaniju i služio kao zajednička agencija za nabavke u odbrambenom sektoru, mnogo je bolja opcija, kao što je (barem na kratak rok) to i ideja o kupovini američkog naoružanja potrebnog da bi se Ukrajina i druge zemlje istočne Evrope učinile sigurnijim.
Zahvaljujući Trampovim eskapadama, dolar sve više nalikuje valuti neke od ekonomija u usponu, a investitori sa svih strana sveta u potrazi su za alternativom. Obveznice iza kojih bi stajala EU, i ne bi bile podložne uticajima potresa u pojedinačnim zemljama članicama, bile bi sigurnija i likvidnija opcija
Sve ovo vodi pitanju kako da Evropa plati za ponovno naoružavanje. EU nije kompletirala ni uniju tržišta kapitala (kako bi kompanijama omogućila da se pod povoljnijim uslovima zadužuju bilo gde na njenoj teritoriji), ni bankarsku uniju (kako bi prekinula „negativnu spiralu“ u odnosima banaka i njihovih vlada). Nije za stalno uspostavila ni klasu obveznica izdatih od EU u ime svake od njenih članica. Deo nagomilanog duga EU kreiran je odlukama o vanrednim merama donetim u vreme pandemije, ali nije jasno da li će njegovo otplataćivanje biti prolongirano kad se primaknu rokovi dospeća, a još manje mogu li da posluže kao osnova za nešto veće i trajnije.
To je šteta, jer bi zajedničke evroobveznice Evropi donele ogromne koristi. Ne samo da bi itekako imalo ekonomskog smisla sistem zajedničke odbrane finansirati izdavanjem zajedničkih obveznica, nego bi evroobveznice pomogle i prerastanju evra u globalno sigurnu valutu – a vreme je i da se to promeni.
Uostalom, zahvaljujući Trampovim eskapadama, dolar sve više i više nalikuje valuti neke od ekonomija u usponu, a investitori sa svih strana sveta u potrazi su za alternativom. S investitorske tačke gledišta, obveznice iza kojih bi stajala EU, i ne bi bile podložne uticajima političkih i ekonomskih potresa u pojedinačnim zemljama članicama, bile bi sigurnija i likvidnija opcija. Stoga bi podrazumevale i nižu kamatnu stopu, što bi Evropi omogućilo velike uštede.
Ali globalizovani evro bi verovatno postao i jači evro, i to je razlog što političari iz izvozno orijentisanih ekonomija, poput Nemačke i Holandije, oklevaju. Možda bi, međutim, jači evro bio savršen izgovor za okončanje još jednog monumentalnog a nezavršenog posla: kreiranja zajedničkog tržišta.
Načelno, EU bi trebalo da bude u potpunosti ujedinjeno tržište kad je reč o prometu svih dobara i usluga, ali prava istina je da mnoge od barijera i dalje nisu uklonjene. Na svakih 100 evra dodate vrednosti kreirane u članicama EU, samo 20 evra u vidu dobara ide iz jedne ka drugoj. U slučaj SAD, ekvivalentna brojka je 45 na svakih 100 dolara. Ova skupa fragmentacija bila je glavna tema izveštaja Marija Dragija o konkurentnosti EU objavljenog u septembru 2024, koji sada skuplja prašinu na policama u briselskim kancelarijama.
Kad se Merkel 2012. zaricala da „dok je živa“ neće biti uvođenja evroobveznica, time je nastojala da umiri nativiste u nemačkim pivnicama. A kada je, u skorije vreme, Makron pokušavao da blokira trgovinski sporazum EU sa Merkosurom činio je to da bi se umilio francuskim poljoprivrednicima
Eksterna šonjavost Evrope posledica je njene interne šonjavosti. Koliko god se Evropa razmetala vlastitom prosvećenošću, politika koja se na kontinentu vodi i dalje je sitničava i kratkovida kao da je reč o nekoj gradskoj skupštini. Kad se bivša kancelarka Angela Merkel 2012. zaricala da „dok je živa“ neće biti uvođenja evroobveznica, time nije demonstrirala dalekovido državništvo, već nastojala da umiri nativiste u nemačkim pivnicama. A kada je, u skorije vreme, liberalno i internacionalistički nastrojeni predsednik Emanuel Makron na svaki način pokušavao da blokira trgovinski sporazum EU sa Merkosurom (organizacijom koja okuplja grupu latinoameričkih zemalja), činio je to da bi se umilio francuskim poljoprivrednicima. Ako je to tip liderstva na koje Evropa može da računa kad su u pitanju njene najistaknutije političke figure, šta tek da Evropljani očekuju od političara nižeg ranga?
Dok im s jedne strane preti Tramp, a s druge Putin, Evropljani sebi više ne mogu da priušte da ih vode pasivni lideri. Jedini preostali dobar momak na svetu mora da se isprsi. Demokratije širom sveta čekaju da se to desi.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
